Ratko Katalina, pukovnik JNA - Išli smo kao u svatove

[Jacob]

Ratko Katalina, pukovnik JNA koji je teško ranjen u napadu muslimana na vojni konvoj u Dobrovoljačkoj ulici, tvrdi da je naš vojni vrh bio obavešten o namerama bošnjačkih vlasti, ali da je više verovao Ejupu Ganiću i muslimanima nego našim operativcima

Žrtvovanje - Katalina kaže da je u napadu ubijeno 42 ljudi, a teže i lakše je ranjeno 73, iako su naše obaveštajne službe znale šta će biti

'Mučki napad muslimana na vojni konvoj u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu, u kojem su ubijene 42, a teže i lakše ranjene 73 osobe, ne samo da se mogao predvideti, već su o tome postojali i pouzdani podaci naše obaveštajne službe. O svemu je pravovremeno obavešten i naš vojni vrh, ali niko, pre svega general Milutin Kukanjac, nije tome pridavao poseban značaj. Više su verovalo Ejupu Ganiću i muslimanima, nego našim operativcima!'
Ovo tvrdi Ratko Katalina, pukovnik JNA u penziji, koji je tom prilikom i sam teško ranjen i koji je, pre toga, preživeo i ratna stradanja u Hrvatskoj i Sloveniji.
- Izgleda da sam upravo ja doneo rat u Bosnu - kaže Ratko. - Istog dana kada sam stigao u Sarajevo, pobijeni su srpski svatovi na Baščaršiji. Pre toga, gledao sam rat uživo u Sloveniji, a zatim su me prebacili u Hrvatsku. Kao načelnik Korpusa bezbednosti obilazio sam vojna skladišta JNA...

Ipak, najupečatljivije utiske nosi iz Sarajeva, posebno iz Dobrovoljačke ulice, koja i danas, 18 godina kasnije, izaziva brojne kontroverze.
- Masakr u Sarajevu nikada nije smeo da se dogodi. Koliko god da su za njega odgovorni muslimani koji su prekršili postignuti dogovor, toliko je kriv i naš vojni vrh koji je potpuno zanemario operativne podatke da će do napada, ipak, doći. Bili smo naoružani, imali smo bojevu municiju i bombe, mogli smo žestoko da odgovorimo. Jedino što naređenje za tako nešto nikada nije stiglo - tvrdi oficir čije je ime, na određen način, obeležilo i njegov život.
- Posle odluke generala Trifunovića da se povučemo iz Hrvatske, mogli smo da biramo da li ćemo ići za Sloveniju ili Srbiju. I pored garancija hrvatskih vlasti da će nas bezbedno sprovesti do granice sa Srbijom, plašio sam se reakcije hrvatskih paravojnih jedinica. Odlučio sam da se vratim u Maribor, ali kako tamo za nas više nije bilo posla, krajem 1991. godine, u civilnom vozilu i civilnom odelu, preko Mađarske sam se vratio u Beograd.


U Srbiji se Katalina nije dugo zadržao. Za razliku od mnogih kolega koje su pošto-poto želele da ostanu u Beogradu, sam je tražio da ga upute u Bosnu, u njegov zavičaj. Jedno vreme je proveo u Banjaluci i na Kozari, a onda ga je služba dovela u Sarajevo.
- Stigao sam istog dana kada je počelo puškaranje - kaže Ratko. - Atmosfera je bila krajnje napeta, bilo je samo pitanje dana kada će sve planuti. Napadi na Srbe bili su sve učestaliji, a sve češća meta bila je i komanda armije. Muslimanima je, posle Slovenije i Hrvatske, panično trebala krv, bilo kakva akcija koja bi otvorila put ka stvaranju sopstvene države. Prva „ratna pobeda" bio im je napad na Dom armije u kojem su, u tom trenutku, bili samo jedan oficir i dva vojnika. Napali su zatim i vojnu bolnicu u kojoj je bilo na hiljade civila, da bi 2. maja, u jednom bifeu, bez ikakvog razloga ubili dvojicu nenaoružanih vojnika. U gradu su buktali nemiri, a paravojne formacije su prosto orgijale.
Zabrinut za bezbednost vojske, možda ponajviše za svoju, general Milutin Kukanjac, tadašnji komandant Druge armijske oblasti, doneo je odluku da komandu iseli u Lukavicu. Prethodno je sve dogovorio sa kanadskim generalom Luisom Mekenzijem i Ejupom Ganićem, koji je zamenjivao Aliju Izetbegovića.

- Trebalo je da to bude obična selidba! - tvrdi Katalina. - Maršruta je bila unapred određena, a nosili smo nameštaj i administraciju, papire koji su bili bez ikakvog značaja. Ubeđivali su nas da je sve dogovoreno, da neće biti nikakvih problema, iako je naša služba imala operativne podatke koji su ukazivali na suprotno. O svemu smo obavestili vojni vrh, ali niko nije reagovao. Štaviše, pre samog polaska pripadnici tadašnjeg Unprofora obavestili su nas da se iza zgrada okupljaju pripadnici „zelenih beretki", a presretnuta je i jedna radio-poruka sa naredbom da se naša „kolona mora napasti, razoružati i zarobiti". I pored svega, pošli smo kao u svatove.
Na čelu je bio oklopni transporter sa Alijom Izetbegovićem i generalima Mekenzijem i Kukanjcem. Vozila Unprofora su bila razmeštena duž same kolone, a u drugom delu povorke zatekao se i pukovnik Katalina.
- Kolona se kretala sporo, da bi se u jednom trenutku potpuno zaustavila - seća se naš sagovornik. - Daleko ispred nas se čula rafalna paljba, ali nismo znali šta se dešava. Zatekli smo se u uskoj ulici, nismo mogli ni napred ni nazad. Odjednom, ispred nas, izleteli su naoružani muslimani. Kroz glavu mi je munjevito prolazilo šta da radim. Imali smo oružje, bojevu municiju, ručne bombe, ma džumbus smo mogli da napravimo u tako tesnom prostoru. Ali šta dalje, pitao sam se. Da li bi naša reakcija ugrozila i živote naših drugova, nisam znao. Nikakvog naređenja nije bilo, nikakvog plana šta da se radi ako nešto krene naopako. S druge strane, kao da su se i sami muslimani uplašili. Prilazili su nam obazrivo, više molećivo nego odlučno su nam govorili da polako siđemo i legnemo na trotoar kako bi nas prebrojali. U jednom trenutku pomislio sam da je najbolje da se tome povinujemo. Rekao sam mojim saputnicima da se ne junače i da slušaju njihova naređenja. Nadao sam se da će prevladati razum, da niko neće bez razloga pucati u golobrade momke. Prevario sam se. Tek kada su nas videli na zemlji, pokazali su svoje pravo lice.


Ratko objašnjava da su u tom trenutku s njim bili i njegov zamenik, pukovnik Boško Mihajlović, zastavnik Toma Dejanović i vojnik Saša, kome nije zapamtio prezime. Tek kada su legli započela je prava tortura.
- Gledam jednog grmalja, gazi po telima vojnika, zagleda i pita da li je, slučajno, neko vojni policajac - kaže Ratko. - Pre nego što je i čuo odgovor, kundakom me udara po leđima, lomi mi ključnu kost i tri rebra. Boško pridiže glavu i pita zašto bez razloga udaraju ljude. To su mu bile poslednje reči. Ovaj mu je odmah prišao, pucao mu u potiljak, zatim se vratio meni i zapucao u leđa. Uveren da sam mrtav, nastavio je dalje da ispituje i zagleda.
U tom trenutku pukovniku je pomogao kolega, zastavnik Dejanović, koji je zavojem zatvorio ranu iz koje je šikljala krv. Zarobljenike su poterali dalje, ali Ratko nije mogao ni da mrdne. Možda bi i iskrvario na ulici da se u tom trenutku nije zatekao neki Hrvat Čagar, inspektor policije.
- Uspeo je da smiri situaciju, da preuzme kontrolu - kaže Katalina. - Naredio je da mene odvezu u bolnicu na Koševu, a ostale su oterali u logor gde su ih, kako sam docnije saznao, zverski mučili. Srećom, u sarajevskoj bolnici su me primili lekari Srbi i „prošvercovali" na odeljenje plućnih bolesnika, među starije, najteže slučajeve.

