РАСИНСКИ ЧЕТНИЧКИ КОРПУС

[kukljinac]

Завршавам монографију о Расинско-топличкој групи корпуса мајора, касније пуковника Драгутина Кесеровића. Монографија је замишљена тако да преко текста, докумената и фотографија испрати историјат развитка Расинског четничког одреда, Расинског корпуса и Расинско-топличке групе корпуса.

Замишљена је да преко шест наслова обухвати целокупни ратни период: 1) долазак мајора Драгутина Кесеровића у крушевачки крај, 2) устанак 1941, 3) војна организација (штаб корпуса, штабови бригада, батаљона и позадинске формације), 4) борбена активност корпуса (борбе против партизана и окупатора), 5) Босанска голгота и 6) Расинско-топличка група герилских одреда.

Монографија у првом делу садржи текст , a други део је предвиђен за фотографије и документа. У другом делу су приказани факсимили докумената о организацији, борбама, плакати о стрељању четника, итд, и фотографије команданата, јединица и бораца Расинског корпуса. Прикупио сам око 250 фотографија из свих делова корпуса, од Бруса, Александровца, Крушевца, Трстеника, па до Врњачке бање.

Велики број прикупљених фотографија до данас није виђен а такође и објављен у књигама или радовима који прате четничку ратну проблематику.

Ако имате фотографије или хоћете бити приложник за историју Равне Горе, јавите се, свака помоћ је добродошла.
kukljinac@yahoo.com

 

[Ненад]

Честитам Кукљинац. Да ли сте ти и лик са Погледа што има исти ник иста особа?

 

[Ненад]

Ево Самарџићев кратак прилог о Кесеровом ратном путу.

Датум рођења Драгутина Кесеровића тешко је утврдити, јер су Аустроугари за време Првог светског рата уништили црквене књиге у његовом родном селу Пироману код Обреновца. Документа о Драгутиновом школовању и службовању уништио је окупатор за време Другог светског рата.

Према породичном сећању, које преноси Драгутинов син Младен Кесеровић, наш јунак је рођен октобра 1896. године. Та година, без датума, наведена је и у Драгутиновом исказу пред комунистичким судом 1945. године.

Ранисав и Анка, Драгутинови родитељи, били су земљорадници са поседом од 14 хектара. Изродили су осморо деце, од којих седам синова и једну ћерку. То су Чедомир, Златомир, Витомир, Драгутин, Милутин, Тихомир, Божидар и Милена. Драгутин и Милутин били су близанци.

Основну школу Драгутин је завршио у родном Пироману, а затим је уписан у једну подофицирску школу у Београду. Из те школе отишао је у Први светски рат, заједно са још четири своја брата. Ратна срећа била је наклоњена Кесеровићима: сви су преживели рат и, овенчани славом Солунског фронта, вратили се кући.

После рата само два брата су остала у Пироману, Чедомир и Божидар. Тихомир је добио посао у Неготину, као агроном, Витомир у Београду, као писар, Златомир је био дворски жандарм, док су Драгутин и Милутин остали официри. Њих двојица су из рата изашли као поручници.

Поручника Милутина Кесеровића служба је одвела у Загреб. Тамо је ускоро упознао једног бившег аустроугарског официра, који је примљен у војску Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Тај официр је, у кафани, почео да прича Милутину своје доживљаје из тек минулог рата. На Милутиново запрепашћење, он је почео детаљно да описује како је терорисао народ у Посавини. Милутин је препознао своје родно село, и најзад своје родитеље. Без размишљања је извадио пиштољ и убио тог официра. Осуђен је на 12 година затвора. После издржане казне вратио се у родни Пироман. Бавио се столарским занатом, који је изучио на робији. За време Другог светског рата, Милутин је погинуо као четник у Тамнавском одреду.

Син Драгутиновог брата Витомира, Слободан Кесеровић, био је пилот у војсци Краљевине Југославије. У априлском рату 1941. године успео је да пребегне на савезничку територију, а затим је отишао у САД, где је засновао породицу.

