Razočaranje i oproštaj

[Buntovnik_Bez_Razloga]

ma danas nisam za ovu temu...nikako

Onda sutra, ako danas nisi za ovu temu.

 

[gost 39034]

Večeras sam baš nešto inspirisan za otvaranje tema.
Elem, spojiću dve u jednu.

Koje vam je najveće razočaranje u životu?
Šta vas je, možda, najvise poremetilo? (ljubav, prijatelji, porodica, posao...itd)
Da li vam se činilo da se od toga nećete povratiti? Kako ste se izvukli, tj. povratili u život?

Koliko opraštate drugima? Samom sebi? Šta nikada ne možete oprostiti?
Koliko ste vi sami ponosni da zatražite oproštaj od drugih?

Dakle, odgovorite na ono što želite.

-Najvece razocarenje u zivotu mi je bila najveca ljubav u zivotu, u trenutku kada sam bila spremna da svoj zivot zbog te ljubavi promenim iz korena, sve se srusilo.
-Najvise me je poremetio trenutak kada sam se smrtno razbolela, i kad sam bila prinudjena da grabim iz sve snage da bih prezivela.
-Cinilo mi se da se od obe stvari necu oporaviti, i jos uvek svakim danom ucim kako da se izborim sa time, iako su prosle godine.
-Oprastam drugima vise nego sebi, tesko trazim oprostaj, i nikada ne oprastam namerno povredjivanje.

 

[Nina]

Jedan rastanak..koji me je definitivno promenio..vratila sam se u normalne tokove tesko-lako..sada sam super..neke stvari meni bitne kojima me povrede drugima tesko oprastam i zaboravljam...Sebi nikada necu oprostiti to sto sam uradila ,sto to nisam ucinila mnogo ranije..Ne ocekujem da mi ljudi prastaju.. ne trazim to od njih.. trudim se da ne dolazim u situaciju da moram traziti neciji oprostaj...ako sam pogresila priznacu gresku ,uvek..na drugima je da odluce da li ce mi oprostiti ili ne...

 

[DisMisaL]

Najveće razočarenje?

Ne tako davno, svega trećina mog svesnog života iza, tako da je još uvek sveže. I posledice su očigledne. Taj period, u kome se desilo to zbog čega sam morao shvatiti da, ma koliko se trudio, uvek može da se desi nešto što može uništiti sve tvoje napore. Sve ono na čemu si radio, jedine želje i snove koje si sebi dozvolio, mogu u jednom trenutku postati toliko ništavni. Sav tvoj svet, odnos stvari koji si uspostavio i prema kome si se rukovodio, tada postaje ono što dovodi tvog propadanja. A da tu ništa nisam mogao učiniti, tj sprečiti. Možda što sam bio premlad, nisam se imao čehga ni plašiti, jer bi i sama sumnja mogla ugroziti moj trud. I još uvek nisam oprostio sebi to što nisam bio spreman na taj pad. Dočekao sam se, malo se ugruvao, potrudio se da se zakrpim, i na neki način, ponovo ću postići nešto. Ne toliko veliko i značajno, jer ništa više ne može biti isto. Pogotovu što je to dovelo do nekih promena u mom poimanju života, i što ću zauvek nositi gorčinu u sebi i ostati uzdržan prema svim radostima. Zauvek neoprošteno. Iako je možda sve daleko manje dramatično nego li ja kako sam ja to doživeo.

Prema ostalom, sva ostala razočaranja deluju sitna. I svima mogu oprostiti. I kad mi pljunu u lice, i svo njihovo zlo učinjeno prema bilo kome, ne samo meni. I laž i podlost, izdaju i mržnju... Samo sebi nikad ne praštam.

 

[majcheki]

Koje vam je najveće razočaranje u životu?
Ako sam se i razočarala, zaboravljala bih ubrzo što.

Šta vas je, možda, najvise poremetilo?
Porodica, uvek me remete stvari koje se dešavaju u njoj a na koje ne mogu da utičem

Da li vam se činilo da se od toga nećete povratiti?
Mislim da nikada i nisam

Kako ste se izvukli, tj. povratili u život?
Rešila sam da na njega niko nema prava da utiče tako strašno, rešila sam da me se tuđi životi ne tiču. Rešila sam da se naljutim jednoga dana - i naljutila sam se na ceo svet a kad me je prošla ljutnja, zaboravila sam što sam se uopšte ljutila :wink:
Ponekad se setim pa se mnogo rastužim ali brzo zaboravim.