Ipak, muslimani su sve vreme proveravali da li među njima ima i ranjenih oficira iz kolone. Pronašli su ga trećeg dana i prebacili ga na poslednji sprat. Tamo ih je bilo desetak, većina ih je bila lakše ranjena, ali je psihička tortura bila strašna.
- Pričali su mi da ih je prvu noć čuvao vojnik koji je sve vreme repetirao pušku i dobacivao: „Spavajte, spavajte, ćetnici. Uskoro stiže Juka Prazina, svi ćete pod nož."
Posle dva-tri dana ova grupa oficira je razmenjena. Ratka su odmah helikopterom prebacili na beogradski VMA, pokazalo se, u poslednjem trenutku. Spasli su mu život, ali je metak koji je prošao kroz grudni koš zauvek ostavio posledice. Između ostalog, povredio je živac zbog kojeg njegova desna ruka već godinama nema nikakvu funkciju. Dve godine kasnije je penzionisan, ali istina o Dobrovoljačkoj ulici još nije izašla na videlo. Ratko se nada da će je dočekati, bez obzira na to kada će se i gde suditi Ganiću i njegovim saborcima.

 

[Jacob]

Kozara - Otac i sin dali desnu ruku za domovinu
Ratko Katalina rođen je na Kozari 1942. godine, samo mesec dana uoči velike neprijateljske ofanzive. U rukama majke Zorke prošao je jednu od najvećih golgota srpskog naroda, ali se tih dana ne seća. Pričali su mu jedino da ga je jednom prilikom, iz majčinih ruku, uzeo u naručje švapski vojnik. Dok je smrtno preplašena majka zaustavljala dah, tuđin se bezbrižno igrao sa detetom, toplo ga gledao i nešto mu pričao. Ko zna, možda je istu takvu bebu ostavio kod kuće, negde daleko u brdima Švarcvalda.
- Otac Dragoljub je uveliko bio u partizanima - seća se Ratko. - Nije bio daleko od nas, ali smo malo šta znali o njemu. Tek kasnije, kada se vratio kući, shvatili smo da je teško povređen od gelera bombe. Tako ranjenog uhvatili su ga hrvatski domobrani, što se naposletku pokazalo srećnim. Da su ga pronašle ustaše, verovatno bi mu presudile na mestu. Ostao je bez desne ruke, ali živ. Kasnije su ga domobrani razmenili za svoje zarobljenike.
Pedeset godina kasnije, u novom ratu na brdovitom Balkanu, bez iste ruke je ostao i njegov sin.

SLUČAJ „MILAN TEPIĆ" - Evakuisao je vojsku i izabrao herojski kraj
Pukovnik Ratko Katalina, koji je ratovao u svim zemljama bivše Jugoslavije, bio je i poslednji oficir koji je video narodnog heroja majora Milana Tepića, neposredno pre eksplozije u centralnom skladištu borbenih sredstava u selu Bedenik kod Bjelovara. Tepić je bio primoran da se sa svojim vojnicima povuče u skladište i organizuje odbranu od hrvatskih formacija koje su opkolile objekat. Dvadeset i devetog septembra 1991, ne želeći da prepusti neprijatelju oružje kojim bi ubijao njegove vojnike, major Milan Tepić digao je u vazduh vojno skladište i sebe.
- Sa majorom Milanom Tepićem razgovarao sam neposredno uoči eksplozije koja ga je zauvek odnela u legendu. Ni danas nisam siguran da li je svesno želeo da se žrtvuje ili je, ipak, reč o pogrešnoj proceni. Ipak, činjenica da je pre detonacije dozvolio vojnicima da se povuku iz kasarne, sem onih koji ni po cenu života nisu želeli da se od njega odvoje, ukazuje na to da je sam izabrao herojski kraj. Ostavio je na mene utisak jednog spremnog, obučenog i odlučnog oficira.
Upoznao sam se sa njegovim planom, složio se s njim, ali sam ga pitao gde je njegovo mesto u slučaju eksplozije. Rekao mi je: „Pa ovde, u transporteru kraj izlazne kapije!" To mi se nije dopalo, mislio sam da nije dovoljno bezbedno, ali mi je Milan rekao da ne brinem. „Sve sam isplanirao i biće onako kako sam zamislio", bio je ubedljiv. Naposletku, stradao je tačno na mestu gde je i rekao da će biti - priseća se Katalina.

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/magazin/story/120331/Išli+smo+kao+u+svatove.html

 

[jevdokan]

Ratko Katalina, pukovnik JNA koji je teško ranjen u napadu muslimana na vojni konvoj u Dobrovoljačkoj ulici, tvrdi da je naš vojni vrh bio obavešten o namerama bošnjačkih vlasti, ali da je više verovao Ejupu Ganiću i muslimanima nego našim operativcima

Žrtvovanje - Katalina kaže da je u napadu ubijeno 42 ljudi, a teže i lakše je ranjeno 73, iako su naše obaveštajne službe znale šta će biti

'Mučki napad muslimana na vojni konvoj u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu, u kojem su ubijene 42, a teže i lakše ranjene 73 osobe, ne samo da se mogao predvideti, već su o tome postojali i pouzdani podaci naše obaveštajne službe. O svemu je pravovremeno obavešten i naš vojni vrh, ali niko, pre svega general Milutin Kukanjac, nije tome pridavao poseban značaj. Više su verovalo Ejupu Ganiću i muslimanima, nego našim operativcima!'
Ovo tvrdi Ratko Katalina, pukovnik JNA u penziji, koji je tom prilikom i sam teško ranjen i koji je, pre toga, preživeo i ratna stradanja u Hrvatskoj i Sloveniji.
- Izgleda da sam upravo ja doneo rat u Bosnu - kaže Ratko. - Istog dana kada sam stigao u Sarajevo, pobijeni su srpski svatovi na Baščaršiji. Pre toga, gledao sam rat uživo u Sloveniji, a zatim su me prebacili u Hrvatsku. Kao načelnik Korpusa bezbednosti obilazio sam vojna skladišta JNA...

Ipak, najupečatljivije utiske nosi iz Sarajeva, posebno iz Dobrovoljačke ulice, koja i danas, 18 godina kasnije, izaziva brojne kontroverze.
- Masakr u Sarajevu nikada nije smeo da se dogodi. Koliko god da su za njega odgovorni muslimani koji su prekršili postignuti dogovor, toliko je kriv i naš vojni vrh koji je potpuno zanemario operativne podatke da će do napada, ipak, doći. Bili smo naoružani, imali smo bojevu municiju i bombe, mogli smo žestoko da odgovorimo. Jedino što naređenje za tako nešto nikada nije stiglo - tvrdi oficir čije je ime, na određen način, obeležilo i njegov život.
- Posle odluke generala Trifunovića da se povučemo iz Hrvatske, mogli smo da biramo da li ćemo ići za Sloveniju ili Srbiju. I pored garancija hrvatskih vlasti da će nas bezbedno sprovesti do granice sa Srbijom, plašio sam se reakcije hrvatskih paravojnih jedinica. Odlučio sam da se vratim u Maribor, ali kako tamo za nas više nije bilo posla, krajem 1991. godine, u civilnom vozilu i civilnom odelu, preko Mađarske sam se vratio u Beograd.


