Ево Самарџићев кратак прилог о Кесеровом ратном путу.
Датум рођења Драгутина Кесеровића тешко је утврдити, јер су Аустроугари за време Првог светског рата уништили црквене књиге у његовом родном селу Пироману код Обреновца. Документа о Драгутиновом школовању и службовању уништио је окупатор за време Другог светског рата.
Према породичном сећању, које преноси Драгутинов син Младен Кесеровић, наш јунак је рођен октобра 1896. године. Та година, без датума, наведена је и у Драгутиновом исказу пред комунистичким судом 1945. године.
Ранисав и Анка, Драгутинови родитељи, били су земљорадници са поседом од 14 хектара. Изродили су осморо деце, од којих седам синова и једну ћерку. То су Чедомир, Златомир, Витомир, Драгутин, Милутин, Тихомир, Божидар и Милена. Драгутин и Милутин били су близанци.
Основну школу Драгутин је завршио у родном Пироману, а затим је уписан у једну подофицирску школу у Београду. Из те школе отишао је у Први светски рат, заједно са још четири своја брата. Ратна срећа била је наклоњена Кесеровићима: сви су преживели рат и, овенчани славом Солунског фронта, вратили се кући.
После рата само два брата су остала у Пироману, Чедомир и Божидар. Тихомир је добио посао у Неготину, као агроном, Витомир у Београду, као писар, Златомир је био дворски жандарм, док су Драгутин и Милутин остали официри. Њих двојица су из рата изашли као поручници.
Поручника Милутина Кесеровића служба је одвела у Загреб. Тамо је ускоро упознао једног бившег аустроугарског официра, који је примљен у војску Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Тај официр је, у кафани, почео да прича Милутину своје доживљаје из тек минулог рата. На Милутиново запрепашћење, он је почео детаљно да описује како је терорисао народ у Посавини. Милутин је препознао своје родно село, и најзад своје родитеље. Без размишљања је извадио пиштољ и убио тог официра. Осуђен је на 12 година затвора. После издржане казне вратио се у родни Пироман. Бавио се столарским занатом, који је изучио на робији. За време Другог светског рата, Милутин је погинуо као четник у Тамнавском одреду.
Син Драгутиновог брата Витомира, Слободан Кесеровић, био је пилот у војсци Краљевине Југославије. У априлском рату 1941. године успео је да пребегне на савезничку територију, а затим је отишао у САД, где је засновао породицу.
Сем официрског чина, Драгутин Кесеровић је из Првог светског рата донео и Медаљу за храброст Милоша Обилића. Њега је служба одвела најпре у Невесиње, а затим у Мостар и Котор. Средином тридесетих година тражио је премештај у Србију. Тако се, 1936. године, са породицом преселио у Крушевац. Био је комадант 1. батаљона дванаестог пешадиског пука "Цар Лазар". Непосредно уочи Другог светског рата положио је испит за мајорски чин.
Драгутин се оженио у Невесињу, ћерком гвожђарског трговца Мирка Поповића, Веселинком. За време Другиг светског рата, једног Веселинкиног брата убиле су усташе, а другог комунисти. Веселинка и Драгутин изродили су петоро деце: Верицу, Младена, Ђорђа, Надежду и Милену. Верица живи у Холандији, Ђорђе и Надежда су професори у пензији, Младен је пензионисани возач, а Милена пензионисани дактилограф.
У Крушевцу, Кесеровићи су најпре становали у Косовској 18, а затим у Пећкој 12. Били су подстанари и живели су скромно. Нису оскудевали у животним потрепштинама, али није било новца за луксуз какав је у оно доба био радиоапарат. Највећи део Драгутинове мајорске плате, која иначе није била мала, одлазио је на школовање и подизање деце.
За време рата, бројну породицу Драгутина Кесеровића чували су његови четници. Окупатор није успео да зароби и одведе у логор Кесеровићеву жену и децу, мада је покушавао. На дан ослобођења Крушевца, 14. октобра 1944, Кесеровићи нису успели да се уселе у свој стан у Пећкој улици, јер је све било опљачкано и уништено. Уселили су се у празну кућу трговца Зоића, ког су највероватније стрељали Немци, наспрам кафане Липов лад. Али, када су наишли комунисти, породица је већ у Зоићевој кући доживела тешку тортуру. Драгутинов брат Златомир, који је управо дошао из Београда, ухапшен је и одведен у затвор Окружног суда. Потом је стрељан у Багдали. Ухапшена је и Драгутинова супруга Веселинка, док су деца успела да побегну. Син Младен спасао се тако што се представљао као избеглица из Босне, коме су родитељи убијени за време рата.