Сем официрског чина, Драгутин Кесеровић је из Првог светског рата донео и Медаљу за храброст Милоша Обилића. Њега је служба одвела најпре у Невесиње, а затим у Мостар и Котор. Средином тридесетих година тражио је премештај у Србију. Тако се, 1936. године, са породицом преселио у Крушевац. Био је комадант 1. батаљона дванаестог пешадиског пука "Цар Лазар". Непосредно уочи Другог светског рата положио је испит за мајорски чин.

Драгутин се оженио у Невесињу, ћерком гвожђарског трговца Мирка Поповића, Веселинком. За време Другиг светског рата, једног Веселинкиног брата убиле су усташе, а другог комунисти. Веселинка и Драгутин изродили су петоро деце: Верицу, Младена, Ђорђа, Надежду и Милену. Верица живи у Холандији, Ђорђе и Надежда су професори у пензији, Младен је пензионисани возач, а Милена пензионисани дактилограф.

У Крушевцу, Кесеровићи су најпре становали у Косовској 18, а затим у Пећкој 12. Били су подстанари и живели су скромно. Нису оскудевали у животним потрепштинама, али није било новца за луксуз какав је у оно доба био радиоапарат. Највећи део Драгутинове мајорске плате, која иначе није била мала, одлазио је на школовање и подизање деце.

За време рата, бројну породицу Драгутина Кесеровића чували су његови четници. Окупатор није успео да зароби и одведе у логор Кесеровићеву жену и децу, мада је покушавао. На дан ослобођења Крушевца, 14. октобра 1944, Кесеровићи нису успели да се уселе у свој стан у Пећкој улици, јер је све било опљачкано и уништено. Уселили су се у празну кућу трговца Зоића, ког су највероватније стрељали Немци, наспрам кафане Липов лад. Али, када су наишли комунисти, породица је већ у Зоићевој кући доживела тешку тортуру. Драгутинов брат Златомир, који је управо дошао из Београда, ухапшен је и одведен у затвор Окружног суда. Потом је стрељан у Багдали. Ухапшена је и Драгутинова супруга Веселинка, док су деца успела да побегну. Син Младен спасао се тако што се представљао као избеглица из Босне, коме су родитељи убијени за време рата.

У априлском рату 1941. године, према Адаму Стошићу, писцу обимне студије "Под небом Крушевца", батаљон мајора Драгутина Кесеровића давао је " одлучан отпор немачким моторизованим јединицама на бугарској граници". Кесеровић је избегао заробљавање код Цариброда и врати се својој породици. Али већ током јуна успео је да окупи десетак официра и подофицира, постављајући свој штаб на месту званом Пикет, изнад села Мали Купци, надомак Јастрепца. Одмах је ступио у везу са четничким војводом Костом Пећанцем, који је имао писмено овлаштење од Главног генералштаба Југословенске војске за вођење герилске акције у случају окупације земље. Од Пећанца, Кесеровић је добио титулу Расинског војводе. Глас о пуковнику Дражи Михаиловићу, у ово време, још није стигао до крушевачког краја.

Наредних седмица мајор Кесеровић обилази копаоничка и жупска села. Држи зборове, прикупља мобилизацијске спискове, као и оружје заостало иза војске поражене у априлском рату. Неко је обавестио Немце о томе, и једна патрола хапси Кесеровића на путу Алрксандровац-Крушевац. На саслушању у Крушевцу, Кесеровић је рекао да је члан Пећанчеве организације, а да циљ његовог рада, наводно, није дизање устанка, већ завођење реда. Било му је познато да је Коста Пећанац ступио у додир са Немцима, што он, према Стошићу, није одобравао. Заправо, својом акцијом Кесеровић је већ тада иступао из Пећанчевог делокруга рада. Али у немачком затвору, он је све то другачије представио. Немци су уважили његову одбрану, иза које је, можда, стао и сам Пећанац. Кратко Кесеровићево тамновање окончано је испред фото апарата, јер су Немци хтели да имају фотографију са једним четничким војводом. Комунисти ће, наравно, касније злоупотребити ову фотографију.

