http://www.spc.rs/sr/strmoglav_monaha_artemija_raskolnika_njegove_sekte
" Стрмоглав монаха Артемија расколника и његове секте
2. Мај 2015 - 21:55
Биографија: Марко – Артемије Радосављевић, рођен 15. 1. 1935, у селу Лелићу више Ваљева; завршио Београдску богословију 1958; служио 2 године војску; на препоруку Еп. Јована Шабачковаљевског изабрао монаштво и замонашен од Оца Јустина у Ман. Ћелије на Аранђеловдан 1960; затим рукоположен за ђакона; до 1964. г. завршио Богословски факултет у Београду; потом био професор у Богословији у Ман. Крки 1964–68; потом је ту службу, уз сагласност Синода, напустио и отишао у Париз, но како Далматински Еп. Стефан није дао сагласност за одлазак, буде од њега стављен под забрану свештенослужења. Убрзо из Париза пређе у Атину и, на препоруку јером. Амфилохија и Атанасија, прими га за свог клирика Митрополит Атички Никодим и постави га, са платом, да служи у женском Манастиру Св. Тројице Коропи крај Атине, одакле је спремио докторат, на грчком, уз нашу помоћ, штампао га 1975. г. и успешно одбранио (Тајна спасења по Св. Максиму Исповеднику). Од тада ништа озбиљније није написао, осим неколико превода Св. Максима (користећи се углавном руским; превео је како-тако Велики Канон и Страстну Седмицу), изузев краћих текстова с „догматским претензијама“, објављених у покренутом часопису „Св. Кнез Лазар“, где је окупио мању групу „ревнитеља Православља“, уско зилотског карактера (нпр. његов текст о Исповести, са преко 160 питања, копирајући језуитске обрасце; текст о Посту, налажући против Канона „пост у суботу“!).
Целу годину 1977-78. провео је као стипендиста на језуитском „Ostkirchliches Institut Regensburg“, код познатог унијопромотера Алберта Рауха, мада је и мимо тога стекао језуитско-папски менталитет, који се огледа и у схватању „неизгладивости свeштенства“ (character indellibilis). Године 1977–78. био је професор у Призренској богословији (где га је, договорно са Еп. Стефаном примио Еп. Павле, да се не би враћао у Крку, коју је самовољно напустио). После само једну годину (а имао је наставничког дара) отишао је ван Космета у Ман. Црну Реку, где је остао 1978–91, одакле га је Еп. Павле предложио Сабору за Епископа; 23. јуна 1991. г. буде изабран, хиротонисан и устоличен за Епископа Рашко-Призренског у Призрену. Из Призрена је, услед НАТО-окупације и шиптарског насиља 1999. г. и нарочито Погрома над Србима 2004. г, прешао са седиштем у Манастир Грачаницу и ту је надаље остао за стално.
Овде су почеци Артемијевог несувислог „зилотизма“ и маније против екуменизма, за коју „јерес“ је почео да оптужује читаву Светосавску Цркву Српску, па и свог Епископа, затим и Патријарха Свјатјејшег Павла. (Кад сам му нешто касније доставио превод „Свештени Канони Цркве“ и рукопис Св. Аве Јустина „Записи о Екуменизму“, где овај нови Свети Отац Цркве јасно износи Православни Богочовечански Икуменизам, насупрот лажних екуменизама римоцентричног и женевског, Артемије се никада није на то ни осврнуо; слушао је само своје суфлере, медиокритете у Православном богословљу и клеветнике свих и свега што није „по слици и прилици“ њиховој и новог им идола „Аве Артемија“. Говорили су он и они: „Један је Артемије!“ Овај култ личности прати га, нажалост, и до данас и одводи га у све дубљи раскол са читавом Српском и Православном Црквом у васељени. Већ од године 2002. па надаље Патријарх Павле је пророчки говорио Еп. Жичком +Хризостому: „Овај ће нам Брат отићи у раскол“!
Артемије је првих десетак година доста добро радио у Епархији на Косову и Метохији (и то смо као Комисија и написали у ширем Извештају Сабору маја 2006. г). Учествовао је у обнови црквеног и богослужбеног живота, без прозивања тзв. умишљеног код псевдозилота „новотарства“. (У јесен 1992. г. заједнички смо, са још Епископа и његовим свештенством, на Дечанском извору започели Божанску Литургију, осветили воду и крстили 900 одраслих дотад некрштених људи и деце са КиМ, и потом у литији на Малом Входу ушли и Дечански Храм Св. Спаса, миропомазали новокрштене и наставили Св. Литургију и Причешће свих присутних. Зашто Артемије то заборавља?). Нажалост, са довођењем Симеона Виловског, претенциозног а медиокритетског незналицу у свему, осим у „прању новца“ (пример „Атос“ и „Раде Неимар“) и постављањем за првог, и јединог, у ствари свемоћног човека у Епархији, убрзо је почињено низ канонских и материјално-финансијских преступа на КиМ, због чега је Свети Синод 2006. г. послао своју вишечлану Комисију да испита рад Еп. Артемија и тзв. грађевинског му предузећа „Раде Неимар”“, на челу које „бизнис групе“ је био С. Виловски и његов брат, и кум им Суботички, па је Синодска Комисија, и поред Артемијевог и Симеоновог ометања њеног рада, о свему поднела Сабору вишеструке реферате, о канонским и финансијским преступима обојице њих. Посебно је избио на видело акт организованог терора: пуцања из ватреног оружја на секретара КМ Епархије о. Срђана Станковића, због писменог достављања Артемију Симеонових марифетлука по Епархији. Пуцање је било организовано „с циљем застрашивња“, а претворило се у буквални покушај атентата на о. Срђана и његову суругу са двоје малолетне деце у колима код Звечана, на Ђурђевдан 2006. г. Овај страшни мафијашки акт није био без знања Еп. Артемија, јер је исто вече он изјавио: „Једно је сигурно, да су пуцали Шиптари”. Убрзо су ухваћени двојица потплаћених Срба, од којих је један затим и осуђен „за покушај атентата“ на 2 г. затвора, али је убрзо побегао са Косова. У организовању овог мафијашког акта, познатог само у гангстерским мафијама Запада, али не у Цркви Христа Спаситеља, учествовао је и врло сумњиви по много чему Коља Маљм, Рус, плаћени фотограф Артемијев (кога је он потом сместио у за свој новац купљену приватну кућу у Сремчици код Београда).