U Srbiji se Katalina nije dugo zadržao. Za razliku od mnogih kolega koje su pošto-poto želele da ostanu u Beogradu, sam je tražio da ga upute u Bosnu, u njegov zavičaj. Jedno vreme je proveo u Banjaluci i na Kozari, a onda ga je služba dovela u Sarajevo.
- Stigao sam istog dana kada je počelo puškaranje - kaže Ratko. - Atmosfera je bila krajnje napeta, bilo je samo pitanje dana kada će sve planuti. Napadi na Srbe bili su sve učestaliji, a sve češća meta bila je i komanda armije. Muslimanima je, posle Slovenije i Hrvatske, panično trebala krv, bilo kakva akcija koja bi otvorila put ka stvaranju sopstvene države. Prva „ratna pobeda" bio im je napad na Dom armije u kojem su, u tom trenutku, bili samo jedan oficir i dva vojnika. Napali su zatim i vojnu bolnicu u kojoj je bilo na hiljade civila, da bi 2. maja, u jednom bifeu, bez ikakvog razloga ubili dvojicu nenaoružanih vojnika. U gradu su buktali nemiri, a paravojne formacije su prosto orgijale.
Zabrinut za bezbednost vojske, možda ponajviše za svoju, general Milutin Kukanjac, tadašnji komandant Druge armijske oblasti, doneo je odluku da komandu iseli u Lukavicu. Prethodno je sve dogovorio sa kanadskim generalom Luisom Mekenzijem i Ejupom Ganićem, koji je zamenjivao Aliju Izetbegovića.

- Trebalo je da to bude obična selidba! - tvrdi Katalina. - Maršruta je bila unapred određena, a nosili smo nameštaj i administraciju, papire koji su bili bez ikakvog značaja. Ubeđivali su nas da je sve dogovoreno, da neće biti nikakvih problema, iako je naša služba imala operativne podatke koji su ukazivali na suprotno. O svemu smo obavestili vojni vrh, ali niko nije reagovao. Štaviše, pre samog polaska pripadnici tadašnjeg Unprofora obavestili su nas da se iza zgrada okupljaju pripadnici „zelenih beretki", a presretnuta je i jedna radio-poruka sa naredbom da se naša „kolona mora napasti, razoružati i zarobiti". I pored svega, pošli smo kao u svatove.
Na čelu je bio oklopni transporter sa Alijom Izetbegovićem i generalima Mekenzijem i Kukanjcem. Vozila Unprofora su bila razmeštena duž same kolone, a u drugom delu povorke zatekao se i pukovnik Katalina.
- Kolona se kretala sporo, da bi se u jednom trenutku potpuno zaustavila - seća se naš sagovornik. - Daleko ispred nas se čula rafalna paljba, ali nismo znali šta se dešava. Zatekli smo se u uskoj ulici, nismo mogli ni napred ni nazad. Odjednom, ispred nas, izleteli su naoružani muslimani. Kroz glavu mi je munjevito prolazilo šta da radim. Imali smo oružje, bojevu municiju, ručne bombe, ma džumbus smo mogli da napravimo u tako tesnom prostoru. Ali šta dalje, pitao sam se. Da li bi naša reakcija ugrozila i živote naših drugova, nisam znao. Nikakvog naređenja nije bilo, nikakvog plana šta da se radi ako nešto krene naopako. S druge strane, kao da su se i sami muslimani uplašili. Prilazili su nam obazrivo, više molećivo nego odlučno su nam govorili da polako siđemo i legnemo na trotoar kako bi nas prebrojali. U jednom trenutku pomislio sam da je najbolje da se tome povinujemo. Rekao sam mojim saputnicima da se ne junače i da slušaju njihova naređenja. Nadao sam se da će prevladati razum, da niko neće bez razloga pucati u golobrade momke. Prevario sam se. Tek kada su nas videli na zemlji, pokazali su svoje pravo lice.


Ratko objašnjava da su u tom trenutku s njim bili i njegov zamenik, pukovnik Boško Mihajlović, zastavnik Toma Dejanović i vojnik Saša, kome nije zapamtio prezime. Tek kada su legli započela je prava tortura.
- Gledam jednog grmalja, gazi po telima vojnika, zagleda i pita da li je, slučajno, neko vojni policajac - kaže Ratko. - Pre nego što je i čuo odgovor, kundakom me udara po leđima, lomi mi ključnu kost i tri rebra. Boško pridiže glavu i pita zašto bez razloga udaraju ljude. To su mu bile poslednje reči. Ovaj mu je odmah prišao, pucao mu u potiljak, zatim se vratio meni i zapucao u leđa. Uveren da sam mrtav, nastavio je dalje da ispituje i zagleda.
U tom trenutku pukovniku je pomogao kolega, zastavnik Dejanović, koji je zavojem zatvorio ranu iz koje je šikljala krv. Zarobljenike su poterali dalje, ali Ratko nije mogao ni da mrdne. Možda bi i iskrvario na ulici da se u tom trenutku nije zatekao neki Hrvat Čagar, inspektor policije.
- Uspeo je da smiri situaciju, da preuzme kontrolu - kaže Katalina. - Naredio je da mene odvezu u bolnicu na Koševu, a ostale su oterali u logor gde su ih, kako sam docnije saznao, zverski mučili. Srećom, u sarajevskoj bolnici su me primili lekari Srbi i „prošvercovali" na odeljenje plućnih bolesnika, među starije, najteže slučajeve.

Ipak, muslimani su sve vreme proveravali da li među njima ima i ranjenih oficira iz kolone. Pronašli su ga trećeg dana i prebacili ga na poslednji sprat. Tamo ih je bilo desetak, većina ih je bila lakše ranjena, ali je psihička tortura bila strašna.
- Pričali su mi da ih je prvu noć čuvao vojnik koji je sve vreme repetirao pušku i dobacivao: „Spavajte, spavajte, ćetnici. Uskoro stiže Juka Prazina, svi ćete pod nož."
Posle dva-tri dana ova grupa oficira je razmenjena. Ratka su odmah helikopterom prebacili na beogradski VMA, pokazalo se, u poslednjem trenutku. Spasli su mu život, ali je metak koji je prošao kroz grudni koš zauvek ostavio posledice. Između ostalog, povredio je živac zbog kojeg njegova desna ruka već godinama nema nikakvu funkciju. Dve godine kasnije je penzionisan, ali istina o Dobrovoljačkoj ulici još nije izašla na videlo. Ratko se nada da će je dočekati, bez obzira na to kada će se i gde suditi Ganiću i njegovim saborcima.