Средином септембра 1941, генерал Љуба Новаковић преноси Кесеровићу наређење Драже михаиловића да почиње "општи устанак у Шумадији на дан 22. и 23. септембар 1941. године", нападом на " све градове у којима су Немци". Кесеровићев задатак биоје заузимање Крушевца. Он издаје наређење о мобилизацији и 21. септембра присуствује заклетви 6.000 регрута у манастиру Стрмци. У нападу на Крушевац, заказаном за 23. септембар, требало је да учествују и партизани. Међутим, њихов одред је тог дана само посматрао борбу, а следећег дана је напао Обилићево. Партизани су после тврдили да нису имали овлашћење од надлежног комитета, па чак и да су се четници масовно понапијали, због чега су напали Немце дан пре него што је наводно било договорено.

Кесеровић је напао Крушевац са више хиљада људи. Према Стошићу, процене се крећу и до 10.000 устаника. Али међу овим људством било је свега око 500 комада оружја. Остали су дошли са "вилама, секирама, косама, чак мотикама, а највећи број без икаквог оружја", пише Стошић. У три колоне, које су водили капетан Стеван Влаховић, капетан Спасоје Поповић и потпоручник Радивоје Милојевић, четници су на јуриш освојили центар града. Кесеровићев барјактар, Љубисав Марић Биса из Шаврана, чак је успео да стави заставу на Споменик косовским јунацима. Запањени његовим јунаштвом, Немци су за тренутак обуставили паљбу, али су га покосили када је силазио са споменика. Напад није успео, што због огромне немачке премоћи у наоружању, што због комунистичке издаје. Јер, са друге стране, из правца Сталаћа, Немци нису узнемиравани. Исто тако комунисти ће поступити и приликом напада на друге градове те јесени.

Немци су, у овом нападу на Крушевац, имали 22 погинула војника, четири погинула официра, и 80 рањених. Губици устаника износили су 17 мртвих и 74 рањених, као и седморо убијених грађана. Од овог броја, према подацима из Стошићеве студије, партизани су имали по једног погинулог и рањеног.

После напада на Крушевац, Кесеровић се са својим Расинским четничким одредом придружио опсади Краљева, где је и формално постао припадник Дражиног покрета. Како ни напад на Краљево није успео, Кесеровић се враћа у крушевачки крај и наставља рад на организацији покрета. Први Кесеровићев задатак састојао се у формирању Расинског корпуса. Према Душану Д. Маринковићу, овај корпус је формиран од 1. јануара до почетка јула 1942. године, и представљао је једну од десет најачих четничких ратних јединица. У то време, Расински корпус је имао четири бригаде: Расинску, Копаоничку, Жупску и Трстеничку. Од септембра 1942. у саставу корпуса налази се и Дукађинска бригада, која је августа 1943. припојена Другом косовском корпусу. Током 1943. и 1944. године, корпус нараста до девет бригада: Прва и Друга расинска, Прва и Друга крушевачка, Прва и Друга трстеничка, Копаоничка, Жупска и Летећа. У тренутку настанка Расински корпус је имао око 1.000 официра, подофицира и војника.

 

[Ненад]

Наређењем генерала Драже Михаиловића, Драгутин Кесеровић је 30. априла 1944. године унапређен у чин пуковника и постављен за комаданта Расинско-топличке групе корпуса. Ову јединицу чинили су Расински, Топлички и Јастребачки корпус.

Кесеровић је непрекидно водио борбе против Немаца, Бугара, љотићеваца и комуниста. Управо против Расинског корпуса имала је ватрено крштење немачка СС дивизија "Принц Еуген Савојски", специјално обучена за противгерилско ратовање. Било је то октобра 1942. године у операцији "Копаоник", коју је из Краљева пратио Хитлеров помоћник Хајнрих Химлер. Расински корпус је пробио обруч који су око њега начинили делови дивизије "Принц Еуген" и три бугарска батаљона. За одмазду, Немци и Бугари су стрељали око 700 сељака у селу Крива Река на Копаонику и у једном селу на Гочу. Кесеровић је тражио да Савезници узврате бомбардовањем немачких, бугарских и хрватских градова, тако да се "преко Радио Лондона објави да је то за жртве у Кривој Реци и на Гочу". Енглези нису испоштовали овај захтев.