Koliko opraštate drugima?
Nikada se nisam naljutila na neku osobu toliko da smatram da sam joj nešto oprostila. Mislim da nisam ja ta koja treba nekom nešto da oprosti... nek rade ljudi šta im se hoće a ja ću biti ili neću biti tu.

Samom sebi?
Ne, sebi ne ni najmanju sitnicu... Sve što je do mene mora da bude savršeno, mala greška i eto ti već velikog problema.

Šta sebi nikada ne možete oprostiti?
Nešto što sam uradila i nikome nisam rekla a neću ni sada ovde. Ali da, ima - postoji to nešto što sebi ne mogu da oprostim.

Koliko ste vi sami ponosni da zatražite oproštaj od drugih?
Nisam ni malo ponosna u tom smislu... To nije ponos, to je bezobrazluk. Red je da ako pogrešiš kažeš izvini a ako baš, baš pogrešiš ili se ogrešiš o nekoga zatražiš oproštaj... Nebi mogla da spavam da znam da sam nekome uradila nešto loše i okrenula glavu na drugu stranu.

 

[Hammerhead]

kada sam saznao da "drugovi" sa kojima sam se druzio godinama nisu bas toliko iskreni drugovi koliko sam mislio

 

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Iskreno, ne znam ni sam, koje je moje najveće razočaranje?! Ne mogu ga vezati za ništa posebno i konkretno. Pitanje mi se nametnulo samo po sebi, sa željom da nadjem odgovor. A opet, kada malo razmislim, mislim da je moje najveće razočaranje vezano za porodicu, odnosno moj odnos prema ocu, koji to nikada nije ni bio. Nikad ga nisam ni imao, pa sam valjda zato i razočaran i smatram da je to moje najveće razočaranje. Sve je to, ipak dublje, nego što to mogu napisati ovde na ovoj temi, ali nema potrebe. Znam da to mnogima može biti čudno, ali oni koji me poznaju (sa foruma) znaju o čemu govorim.
Takodje, drugi deo teme, o oproštaju mogu povezati za gore napisanim. Zbog samog tog odnosa sa mojim ocem i kakav je on bio (a i sada je) mnoge stvari mu ne mogu oprostiti. Neću nikada.

Ostalo, kroz život prolazi i dolazi. Usponi i padovi. Razočaranja i oproštaji.
Znam samo još jedno, da razočaranje ne vezujem i ne vidim samo kao negativnu emociju, već je doživljavam kao nešto iz čega mogu (možemo) izvući pouku, rešiti neke stvari i znati kako da postupimo u budućnosti, kako ne bi napravili iste greške i opet se razočarali kao u prošlosti.
Gotovo sve isto važi i za oproštaj.
I, kao što znam i umem da oprostim, takodje znam i da tražim oproštaj. Nije strašno priznati svoje greške, ako one zaista to jesu bile.

 

[cLick - OR - Die]

Pogledaj forum Andjele, sve sami prosjaci i bogalji, slepi tumaraju u gomili...

da me ne skapirate pogre$no, nije mi svejedno dok chitam o ovolikim nesrecama

 

[Hammerhead]

its FUBAR

 

[PAPAGALO]

Lepa tema...iz tog razloga sto je jedna od osnovnih zivotnih vitalnosti i kvaliteta posle "padova" brzo ustajanje i vecito kretanje "napred"
Razocaranje je sastavni deo zivota , jer imamo ocekivanja...
Svako od nas ih dozivi, i uvek je dobro razmenjivati dobru energiju sa kojom znamo da prihvatimo zivot na pravi nachin.
Sve najbolje svima u Novoj!

 

[Cekam kuma]

Mogu da oprostim svakom, ali zlocin protiv ljudskosti, konstantnu mrznju i necije zlo tesko. I nikad ne zaboravljam(nisam zlopamtilo).
Ne oprastam samo zato, "jer to tako treba", vec ne zelim da nosim gromadu na svojoj dusi i podizem zid oko sebe. Svestan sam koliko i sam gresim. Bar se nadam.