O dogadjanjima i ja dosta znam od ljudi koji su u Dobrovoljaoj bili zarobljeni, i saa druge strane od pojedinih Muslimanskih boraca koje sam neke zarobio.
Ni u toku rata, ni danas 15 godina od zavrsetka rata mi nije jasno kako neko ko je po cinu aktivni pukovnik (ja sam znatno nizi cin i to rezervni) u situaciji u kojoj se nasao ceka nekakva naredjenje i ne donosi samostalnu odluku i preuzima inicijativu.
Da je preuzeo inicijativu i doneo odluku da se bori ljudi bi sigurno krenuli za njim i sve bi bilo drugacije.
Pravdanje koje onaj izdajnicki kreten Trifunovic stalno izvlaci kao opravdanje da su momci bili golobradi i neobuceni ne prolazi. Situaciaj u Dobrovoljackoj je bila takva da neka narocita obucenost vojnika i nije potrebna. Rastojanje na kome sedeluje nekoliko metara, vojnici imaju automatske puske i rucne bombe i sta bi drugo od oruzja u toj sitaciji i mogao da trazi, a da moze efikasno da upotrebi. Tu nemoze da koristi ni minobacace ni haubice pa cak ni RPG ili RB. Puska bomba noz i hrabro srce resavaju stvar, a ne neka imaginarna tehnika.
Da sad i njega i ostale aktivne oficire JNA ne pitam sto su danima i mesecima sedeli u okruzenju u kasarnamai sto nisu obucavali vojsku.
Pesadiska obuka za borbu u gradskim uslovima se i treba vrsiti u skucenom prostoru i u zgradama.
I sta misli jesu li muslimanski borci imali neku posebnu obuku?
Muslimanski borci koji su napali kolonu u dobrovoljackoj su mahom bili Sarajevski sitni kriminalci i kujundzije i bravari i limari sa Bas Carsije i sva vojna obuka im je bila sto su nekad sluzili JNA neki cak i nisu.
Sta onda moze da opravda pojedine oficire koji su komandovali u koloni u dobrovoljackij sto su cekali "neku naredbu koja nikad nije dosla" i sto su isli kao u svatove kako kaze gosp. pukovnik, a ja bih rekao ko ovce na klanje.

 

[Тихи]

O dogadjanjima i ja dosta znam od ljudi koji su u Dobrovoljaoj bili zarobljeni, i saa druge strane od pojedinih Muslimanskih boraca koje sam neke zarobio.
Ni u toku rata, ni danas 15 godina od zavrsetka rata mi nije jasno kako neko ko je po cinu aktivni pukovnik (ja sam znatno nizi cin i to rezervni) u situaciji u kojoj se nasao ceka nekakva naredjenje i ne donosi samostalnu odluku i preuzima inicijativu.
Da je preuzeo inicijativu i doneo odluku da se bori ljudi bi sigurno krenuli za njim i sve bi bilo drugacije.
Pravdanje koje onaj izdajnicki kreten Trifunovic stalno izvlaci kao opravdanje da su momci bili golobradi i neobuceni ne prolazi. Situaciaj u Dobrovoljackoj je bila takva da neka narocita obucenost vojnika i nije potrebna. Rastojanje na kome sedeluje nekoliko metara, vojnici imaju automatske puske i rucne bombe i sta bi drugo od oruzja u toj sitaciji i mogao da trazi, a da moze efikasno da upotrebi. Tu nemoze da koristi ni minobacace ni haubice pa cak ni RPG ili RB. Puska bomba noz i hrabro srce resavaju stvar, a ne neka imaginarna tehnika.
Da sad i njega i ostale aktivne oficire JNA ne pitam sto su danima i mesecima sedeli u okruzenju u kasarnamai sto nisu obucavali vojsku.
Pesadiska obuka za borbu u gradskim uslovima se i treba vrsiti u skucenom prostoru i u zgradama.
I sta misli jesu li muslimanski borci imali neku posebnu obuku?
Muslimanski borci koji su napali kolonu u dobrovoljackoj su mahom bili Sarajevski sitni kriminalci i kujundzije i bravari i limari sa Bas Carsije i sva vojna obuka im je bila sto su nekad sluzili JNA neki cak i nisu.
Sta onda moze da opravda pojedine oficire koji su komandovali u koloni u dobrovoljackij sto su cekali "neku naredbu koja nikad nije dosla" i sto su isli kao u svatove kako kaze gosp. pukovnik, a ja bih rekao ko ovce na klanje.

bravo.

sfve su to tzv jagnjece oficirske brigade, koje su navikle samo da dobro krkaju letuju preko sindikata za dzabe i dobijaju za dzabe svinjske polutke. kad je doslo da rade ono za sta ih je drzava placala decenijama - usrali su se ko grlice

zato je ratko mladic zakon

oficir koji nema agresivnosti samostalnosti i kreativnosti u donosenju odluka je goli qurac od oficira

 

[Gruban]

oficiri jna ,čast izuzecima,ološ partizansko- parazitski sa stomačinama.

 

[Jacob]

Ma ebo ja oficira koji mirno pristane da legne na ulicu po naredjenju paravojne formacije, se.rem im se u zakletvu.

 

[JovanRadovic]

O dogadjanjima i ja dosta znam od ljudi koji su u Dobrovoljaoj bili zarobljeni, i saa druge strane od pojedinih Muslimanskih boraca koje sam neke zarobio.
Ni u toku rata, ni danas 15 godina od zavrsetka rata mi nije jasno kako neko ko je po cinu aktivni pukovnik (ja sam znatno nizi cin i to rezervni) u situaciji u kojoj se nasao ceka nekakva naredjenje i ne donosi samostalnu odluku i preuzima inicijativu.
Da je preuzeo inicijativu i doneo odluku da se bori ljudi bi sigurno krenuli za njim i sve bi bilo drugacije.
Pravdanje koje onaj izdajnicki kreten Trifunovic stalno izvlaci kao opravdanje da su momci bili golobradi i neobuceni ne prolazi. Situaciaj u Dobrovoljackoj je bila takva da neka narocita obucenost vojnika i nije potrebna. Rastojanje na kome sedeluje nekoliko metara, vojnici imaju automatske puske i rucne bombe i sta bi drugo od oruzja u toj sitaciji i mogao da trazi, a da moze efikasno da upotrebi. Tu nemoze da koristi ni minobacace ni haubice pa cak ni RPG ili RB. Puska bomba noz i hrabro srce resavaju stvar, a ne neka imaginarna tehnika.
Da sad i njega i ostale aktivne oficire JNA ne pitam sto su danima i mesecima sedeli u okruzenju u kasarnamai sto nisu obucavali vojsku.
Pesadiska obuka za borbu u gradskim uslovima se i treba vrsiti u skucenom prostoru i u zgradama.
I sta misli jesu li muslimanski borci imali neku posebnu obuku?
Muslimanski borci koji su napali kolonu u dobrovoljackoj su mahom bili Sarajevski sitni kriminalci i kujundzije i bravari i limari sa Bas Carsije i sva vojna obuka im je bila sto su nekad sluzili JNA neki cak i nisu.
Sta onda moze da opravda pojedine oficire koji su komandovali u koloni u dobrovoljackij sto su cekali "neku naredbu koja nikad nije dosla" i sto su isli kao u svatove kako kaze gosp. pukovnik, a ja bih rekao ko ovce na klanje.

Problem se vidi i na ovom forumu. Vecina Srba je bila suvise naivna. Ljudi u Srbiji nikada nisu dozivjeli NDHaziju - to je za njih prica kao da gledaju na TV dogadjaje koji se njih ne ticu. To raspolozenje je preneseno i na oficire. Nema razlike izmedju oficira i naroda po opcem razmisljanju. Oni su vjerovali da nisu krivi, da nemaju lose namjere i da im se zato nista nece ni dogoditi.
Jednostavno nisu vjerovali da su muslimani i Hrvati spremni da bez razloga ubijaju - badave sve informacije ljudi koji su bili svjesni sta se dogadja i sta je namjera oficijelne vlasti Hrvata i muslimana.

Komunisticka vlast je od osnutka KPJ bila uperena protiv tkzv. hegemonije Srba kroz Jugoslaviju.

KPJ je prilikom napada Njemacke na Kraljevinu Jugoslaviju sadejstvovala sa ustasama (po odlukama Dresdenskog kongresa) i naredbi izdatoj komunistima prilikom napada Njemacke. Odluka o ustanku KPJ nije odluka KPJ vec naredba kominterne zbog napada Hitlera na SSSR.

