(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
RAVAN DAN
Četvrtak prošle nedelje 06.10.2011.
Šta da kažem.....dodje tako dan kada sam tiha.....sama u sebi....prosto se ne čujem....dodje dan....takav...ravan.
Jedan prijatelj reče...kad mi dodje takav dan ja idem i trčim pored reke“......reka....toliko se ne čujem da ni šum moje reke u meni do mene ne dopire. Prenuh se od tih reči ispisanih...kako sam otišla tako...predaleko u tušinu, da se ni jednog od svojih puteva za nigde nisam setila. Nekad, kada dodje previše toga na moju adresu...imam neodoljivu želju da budem pored vode. Samo je gledam i osećam kako višak iz mene nestaje. Ne želim da šetam.....ne želim da se pokrenem.....samo gledam u vodu kako se meškolji. Mnogo puta da ne bih opteretila svoje samo tražim da me neko odveze sa Mešom na Savu...samo da dodjem do reke. Kako bih bila sretna da mogu pešice otići...a nije daleko...nekih 4km. Ali, nema pešačke staze celim putem, ulica je jako prometna i nemoguće je hodati tuda.
Čim se stvoriše uslovi u kancelariji rekoh Cic da idem na reku u šetnju. Pokupih brzinski cigare, telefone, novčanik i krenuh.
Sunčan dan mi raširi ruke. Kroz blok zgrada lagano u štiklama ušetah u mir. Nema mnogo ljudi, radno vreme je...deca u školi....Misli hodaju sa mnom. Udar štikli im blaži ritam....smiruje ih ujednačenošću svojom. Tap...tap...tap...hahahah setih se koliko puta su mi rekli „tako mala žena a hoda kao vojnik“. Slušam taj oštar bat što lomi tišinu podneva i prosto intuitivno skriva staklenost u meni...znam....jedna od ravnoteža. Misli presvučene u osećaje samo jure.....ne lepe....lepe spavaju. Previše toga lomi i najjače grane a ja....pa jesam jaka grana....jesam.
Videh staro kuče...dolazi mi u susret vukući se lagano, nezainteresovano u svom tihom svetu. Neminovno se pojavi slika... moj Mazuljak je stara.....miriše na kraj....ne mogu više da podnesem sve krajeve oko mene...a svuda su....gde god oko da mi oko krene, svaka misao i slika koju vidim ima taj miris. Ne samo ljudi....sve.... previše propadanja, previše uzaludnog napora...previše svi ulažu u beznadje vodjeni nadom....sve na gomili teretom svojim crnim svija grane do zemlje...tiho u sebi povijaju se moje grane.
Hodam i dalje u svom tihom svetu kome ritam daje udar potpetica. Dve crne mačke naidjoše.....jedna sa leve, druga sa desne strane. Idu mi u susret i to ne mojojm stazom već pored nje i ne prelaze mi put. Zift crne sa sjajnim očima uperenim u mene....časna reč gledale su me sekund-dva izmedju dva udara štikli....izmedju dva mačija koraka....izmedju mog i njihovog vremena....izmedju mog i njihovog puta. Istovremeno su se pojavile i isto tako nestale. Jedna na levu a druga na desnu stranu skrenuše, jedna u žbunje a druga ispod kola i izgubih iz oka ta dva crna stvorenja mekog i elegantnog hoda.
Stižem.....Sava se povukla...voda je daleko od betonskih klupa....previše daleko za ravnicu u meni.....moram bliže.
Ulazim na splav. Lep je....veliki, uredjen. Sedam za naistureniji sto pored same ograde što bliže vodi. Mmmmmm koje opuštanje. Iza mene muškarac i žena razgovaraju nešto o deci....žamor njihovih reči nestaje u pogledu. Sunce me greje....ova crna garderoba ga još više privlači.....crno za jednoga kad odoh na reku....crno za dvoje kad završavam ovaj tekst. Ruka mi je na ogradi.. oči na pola koplja od sunca zenice skriše. Sunčana tišina me obavija.....ljuljuškam se na splavu ....oči sklopljene....Prenu me glas konobara. Naručih ekspreso sa mlekom....doneto, plaćeno......želim mir.
Tih dan….ravan....
Tišina zvoni toliko jako
Da ne čujem se
Tišina u meni
Jedva osećaj nosi
Ne može brizi da prkosi
Oči duša ne sme da otvori
Da ne uplaši se...
Od buke van mene
Duva vetar i sitni, sitni talasi se meškolje...skakuću jedan preko drugog....kao razigrana dečurlija.Gledam u vodu...živa je..osećaj je kao da se krećem. Zelena pokretna boja me smiruje, ramena se spuštaju....lagano, ali dovoljno jako da osećam kako odlazi iz mene nemir. Kao kupanje......da, baš tako...duša se kupa.
Setih se kafe. Kup bele pene na sredini šolje uokviren smedjim nijansama. Dodah malo šećera i počeh da mešam. Preliva se beli sa svetlo braon bojom....krugovi...boje se prelivaju, jedna u drugu ulaze i izlaze...krugovi....početak i kraj uvek jedan kraj drugog u nekom svom razumevajućem miru....još samo ja da razumem sve krajeve i početke. Tačnije razumem ih samo su nabacani u meni....duša mi liči na nesredjenu tinejdžersku sobu ovako nakrcana svim i svačim. Izmedju razbacanih misli provlače se strah, bojazan, strepnja...mnoga pitanja bez odgovora kao goli ofingeri vise u ormanu duše ...odgovori leže bačeni na podu....treba ih okačiti na ofinger da stoje lepo, uredno, vidljivo i da se ne gužvaju....kada mi zatreba odgovor samo otvorim orman i posegnem za ofingerom da obučem neku svoju dolazeću strepnju, osećaj nespokoja....a biće prilika jer ovo je vreme golih strahova.
Tako prija ova samoća što teče. Tišine u meni postaju manje bučne, misli mirnije....okupane u reci, prosušene na suncu miholjskog leta... sada se oblače.
Setih se .... Miholjsko leto, ludo doba godine, kada i najludji snovi dok trepneš mogu postati java. Miholjsko leto….. Ludo vreme, posebno u mojim godinama….još jedan ravan dan 07.10.2008. godine. U kancelariji sam. Radim PDV obračun i to veliki (za sve firme) ali mi se ne da. Stalno mi je u mislima pisanje i na kraju prekidam rad i počinjem da pišem.
Zar ima toliko… tri godine?.....Vreme pisanja….preko 700 blogova za moju knjigicu…kuda sad kad lepota se skrila od mene i sva strast za životom spava umorna od….svega….kuda sad kad lepotu pronaći ne mogu da je rečima dam……samo tuge, brige, strepnje i neki nejasan čekajući osećaj što plaši me. Zar to da ispišem? Zar to da ostavim u amanet dolazećima i onima koji čitaju dok sebe ispisujem …pa i meni su višak šta će onda drugome? Kuda sad?…..
Pogled odluta niz reku….gledamo se nas dve…..”dodji opet i ne zaboravi da gledaš” kaže reka. U tom zazvoni mobilni….Cic zove….moram se vratiti u kancelariju. “Doći ću” rekoh joj tiho…..najtiše u sebi.
Odlazila sam i narednih dana kad nisam bila van grada …..gledah i videh…..život…
Ma brez reke bre!
..ma bre na reku d' idem