У априлском рату 1941. године, према Адаму Стошићу, писцу обимне студије "Под небом Крушевца", батаљон мајора Драгутина Кесеровића давао је " одлучан отпор немачким моторизованим јединицама на бугарској граници". Кесеровић је избегао заробљавање код Цариброда и врати се својој породици. Али већ током јуна успео је да окупи десетак официра и подофицира, постављајући свој штаб на месту званом Пикет, изнад села Мали Купци, надомак Јастрепца. Одмах је ступио у везу са четничким војводом Костом Пећанцем, који је имао писмено овлаштење од Главног генералштаба Југословенске војске за вођење герилске акције у случају окупације земље. Од Пећанца, Кесеровић је добио титулу Расинског војводе. Глас о пуковнику Дражи Михаиловићу, у ово време, још није стигао до крушевачког краја.
Наредних седмица мајор Кесеровић обилази копаоничка и жупска села. Држи зборове, прикупља мобилизацијске спискове, као и оружје заостало иза војске поражене у априлском рату. Неко је обавестио Немце о томе, и једна патрола хапси Кесеровића на путу Алрксандровац-Крушевац. На саслушању у Крушевцу, Кесеровић је рекао да је члан Пећанчеве организације, а да циљ његовог рада, наводно, није дизање устанка, већ завођење реда. Било му је познато да је Коста Пећанац ступио у додир са Немцима, што он, према Стошићу, није одобравао. Заправо, својом акцијом Кесеровић је већ тада иступао из Пећанчевог делокруга рада. Али у немачком затвору, он је све то другачије представио. Немци су уважили његову одбрану, иза које је, можда, стао и сам Пећанац. Кратко Кесеровићево тамновање окончано је испред фото апарата, јер су Немци хтели да имају фотографију са једним четничким војводом. Комунисти ће, наравно, касније злоупотребити ову фотографију.
Средином септембра 1941, генерал Љуба Новаковић преноси Кесеровићу наређење Драже михаиловића да почиње "општи устанак у Шумадији на дан 22. и 23. септембар 1941. године", нападом на " све градове у којима су Немци". Кесеровићев задатак биоје заузимање Крушевца. Он издаје наређење о мобилизацији и 21. септембра присуствује заклетви 6.000 регрута у манастиру Стрмци. У нападу на Крушевац, заказаном за 23. септембар, требало је да учествују и партизани. Међутим, њихов одред је тог дана само посматрао борбу, а следећег дана је напао Обилићево. Партизани су после тврдили да нису имали овлашћење од надлежног комитета, па чак и да су се четници масовно понапијали, због чега су напали Немце дан пре него што је наводно било договорено.
Кесеровић је напао Крушевац са више хиљада људи. Према Стошићу, процене се крећу и до 10.000 устаника. Али међу овим људством било је свега око 500 комада оружја. Остали су дошли са "вилама, секирама, косама, чак мотикама, а највећи број без икаквог оружја", пише Стошић. У три колоне, које су водили капетан Стеван Влаховић, капетан Спасоје Поповић и потпоручник Радивоје Милојевић, четници су на јуриш освојили центар града. Кесеровићев барјактар, Љубисав Марић Биса из Шаврана, чак је успео да стави заставу на Споменик косовским јунацима. Запањени његовим јунаштвом, Немци су за тренутак обуставили паљбу, али су га покосили када је силазио са споменика. Напад није успео, што због огромне немачке премоћи у наоружању, што због комунистичке издаје. Јер, са друге стране, из правца Сталаћа, Немци нису узнемиравани. Исто тако комунисти ће поступити и приликом напада на друге градове те јесени.
Немци су, у овом нападу на Крушевац, имали 22 погинула војника, четири погинула официра, и 80 рањених. Губици устаника износили су 17 мртвих и 74 рањених, као и седморо убијених грађана. Од овог броја, према подацима из Стошићеве студије, партизани су имали по једног погинулог и рањеног.
После напада на Крушевац, Кесеровић се са својим Расинским четничким одредом придружио опсади Краљева, где је и формално постао припадник Дражиног покрета. Како ни напад на Краљево није успео, Кесеровић се враћа у крушевачки крај и наставља рад на организацији покрета. Први Кесеровићев задатак састојао се у формирању Расинског корпуса. Према Душану Д. Маринковићу, овај корпус је формиран од 1. јануара до почетка јула 1942. године, и представљао је једну од десет најачих четничких ратних јединица. У то време, Расински корпус је имао четири бригаде: Расинску, Копаоничку, Жупску и Трстеничку. Од септембра 1942. у саставу корпуса налази се и Дукађинска бригада, која је августа 1943. припојена Другом косовском корпусу. Током 1943. и 1944. године, корпус нараста до девет бригада: Прва и Друга расинска, Прва и Друга крушевачка, Прва и Друга трстеничка, Копаоничка, Жупска и Летећа. У тренутку настанка Расински корпус је имао око 1.000 официра, подофицира и војника.