Kasnije kad je KPJ osvojila vlast ova borba protiv Srba se nastavila. Agitprop je djelovao politicki smisljeno da se realizuje suzbijanje "srbske hegemonije i srbskog nacionalizma" u smislu odredjivanja granica "uze Srbije", tako da je razvijen osjecaj da je srbska drzava drzava Srba jedino u granicama AVNOJ-evske Srbije a da ostatak srbskog naroda teritorijalno ne pripada srbskoj drzavi iako je formalno ustavom definisano da su BiH i Hrvatska zemlje dva naroda (kasnije je BiH evoluirala u drzavu tri naroda).

Posljedice djelovanja KP u suzbijanju "srbske hegemonije" poslije 1945.g su preinacene i na borbu protiv Srba na svim teritorijama na kojim zive Srbi van AVNOJ-evske uze Srbije - a potpuno realizovane ratom 1990tih.

 

[Section 31]

http://www.pressonline.rs/sr/vesti/magazin/story/120331/Išli+smo+kao+u+svatove.html

SLUČAJ „MILAN TEPIĆ" - Evakuisao je vojsku i izabrao herojski kraj
Pukovnik Ratko Katalina, koji je ratovao u svim zemljama bivše Jugoslavije, bio je i poslednji oficir koji je video narodnog heroja majora Milana Tepića, neposredno pre eksplozije u centralnom skladištu borbenih sredstava u selu Bedenik kod Bjelovara. Tepić je bio primoran da se sa svojim vojnicima povuče u skladište i organizuje odbranu od hrvatskih formacija koje su opkolile objekat. Dvadeset i devetog septembra 1991, ne želeći da prepusti neprijatelju oružje kojim bi ubijao njegove vojnike, major Milan Tepić digao je u vazduh vojno skladište i sebe.
- Sa majorom Milanom Tepićem razgovarao sam neposredno uoči eksplozije koja ga je zauvek odnela u legendu. Ni danas nisam siguran da li je svesno želeo da se žrtvuje ili je, ipak, reč o pogrešnoj proceni. Ipak, činjenica da je pre detonacije dozvolio vojnicima da se povuku iz kasarne, sem onih koji ni po cenu života nisu želeli da se od njega odvoje, ukazuje na to da je sam izabrao herojski kraj. Ostavio je na mene utisak jednog spremnog, obučenog i odlučnog oficira.
Upoznao sam se sa njegovim planom, složio se s njim, ali sam ga pitao gde je njegovo mesto u slučaju eksplozije. Rekao mi je: „Pa ovde, u transporteru kraj izlazne kapije!" To mi se nije dopalo, mislio sam da nije dovoljno bezbedno, ali mi je Milan rekao da ne brinem. „Sve sam isplanirao i biće onako kako sam zamislio", bio je ubedljiv. Naposletku, stradao je tačno na mestu gde je i rekao da će biti - priseća se Katalina.

 

[mar_comm]

Ратко Каталина је био командант Касарне Хусинска Буна у Тузли ....

Имао стан у једној од зграда из којих је отворена ватра на колону ....

НИШТА НИЈЕ ЗНАО ?????

 

[Андроник Комнин]

Ni u toku rata, ni danas 15 godina od zavrsetka rata mi nije jasno kako neko ko je po cinu aktivni pukovnik (ja sam znatno nizi cin i to rezervni) u situaciji u kojoj se nasao ceka nekakva naredjenje i ne donosi samostalnu odluku i preuzima inicijativu.
Da je preuzeo inicijativu i doneo odluku da se bori ljudi bi sigurno krenuli za njim i sve bi bilo drugacije.

Апсолутно тачно!
На жалост, војску је предводио она карикатура од Кукањца ( Nomen est omen, стара латинска пословица ), прави прототип Титовог генерала који је каријеру правио као послушник, улизица и човек без свог мишљења и карактера. Војнике му убијају, а он мирно седи у транспортеру који је на самом почетку колоне и пије кафу са својим "таоцем", Алијом изетбеговићем...
А тек овај пуковник који дејствује (делује) дилетантски, а хвалио се "ратним" искуствима у СР Словенији и СР Хрватској..." Хало команда! Овде пуцају на нас и убијају нам војнике, дал' да се боримо"? А школовање оваквих нас је доста коштало...
Један од ретких светлих примера одлучивања у ратној ситуацији је реакција генерала Боре Ивановића који је показао шта значи бити прави официр...

 

[mar_comm]

O dogadjanjima i ja dosta znam od ljudi koji su u Dobrovoljaoj bili zarobljeni, i saa druge strane od pojedinih Muslimanskih boraca koje sam neke zarobio.
Ni u toku rata, ni danas 15 godina od zavrsetka rata mi nije jasno kako neko ko je po cinu aktivni pukovnik (ja sam znatno nizi cin i to rezervni) u situaciji u kojoj se nasao ceka nekakva naredjenje i ne donosi samostalnu odluku i preuzima inicijativu.
Da je preuzeo inicijativu i doneo odluku da se bori ljudi bi sigurno krenuli za njim i sve bi bilo drugacije.
Pravdanje koje onaj izdajnicki kreten Trifunovic stalno izvlaci kao opravdanje da su momci bili golobradi i neobuceni ne prolazi. Situaciaj u Dobrovoljackoj je bila takva da neka narocita obucenost vojnika i nije potrebna. Rastojanje na kome sedeluje nekoliko metara, vojnici imaju automatske puske i rucne bombe i sta bi drugo od oruzja u toj sitaciji i mogao da trazi, a da moze efikasno da upotrebi. Tu nemoze da koristi ni minobacace ni haubice pa cak ni RPG ili RB. Puska bomba noz i hrabro srce resavaju stvar, a ne neka imaginarna tehnika.
Da sad i njega i ostale aktivne oficire JNA ne pitam sto su danima i mesecima sedeli u okruzenju u kasarnamai sto nisu obucavali vojsku.
Pesadiska obuka za borbu u gradskim uslovima se i treba vrsiti u skucenom prostoru i u zgradama.
I sta misli jesu li muslimanski borci imali neku posebnu obuku?
Muslimanski borci koji su napali kolonu u dobrovoljackoj su mahom bili Sarajevski sitni kriminalci i kujundzije i bravari i limari sa Bas Carsije i sva vojna obuka im je bila sto su nekad sluzili JNA neki cak i nisu.
Sta onda moze da opravda pojedine oficire koji su komandovali u koloni u dobrovoljackij sto su cekali "neku naredbu koja nikad nije dosla" i sto su isli kao u svatove kako kaze gosp. pukovnik, a ja bih rekao ko ovce na klanje.

Командни кадар у Тузли је био катастрофа ....
АБХ 1988 ...

 

[mar_comm]

Те године је пар Словенаца из центра везе украло Тамића спремног за узбуну, пуног оружја и муниције,
прошло кроз КПС,
отишло кући ...
Тамића смо нашли након 12 дана,
нетакнутог
У Словенији, у вртачи ....

Једног војника смо нашли, други пребегао ....
Ухваћени - 3 месеца + надокнада штете ....

