Европа XIX и ХХ века, кћи француске револуције, мислила је да је Христос непотребан њеном животу. Може још остати у музејима, па и у црквама, за оне, који су „наследно оптерећени“ или још слаби да се навика и заблуда прошлости ослободе.
И борила се против Христа. Не толико против Бога, колико против Христа, јер је оправдано осетила, ако Христа људима одузме, онда ће Богом људи свако своје лудило моћи назвати.
Њени универзитети, њене академије, њени мудраци, њени државници, доказиваху да је за Европљанина и човека европског духа довољно радити на развићу најлепших људских особина: ума, осећања и воље! „Дајте нам да створимо паметне до генијалности, поштене до самопрегора, снажне вољом као од челика!“ Говорили су: „Кад то успемо, онда смо успели највише што људи могу. Остварили смо идеалне људске позитивне типове, ослобођене сваког верског обзира“.
Радило се стопедесет година на томе. Како да се не успе?
Резултат тих стопедесет година европског богобораштва и христобораштва јесу Стаљин, Хитлер и Мусолини.
Они су, сва тројица, синови богоборачке и христоборачке Европе.
И они данас снују и одлучују о судбини њеној.
Дрхти Европо! Сан стопедесет година отпадништва од Христа се испунило, људи челичне воље – без Христа; људи апостолске ревности – без Христа; људи генијалне памети – без Христа, – одлучују о твојој судбини.
Не куни их, Европо! То су само твоја рођена деца!