Априла 1943. године генерал Михаиловић је позвао Расински и 2. равногорски корпус да спрече могући продор комунистичке главнине из правца Црне Горе. Мајор Драгутин Кесеровић стигао је код Бијелог Поља са око 650 најбољих људи. У међувремену је почела немачка Операција ''Шварц''. Расински корпус је, у новој ситуацији, чувао одступницу Врховној команди. Крајем маја вратио се на свој терен, прелазећи Ибар после борбе са белогардејцима.

Лета 1943. делови Расинског корпуса нанели су тежак пораз љотићевцима код Стопање, због чега је уследила нова немачка офанзива, названа "Штифелкнехт". У акцији су учестовала два пука 297. немачке дивизије, један СС и четири бугарска батаљона. Окупатори ни овом приликом нису успели да задају ударац Кесеровићевим четницима.

Немци су одустали од покретања треће офанзиве против Кесеровића, о којој су разговарали 28. фебруара 1944. године у Београду. Превагнуло је мишљење генерала Мајснера да би за један такав подухват биле потребне "врло јаке снаге".

Те, 1944. године, у епицентар Кесеровићеве акције долази борба против комуниста, који уз енглеску подршку покушавају да освоје Србију. Расински корпус је имао више борби на југу, у Топлици. Током јуна комунистичке дивизије Коче Поповића потискују Кесеровића до падина Гоча. Четничком контраофанзивом, којом командује мајор Драгослав Рачић, ова група комунистичких дивизија је одбачена до надомак Врања. Са својом Четвртом групом јуришних корпуса, Рачић се потом враћа на север, а Кесеровић остаје у Јабланици. Почетком августа комунистичка Оперативна група дивизија потискује Рачића до Западне Мораве и улази у Александровац, а средином августа Рачић улази у Александровац и потискује комунисте према Копаонику. Онда комунисти поново потискују четнике, још једном освајају Александровац, али не продиру до Западне Мораве; линија додира успоставља се иза овог места. До новог, одлучног сукоба најачих комунистичких и четничких јединица није дошло. Крајем августа Оперативна група дивизија окреће према Ужицу, у сусрет новим комунистичким јединицама које су стизале из правца Босне, а за њом одлазе и Рачићеви корпуси.

Општа мобилизација, коју је генерал Дража Михаиловић расписао 1. септембра, спроведена је и у крушевачком крају. С оне стране Западне Мораве, Кесеровићевим јединицама пријавило се око 10.000 регрута. Они су углавном морали бити враћени, јер није било довољно оружја и муниције. Ратна спрема коју су Савезници на почетку рата обећали четницима, сада је, у огромним количинама, стизала једино комунистима. Ипак, према Кесеровићевом извјештају генералу Михаиловићу, Расинско-топличка група корпуса је у то време имала више од 10.000 људи под оружјем.

Одласком Рачићеве Четврте групе јуришних корпуса према западу, одбрана Западне Мораве остала је на Кесеровићу. Са југа су поново надирале дивизије Коче Поповића, поражене јула месеца. Одлучујући окршај на реци, коју су четници утврдили колико се могло, одиграо се 21. септембра код села Парцане. Комунистима је нанет до тада најтежи пораз у крушевачком крају. У паничном бекству, један број њихових војника се удавио у Западној Морави. Четници су још једном ушли у Александровац, па је нова линија додира успостављена југозападно од овог места.

После битке код Парцана, стање на комунистичко-четничком фронту остало је стабилно до 14. октобра. Али било је јасно да ће наилазак Црвене армије све променити. Кесеровић је знао да Совјети разоружавају четничке јединице и спроводе их у логор у Параћину. Срећом, он није одмах одступио према западу, него се састао са совјетском делегацијом. Тако је сазнао да Црвеноармејци већ постављају тешку артиљерију за напад на немачки гарнизон у Крушевцу. Пре него што су каћуше разориле Крушевац, Кесеровићеви четници су на јуриш савладали Немце и ослободили град. Онда су Црвеноармејци почели да их хапсе, а комунистичке тамнице једва се спасао сам Кесеровић. После говора окупљеним грађанима са балкона хотела "Париз", Кесеровић се, пред совјетским официрима, изговорио да мора у тоалет. Изашао је кроз прозор тоалета и прикључио се својим четницима, који су се ужурбано повлачили према Гочу, док су, под совјетском заштитом, у град улазиле партизанске јединице.