 

[iwo jima]

Ratko Katalina, pukovnik JNA koji je teško ranjen u napadu muslimana na vojni konvoj u Dobrovoljačkoj ulici, tvrdi da je naš vojni vrh bio obavešten o namerama bošnjačkih vlasti, ali da je više verovao Ejupu Ganiću i muslimanima nego našim operativcima

Žrtvovanje - Katalina kaže da je u napadu ubijeno 42 ljudi, a teže i lakše je ranjeno 73, iako su naše obaveštajne službe znale šta će biti

'Mučki napad muslimana na vojni konvoj u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu, u kojem su ubijene 42, a teže i lakše ranjene 73 osobe, ne samo da se mogao predvideti, već su o tome postojali i pouzdani podaci naše obaveštajne službe. O svemu je pravovremeno obavešten i naš vojni vrh, ali niko, pre svega general Milutin Kukanjac, nije tome pridavao poseban značaj. Više su verovalo Ejupu Ganiću i muslimanima, nego našim operativcima!'
Ovo tvrdi Ratko Katalina, pukovnik JNA u penziji, koji je tom prilikom i sam teško ranjen i koji je, pre toga, preživeo i ratna stradanja u Hrvatskoj i Sloveniji.
- Izgleda da sam upravo ja doneo rat u Bosnu - kaže Ratko. - Istog dana kada sam stigao u Sarajevo, pobijeni su srpski svatovi na Baščaršiji. Pre toga, gledao sam rat uživo u Sloveniji, a zatim su me prebacili u Hrvatsku. Kao načelnik Korpusa bezbednosti obilazio sam vojna skladišta JNA...

Ipak, najupečatljivije utiske nosi iz Sarajeva, posebno iz Dobrovoljačke ulice, koja i danas, 18 godina kasnije, izaziva brojne kontroverze.
- Masakr u Sarajevu nikada nije smeo da se dogodi. Koliko god da su za njega odgovorni muslimani koji su prekršili postignuti dogovor, toliko je kriv i naš vojni vrh koji je potpuno zanemario operativne podatke da će do napada, ipak, doći. Bili smo naoružani, imali smo bojevu municiju i bombe, mogli smo žestoko da odgovorimo. Jedino što naređenje za tako nešto nikada nije stiglo - tvrdi oficir čije je ime, na određen način, obeležilo i njegov život.
- Posle odluke generala Trifunovića da se povučemo iz Hrvatske, mogli smo da biramo da li ćemo ići za Sloveniju ili Srbiju. I pored garancija hrvatskih vlasti da će nas bezbedno sprovesti do granice sa Srbijom, plašio sam se reakcije hrvatskih paravojnih jedinica. Odlučio sam da se vratim u Maribor, ali kako tamo za nas više nije bilo posla, krajem 1991. godine, u civilnom vozilu i civilnom odelu, preko Mađarske sam se vratio u Beograd.


U Srbiji se Katalina nije dugo zadržao. Za razliku od mnogih kolega koje su pošto-poto želele da ostanu u Beogradu, sam je tražio da ga upute u Bosnu, u njegov zavičaj. Jedno vreme je proveo u Banjaluci i na Kozari, a onda ga je služba dovela u Sarajevo.
- Stigao sam istog dana kada je počelo puškaranje - kaže Ratko. - Atmosfera je bila krajnje napeta, bilo je samo pitanje dana kada će sve planuti. Napadi na Srbe bili su sve učestaliji, a sve češća meta bila je i komanda armije. Muslimanima je, posle Slovenije i Hrvatske, panično trebala krv, bilo kakva akcija koja bi otvorila put ka stvaranju sopstvene države. Prva „ratna pobeda" bio im je napad na Dom armije u kojem su, u tom trenutku, bili samo jedan oficir i dva vojnika. Napali su zatim i vojnu bolnicu u kojoj je bilo na hiljade civila, da bi 2. maja, u jednom bifeu, bez ikakvog razloga ubili dvojicu nenaoružanih vojnika. U gradu su buktali nemiri, a paravojne formacije su prosto orgijale.
Zabrinut za bezbednost vojske, možda ponajviše za svoju, general Milutin Kukanjac, tadašnji komandant Druge armijske oblasti, doneo je odluku da komandu iseli u Lukavicu. Prethodno je sve dogovorio sa kanadskim generalom Luisom Mekenzijem i Ejupom Ganićem, koji je zamenjivao Aliju Izetbegovića.

- Trebalo je da to bude obična selidba! - tvrdi Katalina. - Maršruta je bila unapred određena, a nosili smo nameštaj i administraciju, papire koji su bili bez ikakvog značaja. Ubeđivali su nas da je sve dogovoreno, da neće biti nikakvih problema, iako je naša služba imala operativne podatke koji su ukazivali na suprotno. O svemu smo obavestili vojni vrh, ali niko nije reagovao. Štaviše, pre samog polaska pripadnici tadašnjeg Unprofora obavestili su nas da se iza zgrada okupljaju pripadnici „zelenih beretki", a presretnuta je i jedna radio-poruka sa naredbom da se naša „kolona mora napasti, razoružati i zarobiti". I pored svega, pošli smo kao u svatove.
Na čelu je bio oklopni transporter sa Alijom Izetbegovićem i generalima Mekenzijem i Kukanjcem. Vozila Unprofora su bila razmeštena duž same kolone, a u drugom delu povorke zatekao se i pukovnik Katalina.
- Kolona se kretala sporo, da bi se u jednom trenutku potpuno zaustavila - seća se naš sagovornik. - Daleko ispred nas se čula rafalna paljba, ali nismo znali šta se dešava. Zatekli smo se u uskoj ulici, nismo mogli ni napred ni nazad. Odjednom, ispred nas, izleteli su naoružani muslimani. Kroz glavu mi je munjevito prolazilo šta da radim. Imali smo oružje, bojevu municiju, ručne bombe, ma džumbus smo mogli da napravimo u tako tesnom prostoru. Ali šta dalje, pitao sam se. Da li bi naša reakcija ugrozila i živote naših drugova, nisam znao. Nikakvog naređenja nije bilo, nikakvog plana šta da se radi ako nešto krene naopako. S druge strane, kao da su se i sami muslimani uplašili. Prilazili su nam obazrivo, više molećivo nego odlučno su nam govorili da polako siđemo i legnemo na trotoar kako bi nas prebrojali. U jednom trenutku pomislio sam da je najbolje da se tome povinujemo. Rekao sam mojim saputnicima da se ne junače i da slušaju njihova naređenja. Nadao sam se da će prevladati razum, da niko neće bez razloga pucati u golobrade momke. Prevario sam se. Tek kada su nas videli na zemlji, pokazali su svoje pravo lice.


Ratko objašnjava da su u tom trenutku s njim bili i njegov zamenik, pukovnik Boško Mihajlović, zastavnik Toma Dejanović i vojnik Saša, kome nije zapamtio prezime. Tek kada su legli započela je prava tortura.
- Gledam jednog grmalja, gazi po telima vojnika, zagleda i pita da li je, slučajno, neko vojni policajac - kaže Ratko. - Pre nego što je i čuo odgovor, kundakom me udara po leđima, lomi mi ključnu kost i tri rebra. Boško pridiže glavu i pita zašto bez razloga udaraju ljude. To su mu bile poslednje reči. Ovaj mu je odmah prišao, pucao mu u potiljak, zatim se vratio meni i zapucao u leđa. Uveren da sam mrtav, nastavio je dalje da ispituje i zagleda.
U tom trenutku pukovniku je pomogao kolega, zastavnik Dejanović, koji je zavojem zatvorio ranu iz koje je šikljala krv. Zarobljenike su poterali dalje, ali Ratko nije mogao ni da mrdne. Možda bi i iskrvario na ulici da se u tom trenutku nije zatekao neki Hrvat Čagar, inspektor policije.
- Uspeo je da smiri situaciju, da preuzme kontrolu - kaže Katalina. - Naredio je da mene odvezu u bolnicu na Koševu, a ostale su oterali u logor gde su ih, kako sam docnije saznao, zverski mučili. Srećom, u sarajevskoj bolnici su me primili lekari Srbi i „prošvercovali" na odeljenje plućnih bolesnika, među starije, najteže slučajeve.

