„Политика“ у ЛИБИЈИ
Лет до Гадафијевог родног града
„Аутобусом под санкцијама“ стижемо до Рас Лануфа, где припадници народне милиције љубе пред тв камерама слике Гадафија, урлају против Француске и Америке, а понеко опали рафал из „калашњикова“
Борба до краја: Муамер Гадафи (Фото Бета)
Сирт, Рас Лануф– Влада у Триполију чврсто држи позиције у стратешки важном граду Рас Лануфу, а да заправо у том месту и није било неких јаких борби, нити има великих штета на објектима. То су чињенице у које сам се лично уверио без обзира на то шта јављају тв станице Ал Џазира и Ал Арабија. Но, да би се и западни новинари уверили у право стање на терену, Прес-центар у Триполију организовао је специјални пут у Рас Лануф. Сви заинтересовани нису могли да крену с обзиром на број места у авиону, тако да је направљен избор само најзначајнијих светских медија: „Њујорк тајмс“, „Тајм“, „Монд“,„Штерн“, неколико италијанских медија, државна руска телевизија и, наравно,„Политика“.
Дакле, рано ујутро укрцали смо се у „ербас-320“ либијске компаније „Африкија“. На вратима авиона љубазна стјуардеса, у бизнис класи завалио се либијски војнику униформи с панциром и „калашњиковом“ на коленима. „Помоћни“ стјуард с панциром у авиону на 8.000 метара висине. После сат времена слетели смо на мешовити цивилно-војни аеродром у Сирту. Либијски борбени авиони сасвим мирнодопски распоређени око писте, немају чак ни маскирне мреже.
На аеродрому потпуно опуштена атмосфера, свуда слике пуковника Гадафија, па чак и на степеницама које се приносе авиону. Сирт је иначе пуковников родни град. Пилот отвара прозорче на кокпиту и лепи Гадафијеву слику. Западни новинари то одмах снимају.
Укрцали смо се у аутобус и онда дуго чекање да се формира конвој с полицијском пратњом. После једног часа, крећемо ка Рас Лануфу. Стицајем околности француски новинари и новинарке у задњем су делу аутобуса. Клима не ради, а возач је намерно пустио арапску музику „до даске“.
Арлаукање, врућина, музика до бола, а два либијска водича играју, скоро да плешу између седишта. Француске новинарке прво колутају очима, затим мирно протестују, на крају урлају на возача и водиче. Да ствар не би дошла до Саркозија и команде НАТО за ваздушне нападе, возач се смиловао, пригушио је музику, а водичи су престали да плешу. У аутобусу под санкцијама. (LOL!)
На путу од града Сирта до Бин Џавада нигде либијске војске, нема трагова борби. Понеки спаљени ауто, два изгорела пикапа с тешким митраљезима. На чекпоинтима полицајци масовно дижу прсте у знак победе.
„Хеј Политика, ово је победа над империјализмом“, смејући се добацује ми извештач руске телевизије.
Заустављамо се у месту које се зове Бин Џавад. Први знакови сукоба видљиви су на десетак омањих кућа. Облик рупа на зидовима кућа указује да су највероватније од тенковских граната, а не од авионских ракета или бомби. Гомиле цигала, бетона, картона и искривљеног лима.
Становници нам прилазе и објашњавају како су побуњеници овде дошли пре двадесетак дана на тенковима и прво опљачкали градић. Не могу да поверујем, али изгледа да је тако и било. Онда су Гадафијеве снаге, такође с тенковима, отерале побуњенике на тенковима. Вероватно би то исто испричали новинарима, само би кривци наравно били они други, да су побуњеници још у том граду. Народ је увек прагматичан, треба преживети.
На остацима једне потпуно срушене куће вијори се потпуно зелена, службена, застава Либије. Прилазим да погледам може ли се установити чиме је погођена зграда. Кад тамо, француски тв сниматељ заузео скривену бусију, да га водичи не виде, и снима остатке срушене куће тако да је застава Либије у првом плану на тим рушевинама – ТВ спиновање. Како је Француз снимао из лежећег положаја, скривен између крша од бетона и цигли, као да рукује митраљезом, а не тв камером, снимим и ја њега.
„А новинар, колега новинар...“, бесно је добацио ухваћен на делу.
„Извини, ја сам овде само туристички“, шта сам могао друго да му кажем.
Од Бин Џавада до Рас Лануфа има око педесетак километара, мимоишли смо се са само једним специјалним камионом, вучним возом за превоз тенкова. Крај пута неколико противавионских топова „Зсу-23“. У Рас Лануфу сличан дочек као и у Бин Џаваду. Припадници народне милиције, некакви добровољци, љубе пред тв камерама слике Гадафија, сви урлају против Француске и Америке, понеко опали рафал у ваздух из румунских „калашњикова“, француске новинарке опет колутају очима и уздишу. Опште шенлучење.
„Како знате да су то румунски ’калашњикови’, да нису ваши српски“, пита ме новинарка „Тајма“.
„Румунски имају овај карактеристичан, мало примитиван рукохват напред, наши су модернији.“
„А онај авион ’сухој’ што је оборила демократска опозиција, било је неких спекулација да је један од пилота био Србин“, наставља она.
„Знате, српски пилоти не знају да лете на авионима ’Су-24’, јер никада нисмо ни у бившој Југославији имали такве бомбардере с променљивом геометријом крила, то је сложена техника. Осим тога, мислим да је ту вест прва пустила Ал Џазира, спекулисало се да је један од очевидаца рекао нешто као да је оборени пилот Сиријац, или Србин. Вама то Серб или Сиријац можда звучи исто, али није исто. Него, да ја вас нешто питам, откуда демократској опозицији ’стингер’ ракете да оборе Гадафијев ’Су-24’?“
Заћутала је.
Даље од Рас Лануфа тог дана нисмо ишли, зауставили смо се поред петрохемијског комплекса над којим се вије огроман облак црног дима. Ако то експлодира биће то нови Бопал. На повратку у Сирту скромна вечера у малом ресторану. Одмах се изгубила препотенција великих светских медија, трка ко ће први да добије тањир пиринча с мало овчетине. С кашикама и виљушкама и без њих.
Ноћи су у пустињи, у ово доба године, врло су хладне. Возач аутобуса сада је пустио хлађење. Францускиње уморно ћуте. Полицијске контроле на сваких 30 километара. Војске нигде.
Али зато у авиону, у бизнис класи, опет онај исти војник с „калашњиковом“...
Мирослав Лазански