Расинско-топличка група корпуса повлачила се према Босни на јужном крилу, правцем Ивањица-Сјеница-Пријепоље-Пљевља-Калиновик, а затим према питомијем босанском северу. Из Кесеровићеве заповести од 3. новембра 1944, видимо да је он, "према примљеној директиви Врховне команде и наређењу Команданта Србије", командовао делом трупа у повлачењу, и то оним који је до тада прешао Лим. Сем Расинско-топличке групе корпуса, били су то Делиградски корпус, Прва студеничка и Моравичка бригада, две дивизије недићеваца који су пришли генералу Дражи Михаиловићу, и Церско-мајевичка група корпуса потпуковника Драгослава Рачића. Тог 3. новембра Кесеровић наређује да се "овлада облашћу око Пљевља". Све јединице биле су доста проређене. Расинско-топличка група корпуса сада је имала испод 1.000 војника, не рачунајући људство Прве расинске бригаде капетана Мирка Томашевића, које је остављено у крушевачком крају, да дејствује у позадини непријатеља. Према Душану Д. Маринковићу, крај босанске голготе Расински корпус дочекаће са свега 300-400 људи.

Задњих дана 1944. године пуковник Драгутин Кесеровић командује нападом четника на комунисте у Тузли. Због недостатка тешког оружја, овај напад није успео. Али после неколико дана Кесеровићеве, и друге четничке јединице, биле су боље среће: за Божић 1945. године, после тродневне борбе, успеле су да савладају усташе у Модричи. У овом граду четници ће остати готово три месеца. Средином марта прелазе реку Босну, да би наредних месец дана остали на Вучјаку. Са ове планине, четничка главнина је 13. априла пошла у Србију, желећи да подигне устанак против комуниста. Јединице за пробој до Србије подељене су у три колоне. Пуковника Драгутина Кесеровића видимо на челу десне колоне. После тачно месец дана крвавог пробоја, 13. маја 1945. године, до Србије су прво стигле јединице под Кесеровићевом командом. Било је то на ушћу Сутјеске у Дрину, испод Зеленгоре. Даље се није могло, без муниције, без хране, без дана одмора, против непријатеља који има све, рачунајући и авијацију.

Остаци Кесеровићевих јединица покушали су наредних дана да пређу Дрину и наставе борбу. Кесеровић се са двадесетак људи упутио преко Јахорине и Вокшанице, да би 6. јуна поново избио на Дрину, наспрам села Јагоршница. Један подофицир се утопио у брзој реци, а он је успео да преплива. Али на другој обали је ухапшен и спроведен у Београд. На стаљинистичком процесу, вођеном јула и августа 1945. године, Драгутину Кесеровићу је изречена смртна пресуда.

Мајор Кесеровић, кога је народ звао "Кесер", још за живота је постао легенда у крушевачком крају. Важио је за крутог, строгог и правичног официра. Један немачки извештајиз 1942. године, који наводи др Иван Авакумовић, Кесеровића описује као "храброг комаданта", који држи "гвоздену дисциплину" у својим "добро извежбаним" јединицама. Овај извештај, такође, говори о Кесеровићевој "омиљености у народу".

О карактеру Драгутина Кесеровића сведочи један случај са Енглезима из лета 1943. године. Било је то време када су чланови енглеских војних мисија покушавали да придобију четничке команданте за пуч против генерала Драже Михаиловића. Тако је овај предлог дошао и до Кесеровића. Енглески официр се обрадовао када га је Кесеровић упитао да ли би за ту услугу британска империја била вољна да плати у златним фунтама, и то уз признаницу. Још више се обрадовао када је Кесеровић заиста узео новац. Разочарење је стигло у виду писма: Кесеровић се захвалио енглеском официру на прилогу у корист државне касе...

http://www.pogledi.rs/diskusije/viewtopic.php?t=9032