 

[Novcic_u_fontani]

Moje najveće razočarenje koje sam do sada imala sam preživela i nastavila dalje.
U određenom trenutku svog života dugo sam ga nosila u sebi, kao kakvu “stegu” koja je opterećivala moje mlado srce. Ništa nema gore u životu, nego kopati jame prošlosti i ponovo evocirati uspomene na dane iz života koji su prošli i preživljavati ponovo iste slike, životne događaje, iste izgovorene reči u određenom momentu. Moje lično iskustvo govori, da nikada čovek ne može živeti potpunim životom sve dok ne oprosti. Postoje razne vrste praštanja. U praštanju čovek se uzdiže iznad onih koji su ga uvredili. Zaboraviti neke stvari, ma koliko čovekova nastojanja rasla u čoveku, se nikada nemogu, ali oprostiti mogu i nastaviti dalje u životu, sa ili bez nekih stvari ili nekih ljudi. Znam vrlo dobro, da sve dok čovek ne oprosti, nalazi se u lavirintu u kome bezuspešno traži izlaz, u njegovoj duši tada proklijava mržnja, i misli njegove obuhvaćene vlatima prošlosti dok duša zarasta u korov nepokretnih, umrlih slika iz prošlosti.
Dok sam bila mlađa, smatrala sam da je dovoljno baš tako, nekoga “izbrisati gumicom” iz svog života, i reći da “ne postoji” više, onda sam shvatila kroz iskustvo, da je nemoguće reći da neko za nas “ne postoji”, ili kada neko kaže “on je mrtav za mene” pogotovo dok ta osoba još uvek živi i hoda zemljom, a postojaće trag njen ne samo dok živi već čak i onda kada ode sa ovog sveta, kada umre.
Što se mene tiče, znam da oprostim ali znam i da tražim oproštaj. Takodje mislim da je mnogo značajno za čoveka znati tražiti oproštaj. Ali ljudi to danas retko čine, iz gordosti i ponosa. Tražila sam oproštaj od nekih ljudi, koje sam nesvesno uvredila. I lično smatram da se veličina svakog čoveka ogleda u tome, koliko je spreman da prašta drugima. Kada sam oprostila, često sam preispitivala sebe, da li sam u tome pogrešila ? Zašto bih opraštala nekome ko mi je učinio život težim i određene godine mog života zagorčao ? Nakon oproštaja, osećala sam grižu savesti. Jer to nije bio nimalo lak zadatak. To je jedna od najtežih stvari u životu. Taj osećaj griže savesti, nije me dugo napuštao, to je trajalo jedno vreme. Ali sam, nakon toga, sa godinama, počela da osećam ogromno olakšanje za svoju dušu. Moja duša je postala tada čistija i puna svetlosti.
Shvatila sam da onima kojima sam oprostila neke stvari u životu, ja sam im zapravo dala “ogledalo”, da kroz mene oni zapravo vide i spoznaju sebe. To što su oni učinili meni, nisu “meni”, nego sebi samima, i to moraju da “koriguju” kod sebe. To je njihov nedostatak. Danas pokušavaju “vratiti” propuštene godine svog života, i znam da osećaju grižu savesti i kajanje zbog “ispuštenih” stvari koje su trebali da učine, a nisu. I oni drugi, koji su učinili ono što nisu trebali. Znam i osećam. Vidim to u njihovim očima svaki put kada me pogledaju. I njihova bezuspešna nastojanja da “nadohnade” propušteno vreme i izgubljene godine. Iako dobro znaju, da je to nenadoknadiv gubitak. Osećam da se kaju, iako su to obično takvi ljudi koji nikada javno drugima neće priznati da su pogrešili. I ne treba da priznaju drugima, dovoljno je sebi. Dugo sam godina u sebi nosila i “hranila” osećaj: “NIKAD OPROSTITI” kao “najstrašnijeg tiranina” svog sopstvenog bića, i mislila sam da sam jaka dok izgovaram tu rečenicu, samo sam u sebi osećala kako me ta misao uništava i mogla sam opipati svoju “ljudsku slabost”. Onda sam jednog dana, kao kakvu zaraslu gradinu “oplevila” svoje misli, i uredila svoju unutrašnju atmosferu.Tek tada, ispunila sam svoje srce mirom i spokojem.

 

[nea]

Koje vam je najveće razočaranje u životu?
U jednu osobu sam se razocarala za koju sam mislila da ce mi postati bliska.

Šta vas je, možda, najvise poremetilo?
Kad je otisla jedna osoba iz porodice u drugi svet, pocetkom leta prosle godine.