Ipak, muslimani su sve vreme proveravali da li među njima ima i ranjenih oficira iz kolone. Pronašli su ga trećeg dana i prebacili ga na poslednji sprat. Tamo ih je bilo desetak, većina ih je bila lakše ranjena, ali je psihička tortura bila strašna.
- Pričali su mi da ih je prvu noć čuvao vojnik koji je sve vreme repetirao pušku i dobacivao: „Spavajte, spavajte, ćetnici. Uskoro stiže Juka Prazina, svi ćete pod nož."
Posle dva-tri dana ova grupa oficira je razmenjena. Ratka su odmah helikopterom prebacili na beogradski VMA, pokazalo se, u poslednjem trenutku. Spasli su mu život, ali je metak koji je prošao kroz grudni koš zauvek ostavio posledice. Između ostalog, povredio je živac zbog kojeg njegova desna ruka već godinama nema nikakvu funkciju. Dve godine kasnije je penzionisan, ali istina o Dobrovoljačkoj ulici još nije izašla na videlo. Ratko se nada da će je dočekati, bez obzira na to kada će se i gde suditi Ganiću i njegovim saborcima.

Napad na kolonu JNA u Sarajevu ili Masakr u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu 1992. godine su izvršile su snage tzv. Armije Republike Bosne i Hercegovine 3. maja 1992. na kolonu vozila tzv.JNA u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu koja se povlačila prema kasarni u Lukavici. U napadima 2. i 3.maja ubijena su 42, a ranjena 73 vojnika, oficira i civila različitih nacionalnosti među kojima je najviše Srba.
..koliko ja znam tada..3. maja 1992. JNA..koju smo svi poznavali vise nije postojala........
Hrvatska je tada vec bila medjunarodno priznata...i o nekoj...JNA..nema niti govora...

 

[paja1408]

O dogadjanjima i ja dosta znam od ljudi koji su u Dobrovoljaoj bili zarobljeni, i saa druge strane od pojedinih Muslimanskih boraca koje sam neke zarobio.
Ni u toku rata, ni danas 15 godina od zavrsetka rata mi nije jasno kako neko ko je po cinu aktivni pukovnik (ja sam znatno nizi cin i to rezervni) u situaciji u kojoj se nasao ceka nekakva naredjenje i ne donosi samostalnu odluku i preuzima inicijativu.
Da je preuzeo inicijativu i doneo odluku da se bori ljudi bi sigurno krenuli za njim i sve bi bilo drugacije.
Pravdanje koje onaj izdajnicki kreten Trifunovic stalno izvlaci kao opravdanje da su momci bili golobradi i neobuceni ne prolazi. Situaciaj u Dobrovoljackoj je bila takva da neka narocita obucenost vojnika i nije potrebna. Rastojanje na kome sedeluje nekoliko metara, vojnici imaju automatske puske i rucne bombe i sta bi drugo od oruzja u toj sitaciji i mogao da trazi, a da moze efikasno da upotrebi. Tu nemoze da koristi ni minobacace ni haubice pa cak ni RPG ili RB. Puska bomba noz i hrabro srce resavaju stvar, a ne neka imaginarna tehnika.
Da sad i njega i ostale aktivne oficire JNA ne pitam sto su danima i mesecima sedeli u okruzenju u kasarnamai sto nisu obucavali vojsku.
Pesadiska obuka za borbu u gradskim uslovima se i treba vrsiti u skucenom prostoru i u zgradama.
I sta misli jesu li muslimanski borci imali neku posebnu obuku?
Muslimanski borci koji su napali kolonu u dobrovoljackoj su mahom bili Sarajevski sitni kriminalci i kujundzije i bravari i limari sa Bas Carsije i sva vojna obuka im je bila sto su nekad sluzili JNA neki cak i nisu.
Sta onda moze da opravda pojedine oficire koji su komandovali u koloni u dobrovoljackij sto su cekali "neku naredbu koja nikad nije dosla" i sto su isli kao u svatove kako kaze gosp. pukovnik, a ja bih rekao ko ovce na klanje.

ee moj brate...godinama su visoki oficiri bili statisti...napredovali ako su bili poltroni...recept je bio samo se dovoljno dobro dodvoriti prepostavljenom staresini...mnogi su sluzili samo kao sekretarice...prosledjivali naredjenja od podcinjenih prema prepostavljenima na dalje resavanje i odluku vracali nazad...malo njih je i jednu naredbu izdalo samostalno i preuzelo odgovornost....takvi su bili pogubni u predhodnim ratovima...zato je i trifunovic cekao i kukanjac cekao da mu neko drugi razvije jedinice...kao da su desetari a ne generali....treba napomenuti da su sposobni oficiri koji su bili sigurni u svoje znanje i nisu davali da im se neko mesa u nadleznosti bili u nemilosti...tako ti je na ovim prostorima cesto bilo u miru...u miru se postave rekoh vec koji...pa kad pocne rat svi se posle kajemo...oni koji su znali znanje su i postali poznati...takav je mladic recimo bio....ima ih jos ali jako malo...

 

[mar_comm]

Napad na kolonu JNA u Sarajevu ili Masakr u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu 1992. godine su izvršile su snage tzv. Armije Republike Bosne i Hercegovine 3. maja 1992. na kolonu vozila tzv.JNA u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu koja se povlačila prema kasarni u Lukavici. U napadima 2. i 3.maja ubijena su 42, a ranjena 73 vojnika, oficira i civila različitih nacionalnosti među kojima je najviše Srba.
..koliko ja znam tada..3. maja 1992. JNA..koju smo svi poznavali vise nije postojala........
Hrvatska je tada vec bila medjunarodno priznata...i o nekoj...JNA..nema niti govora...

Ивек,
uz svo štovanje,
тада су твоји мама и татек у сав глас певали :

А ти си имао већих проблема и мука
од "neovisnosti i samostojnosti Tisućljetne demokracije u Lijepoj Vašoj"

 

[JovanRadovic]

Ратко Каталина је био командант Касарне Хусинска Буна у Тузли ....

Имао стан у једној од зграда из којих је отворена ватра на колону ....

НИШТА НИЈЕ ЗНАО ?????

Komandant kasarne u Tuzli je bio Mile Dubajic.

 

[Bastiani]

bravo.

sfve su to tzv jagnjece oficirske brigade, koje su navikle samo da dobro krkaju letuju preko sindikata za dzabe i dobijaju za dzabe svinjske polutke. kad je doslo da rade ono za sta ih je drzava placala decenijama - usrali su se ko grlice

zato je ratko mladic zakon

oficir koji nema agresivnosti samostalnosti i kreativnosti u donosenju odluka je goli qurac od oficira

Ajde ti mi navedi jednu bitku koju je Ratko Mladic dobio, a ja cu tebi dve koje je izgubio.

 

[mar_comm]

Komandant kasarne u Tuzli je bio Mile Dubajic.

!988 - Мајор Каталина

 

[paja1408]

Napad na kolonu JNA u Sarajevu ili Masakr u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu 1992. godine su izvršile su snage tzv. Armije Republike Bosne i Hercegovine 3. maja 1992. na kolonu vozila tzv.JNA u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu koja se povlačila prema kasarni u Lukavici. U napadima 2. i 3.maja ubijena su 42, a ranjena 73 vojnika, oficira i civila različitih nacionalnosti među kojima je najviše Srba.
..koliko ja znam tada..3. maja 1992. JNA..koju smo svi poznavali vise nije postojala........
Hrvatska je tada vec bila medjunarodno priznata...i o nekoj...JNA..nema niti govora...

rezon ti je znaci kad ste vi odlucili da nema JNA od tada ne postoji..?? da li su imale pravo i ostale republike da odlucuju o bilo cemu..?? zar si pomislio da se JNA preko noci moze samo tako izbrisati gumicom..??