На вишеструки реферат Синодске Комисије, Сабор је, маја 2006, донео одлуку: да Еп. Артемије одмах распусти тзв. компанију „Раде Неимар“, а Симеона одмах стави под суд, и да свој однос са Синодом, Епископима и својим Клиром и народом у Епархији поврати у канонски ред и пастирски однос. Артемије је ту Саборску одлуку из 2006. г. просто напросто изиграо; само је „Рада Неимара“ преименовао, а С. Виловског није ставио под Црквени суд, нити је свој однос са Клиром, Народом и Манастиром Дечанима у било чему поправио. Ускоро је дошао на тапет и његов конфликт са Патријархом и Синодом око тзв. Меморандума за обнову 2004. г. порушених Светиња, који је он био потписао, па кад није добио новац на руке, кренуо је у бојкот те обнове, а Патријарх и Синод су тај посао, важан за охрабрење страдалог Српског Народа на КиМ, поверили Викарном Епископу Теодосију, због чега су Артемије и Виловски кренули буквално у прогон и изгон из Дечана и са Косова Епископа Теодосија. Но Св. Синод је то спречио, а Еп. Теодосије је успео да већи број новопорушених Светиња на КиМ обнови. Артемије је искористио и болест Патријарха Павла и дуже лежање у болници, и наставио свој „аутокефални“ папско-феудални однос и у својој Мученичкој Епархији и са од Синода слатим другим Епископима Српске Цркве да помогну страдалном Косову. (О свему томе постоји опширна документација, коју је Синод у 12 досијеа презентирао Св. Сабору, маја 2010. г, кад је и обављено суђење, и донета пресуда његовог свргавања с положаја Епархијског Архијереја, што је Артемије затим, директно лажући, окарактерисао флоскулом: „мене нису ни судили, ни осудили“, и ту клевету је ширио и по сестринској Грчкој и шире. У томе је учествовао и одбегли у Грчку Симеон).
*
Монах Артемије Радосављевић, до 2010. г. Епископ Рашко-призренски и Косовско-метохијски, од 11. фебруара те године суспендован је са Епархије и на мајском Сабору канонски осућен и смењен са тог положаја и умировљен, са дозволом да као Епископ живи и служи у Манастиру Шишатовцу у Сремској Епархији, што је све прихватио и потписао, и у Шишатовцу се настанио. Изненада, пак, 13. септембра исте године, најпре у штампи, а затим и у писму Светом Синоду изјављује: „да се више неће повиновати ранијим, а ни будућим одлукама“ Српске Цркве. Синод га је тада ставио под забрану свештенодејства, а Сабор је, на своме новембарском заседању изабрао за новог Епископа у Призрену – Грачаници дотадашњег Викарног Епископа Теодосија. На то је Артемије, као разбојник и побуњеник, реаговао бруталним ноћним упадом и накратко заузимањем два Манастира на северу Рашкопризренске Епархије (Девине Воде код Звечана и Дубоки Поток код Зубиног Потока), због чега буде саборски рашчињен 19. новембра 2010. г.
Отада се несрећник коначно одметнуо у раскол, са групом од 38 монаха и 12 монахиња, који су претходно, уз Артемијеву подршку, самовољно напустили Рашкопризренску Епархију, због чега су редовним Црквеним судовима сви рашчињени, који су били у свештеном чину, а сви остали подвргнути канонским епитимијама. Главни вођа свега тога, фамозни протосинђел Симеон Виловски, кукавички је побегао тајно ноћу, 13-14. фебруара 2010. г, у Солун (са манастирским колима и ко зна колико Епархијског новца; мада су он и Артемије већ имали позамашне суме, око 12 милиона долара, у Националној банци Грчке у Солуну, као и сличну суму у еврима у Комерцијалној банци у Србији – све то од новца Косовске сиротиње, који је народ из земље и Дијаспоре слао за страдални Народ и Светиње на Косову и Метохији, а они себи присвајали, како је и Комисија Св. Синода установила). Затим је судским поступком тражено од Грчке Симеоново изручење Србији, и прва одлука грчког суда била је да се исти изручи, али је тада Артемије хитно отишао у Атину и преко разноразних веза (ако не и новца), успео да Апелациони суд Грчке промени одлуку и Симеона „оправда“, јер, по Артемијевом лажном сведочењу, Симеон је „невин“, а у Србији је прогањан „из верских разлога – као антиекумениста!“ – што је ноторна лаж, јер у Србији нико није гоњен ни као „екумениста“ ни као „антиекумениста“. То је само психопатска опсесија Артемија и секте Артемијеваца да су „прогоњени“.
..."