Da li vam se činilo da se od toga nećete povratiti?
Ne.

Kako ste se izvukli, tj. povratili u život?
Ne znam, mozda sad vec zivim? Ali nema ni jednog sata da ne pomislim na nju.

Koliko opraštate drugima?
Sebi uvek govorim da prastam, ali nikad ne zaboravljam. Ali nije tako. Jedna od mojih najvecih gresaka je da ne mogu oprostiti. Volela bih da mogu, i radim na tome.

Samom sebi?
Zavisi, ako sam nanela nekom bol i ako mi je to oprosteno, onda prastam i sebi.

Šta sebi nikada ne možete oprostiti?
Ima stvari koje sam uradila i koje nikad necu moci da ispravim, to sebi ne prastam.

Koliko ste vi sami ponosni da zatražite oproštaj od drugih?
Ako pogresim trazim oprostaj, nisam toliko ponosna da to ne uradim.

 

[Banshee]

Večeras sam baš nešto inspirisan za otvaranje tema.
Elem, spojiću dve u jednu.

Koje vam je najveće razočaranje u životu?
Šta vas je, možda, najvise poremetilo? (ljubav, prijatelji, porodica, posao...itd)
Da li vam se činilo da se od toga nećete povratiti? Kako ste se izvukli, tj. povratili u život?

Koliko opraštate drugima? Samom sebi? Šta nikada ne možete oprostiti?
Koliko ste vi sami ponosni da zatražite oproštaj od drugih?

Dakle, odgovorite na ono što želite.

najvece razocaranje...ne znam,trudim se da ne razmisljam o njima kada prodju.inace,svemu prilazim sa rezervom,da ne bih nesto pogresno procenila,i posle previse patila.jer odajem utisak osobe koja moze sve da pregrmi i kojoj sve mozes reci i uraditi a da ne reaguje ali to je samo spoljasnost.zato je iznutra dva puta gore..zato pazljivo i postebeno biram sta cu i kako da radim a da ne budem povredjena i razocarana kasnije.
ako nesto moze da me poremeti,to su ruzne stvari od ljudi koje mnogo volim,pre svega mislim na prijatelje...jer ko sto rekoh,izgledam kao da nemam intenzivna osecanja i kao da me nista ne moze povrediti...i valjda zato nemaju osecaj.
cesto mi se cini da se od nekih velikih udaraca necu nikada oporaviti ali cesto preterujem u tome.u tom trenutku to mi izgleda kao nesto najgore sto je moglo da me zadesi u zivotu.

oprastam svima...oprastam ali ne zaboravljam iako se cak trudim i da zaboravim....svima treba pruziti drugu sansu valjda...i ako osetim da vredi,dajem je....ali ponekad mi se u konverzaciji sa nekim samo vrati neki fles tranutka kada me je ta osoba jako povredila i onda se u tranutku skenjam.
nije mi tesko da se izvinim i da trazim oprostaj ali trudim se da ne dolazi do toga,u smislu da izbegavam te neke situacije koje bi mogle da dovedu do toga da se ja sa nekim toliko posvadjam da moram da trazim oprostaj....

sebi ne prastam nikada.i mrzim se zbog toga.onda samo gomilam negativne emocije prema sebi zbog stvari koje samo pogresno uradila a da sam imala priliku da izaberem sta cu i kako cu....i neke stvari me vec godinama progine iako se ocajnicki trudim da ne zalim za stvarima koje su se desile i da ne mislim na proslost vec samo na sadasnjost i buducnost.

 

[esperanca137]

Ne zelim da se secam nicega,bilo je isuvise bolno da bi se toga secala.........proslost je zaboravljena,postoji samo sadasnjosti i bliska buducnost

 

[cLick - OR - Die]

sebi ne prastam nikada.i mrzim se zbog toga.onda samo gomilam negativne emocije prema sebi zbog stvari koje samo pogresno uradila a da sam imala priliku da izaberem sta cu i kako cu....i neke stvari me vec godinama progine iako se ocajnicki trudim da ne zalim za stvarima koje su se desile i da ne mislim na proslost vec samo na sadasnjost i buducnost.

siroto gre$no . Znam da si ateista, ali otidi u hram gospodnji ispovedi se, a posle na Guinness pivo u omiljeni bar. Ne da pomazhe, nego bolje i od klistiranja