Svako ko svraca na ovaj podforum bi morao detaljno i pazljivo da procita kako poznati istoricar - vizantolog prof. dr Radivoj Radic raskrinkava razne srpske doktore nauka koji, mnogo sam puta rekao, izmisljaju falsifikuju istoriju.
Dobro ste procitali, sad cete da vidite kako se u Srbiji DOKTORI, hej DOKTORI nauka (!) bave sarlatanstvom i prevarama.
Naravno takvi lazljivci uvijek pronadju svoje mlade jurisnike, kojih je prepun i ovaj forum koji ce da sire lazi umjesto njih.
Podebljao sam dje Radivoj Radic jasno i cisto kao suza odvaja pleme Srbi i pleme Dukljani.
Dakle upozoravam sve koji citaju da ovaj tekst dolje nije pisao ni Jevrem, ni DANU ni Djilas !
Ali sad ce sarlatani opet poceti da izmisljaju nezamislivo; Srbe - Dukljane ?!
=====================================================
NIN
15.07.2004.
Guslanje u pustinji
Novi talas pseudoistorije (1)
Pseudoistoricari, tzv. Srbska autohtonisticka škola kako oni sebe nazivaju, samo umišljaju da su nekakva škola. Za njih, odnosno njihovu “školu”, niko, pogotovo van granica naše zemlje, nije ni cuo.
U smutnim vremenima kada bivaju urušene mnoge vrednosti jednog društva, u vremenima sveopšteg rasula i duboke letargije, u vremenima, dakle, nacionalne dezorijentacije, izmedu ostalog, nakazno pocinje da buja korov pseudoistorijske nauke i cvetaju ksenofobija i autizam. U našoj sredini upravo su takve bile devedesete godine prošlog veka kada su se razmahali preambiciozni, nasrtljivi, euforicni i, naravno, neuki amateri združeni oko sintagme “Srbi narod najstariji”. Rec je o grupaciji ljudi od kojih vecina nema nikakve veze sa istorijom: tu su razni publicisti, inženjeri mašinstva, pisci rodoljubive poezije, bankari, romanopisci za decu, ekonomisti, ljudi sa diplomom Fakulteta politickih nauka, sociolozi. Oni su dobili nerazumljivo veliki prostor u pojedinim medijima i, cini se, bili po volji nekim od onovremenih centara politicke moci.
Ostaje pitanje za razmišljanje ili za sociološko i psihološko proucavanje kako se desilo da su pomenuti mediji (novine, radio, televizija) i deo javnosti toliko potcenili mišljenje zvanicne nauke, mišljenje istoricara od struke i prenebregli doduše ne tako gromoglasna ali ipak sasvim cujna upozorenja strucnjaka da su, najblaže receno, po sredi nenaucno utemeljene pretpostavke. Jer, kada se pojave upozorenja da je most “Gazela” zbog nedovoljnog održavanja u derutnom stanju, nadležni nece potražiti mišljenje stomatologa nego ce se obratiti gradevinskom inženjeru, strucnjaku za statiku, a ukoliko se pojavi neka stocna epidemija, nece se obratiti arhitektama nego strucnjacima sa Veterinarskog fakulteta. Jedino kada se radi o istoriji može se dogoditi da pojedini mediji i deo javnosti slepo veruju nestrucnjacima. Neka mi bude dozvoljeno da primetim da ti koji zaobilaze istoricare od zanata i koji su skloni da veruju nekvalifikovanim tumacima istorije, sumnjam da bi, recimo, dozvolili istoricarima da im operišu krajnike ili slepo crevo.
Pri tom je citav problem o najstarijoj srpskoj istoriji zapravo postavljen naglavce. Trebalo bi da samozvani neporocni ucenjaci najpre dokažu “zablude” zvanicne nauke, ali argumentima koji imaju naucnu valjanost i ne svode se na najprizemnije lingvisticke igrarije i naslanjanje na “pucku” etimologiju, s jedne, i neumesnu diskvalifikaciju relevantnih istorijskih izvora koji im nisu po volji, s druge strane. Umesto toga pseudoistoricari porucuju zvanicnoj istoriografiji: “Mi tvrdimo da su Srbi najstariji narod i da su naseljavali prostor od Kine do Baltika, a vi dokažite da nisu.”
Sledeci takvu logiku mogli bismo da postavimo i ovakva pitanja: Da li bi naši fizicari obavezno morali da sazovu naucni skup svaki put kada bi se neki bizarni amater oglasio da je izmislio perpetuum mobile? Da li bi profesori srpske književnosti sa Filološkog fakulteta morali da ozbiljno odgovaraju na tvrdnju nekog somnambula da je kapitalna dela “Na Drini cuprija” i “Travnicka hronika” u casovima dokolice, u stvari, napisao kucepazitelj u Prizrenskoj ulici gde je Ivo Andric stanovao za vreme okupacije (1941-1945), a naš potonji nobelovac ih kasnije samo preoteo i okitio se tudim perjem? Odgovor je jasan i, naravno, negativan. Samo bi istoricari morali da na pojavu bilo kakve “mesecarske” teorije odgovore, inace rizikuju da budu proglašeni za konzervativce koji dremaju u nekakvim prašnjavim kabinetima, robuju okoštalim dogmama i nemaju sluha za “naucne” inovacije.