 

[JovanRadovic]

!988 - Мајор Каталина

Mislim da je prije Mile Dubajica komandant kasarne Husinska Buna bio Milan Tarbuk.

U to vrijeme je Katalina bio u Mariboru.

 

[mar_comm]

Mislim da je prije Mile Dubajica komandant kasarne Husinska Buna bio Milan Tarbuk.

U to vrijeme je Katalina bio u Mariboru.

Вид' овако ...
Ја у Тузли служиЈо,
годину провео ...

Ал' ако ти кажеш,
ако ти је тако лепше
ајд нека ти буде ...
Зашто се убеђивати ...

 

[dragon x]

Tadašnjim msulimanskim liderima je trebala krv. Morala je poteći jer su znali da tako najjednostavnije mogu otpočeti rat. A najlakše za njih je da to bude mučki i kukavički i to niko nije mogao spriječiti. Za tako nešto su iskoristili ulične klošare i kriminalce, ljude bez morala i ološ. To su sve "junaci i borci" zelenih beretki, naravno kada je u pitanju ubijanje onih koji su se predali.

Iskoristili su i onog majmuna Delalića da počini onako grozno ubistvo srpskog svata. Pucali su sa Holiday Inn-a na demonstrante i za to optužili tjelohranitelje Karadžića. To je i Juka Prazina priznao.

Po dogovoru muslimanski i srpskih pripadnika MUP-a, trebalo je da se MUP podijeli na dva dijela mirno i da Srbima pripadne kao baza škola MUP-a na Vracama. Ali prije nego što su došli do nje u istoj pripadnici zelenih beretki pripremaju zasjedu i to prilikom su ubijena dva srpska policajca. Tada srpski policajci zauzimaju školu MUP-a. Svi učenici i profesori koji su zarobljeni su razmjenjeni.

I ni to sve nije bilo dovoljno. Pravi početak rata i prvi veliki sukob počinje napadom muslimanskih zelenih beretki na srpsko naselja Ilidžu, u ranu zoru. Iz šest pravaca napadaju. Srećom, poraženi su i napad je odbijen.

 

[JovanRadovic]

Tadašnjim msulimanskim liderima je trebala krv. Morala je poteći jer su znali da tako najjednostavnije mogu otpočeti rat. A najlakše za njih je da to bude mučki i kukavički i to niko nije mogao spriječiti. Za tako nešto su iskoristili ulične klošare i kriminalce, ljude bez morala i ološ. To su sve "junaci i borci" zelenih beretki, naravno kada je u pitanju ubijanje onih koji su se predali.

Iskoristili su i onog majmuna Delalića da počini onako grozno ubistvo srpskog svata. Pucali su sa Holiday Inn-a na demonstrante i za to optužili tjelohranitelje Karadžića. To je i Juka Prazina priznao.

Po dogovoru muslimanski i srpskih pripadnika MUP-a, trebalo je da se MUP podijeli na dva dijela mirno i da Srbima pripadne kao baza škola MUP-a na Vracama. Ali prije nego što su došli do nje u istoj pripadnici zelenih beretki pripremaju zasjedu i to prilikom su ubijena dva srpska policajca. Tada srpski policajci zauzimaju školu MUP-a. Svi učenici i profesori koji su zarobljeni su razmjenjeni.

I ni to sve nije bilo dovoljno. Pravi početak rata i prvi veliki sukob počinje napadom muslimanskih zelenih beretki na srpsko naselja Ilidžu, u ranu zoru. Iz šest pravaca napadaju. Srećom, poraženi su i napad je odbijen.

Nije samo muslimanima bio cilj rat. To je ocito sinhronizovano djelovanje od Slovenije.

Naime po KOEBS-u granice u Evropi su nisu mogle mijenjati. Jugoslavija je bila ucesnik KOEBS-a a ne pojedine republike. Onim sto su odlucili da rasture Jugoslaviju bilo je potrebna situacija po kojoj ce moci evropskoj javnosti objasniti da se mora priznati secesija od Jugoslavije. To se je jedino moglo postici da se izazovu sukobi u kojim ce propagandom biti prikazano da su secesionisti zrtve. I Franjo je rekao da rata ne bi bilo da ga oni nisu htjeli.

U svim tim ratovima 1990tih prve su zrtve bili Srbi.

 

[paja1408]

Tadašnjim msulimanskim liderima je trebala krv. Morala je poteći jer su znali da tako najjednostavnije mogu otpočeti rat. A najlakše za njih je da to bude mučki i kukavički i to niko nije mogao spriječiti. Za tako nešto su iskoristili ulične klošare i kriminalce, ljude bez morala i ološ. To su sve "junaci i borci" zelenih beretki, naravno kada je u pitanju ubijanje onih koji su se predali.

Iskoristili su i onog majmuna Delalića da počini onako grozno ubistvo srpskog svata. Pucali su sa Holiday Inn-a na demonstrante i za to optužili tjelohranitelje Karadžića. To je i Juka Prazina priznao.

Po dogovoru muslimanski i srpskih pripadnika MUP-a, trebalo je da se MUP podijeli na dva dijela mirno i da Srbima pripadne kao baza škola MUP-a na Vracama. Ali prije nego što su došli do nje u istoj pripadnici zelenih beretki pripremaju zasjedu i to prilikom su ubijena dva srpska policajca. Tada srpski policajci zauzimaju školu MUP-a. Svi učenici i profesori koji su zarobljeni su razmjenjeni.

I ni to sve nije bilo dovoljno. Pravi početak rata i prvi veliki sukob počinje napadom muslimanskih zelenih beretki na srpsko naselja Ilidžu, u ranu zoru. Iz šest pravaca napadaju. Srećom, poraženi su i napad je odbijen.

a sto ne rece da su muslimani i aliju hteli da uklone u toj koloni..??

 

[iwo jima]

rezon ti je znaci kad ste vi odlucili da nema JNA od tada ne postoji..?? da li su imale pravo i ostale republike da odlucuju o bilo cemu..?? zar si pomislio da se JNA preko noci moze samo tako izbrisati gumicom..??

JNA...su činile sve ravnopravne republike...izlaskom jedne od njih...ili dvije..priznanjem..jedne od tih republika.. ili dvije..od strane medjunrodne zajednice....prestala je postojati..JNA..druga je stvar... sto je ona imala..psiholosko značenje..za neke..aaa..s druge strane za neke nije...Pajo....ja znam..da je oficirski kadar..izgubio..i odredjene privilegije nestanokm...JNA...statusni simbol..ideologija....ma sve je palo u vodu...
oni koji su smatrali Hrvatsku svojom...domovinom..zemljom..(bilo..da su.. Srbi..Muslimani..Madjari..Albanci..svih je nacionalnosti... bilo u HV-u...stavili su se na raspolaganje..Hrvatskom vrhovništvu..pokazalo se da su imalli pravo...

Napad na kolonu JNA u Sarajevu ili Masakr u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu 1992. godine su izvršile su snage tzv. Armije Republike Bosne i Hercegovine 3. maja 1992. na kolonu vozila tzv.JNA u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu koja se povlačila prema kasarni u Lukavici. U napadima 2. i 3.maja ubijena su 42, a ranjena 73 vojnika, oficira i civila različitih nacionalnosti među kojima je najviše Srba

..godina je 1992..Hrvatska je priznata..????????????????????????????????????????????..
Današnja Slovenija je na temelju plebiscita proglasila neovisnost od SFRJ 25. lipnja 1991.