Neophodno je ukazati i na još jednu mistifikaciju koju neupucenima i lakovernima podastire ova falanga istorika-patriota. Oni pojednostavljeno i netacno kažu da samo vizantijski car Konstantin VII Porfirogenit govori o doseljavanju Srba na Balkansko poluostrvo, a svi ostali izvori, “stotine drugih grckih i latinskih dokumenata”, vele da su Srbi od davnina na Balkanu. Na ovakvu proizvoljnu pricu naseli su pojedini novinari, koji se u cudu pitaju kako to da ozbiljni istoricari više veruju kontroverznom car-piscu nego stotinama kristalno jasnih dokumenata, i deo javnosti koji voli da veruje u ono što mu se dopada. Nevolja je u tome što te “stotine latinskih i grckih dokumenata” ne govore o Srbima nego kazuju o Etrurcima, Venetima, Kimbercima, Svevima, Ilirima, Sarmatima, Tracanima i drugim narodima koje su pseudoistoricari olako i bez bilo kakvih skrupuloznih dokaza proglasili za Srbe. Na drugoj strani, “Spis o narodima” Konstantina VII Porfirogenita najvažniji je izvor za ranu istoriju ne samo Srba nego i citavog niza drugih evropskih naroda.
U vezi s tim samo po sebi namece se i još jedno pitanje. U modernoj istoriografiji bi “otkrice” da su Srbi najstariji narod na planeti bilo ravno otkricu leka protiv raka u medicini, cinilo bi zaista istinsku revoluciju u znanjima o istoriji starog i srednjeg veka i kao takvo bilo dostojno Nobelove nagrade. Kad je vec tako, zašto ti “novi” Arhimedi samo nas ovde u Srbiji obasipaju svetlošcu neporocne istorijske istine? Kada je to vec tako, dakle, predlažem pseudoistoricarima da svoja epohalna otkrica uoblice u tekst na jednom od svetskih jezika, recimo na engleskom, i pošalju bilo kom od najeminentnijih naucnih casopisa za staru istoriju. Zašto oklevaju da ih Švedska akademija proglasi laureatima najprestižnije svetske nagrade? Naravno, oni to nikada nece uraditi jer znaju da bi im “epohalni” radovi bili vraceni ali ne zato što tamo sede masoni, kominternovci, papini legati, komunjare i razni belosvetski zaverenici, nego iz prostog razloga što su u redakcijama tih casopisa ljudi koji znaju šta je nauka i šta je naucna argumentacija.
Danas na svetu, pocev od Rusije, preko svih evropskih država, do Amerike i Australije, ima nekoliko stotina katedri za istoriju starog i srednjeg veka. Otidite na bilo koju od njih i recite da su Srbi narod najstariji i oni ce vas gledati kao da ste sišli s uma. Ali, ponavljam, ne zato što na tim katedrama predaju neki srbomrsci koji ništa drugo ne rade nego smišljaju kako da napakoste Srbima i da im “ukradu” nekoliko hiljada godina njihove tobožnje prošlosti, vec zato što je istorija ozbiljna nauka, nauka koja pretenduje da bude najegzaktnija medu humanistickim disciplinama, nauka, dakle, koja ima svoju metodologiju brušenu vec nekoliko stoleca, te su ljudi koji se ozbiljno bave istorijom sposobni da razlikuju igrariju ili lakrdiju od scijentistickih dostignuca.
Kako bilo, devedesetih godina su strucnjaci knjige pseudoistoricara docekali sa mešavinom uctivog prezira i intelektualne zgadenosti. Jer, nema sumnje, znalci nisu mogli biti prevareni zavodljivim ali neosnovanim teorijama koje mogu da gode nacionalnoj sujeti, ali sa istorijskom istinom nemaju ništa zajednicko. Uz to, oni su s puno razloga verovali da bi polemisanje sa pseudoistoricarima u stvari bilo samo bespotrebno gubljenje vremena. Moram da priznam da imam potpuno razumevanje za takav stav. U svojoj umišljenoj oholosti i megalomaniji, pseudoistoricari su takvu vrstu cutanja možda shvatili pogrešno, kao svojevrsnu kapitulaciju pred njihovim nebuloznim teorijama, kao podstrek da su na pravom putu, kao povoljan vetar u jedra njihove razbuktale mašte.
Ipak, upravo zbog šire citalacke publike, zbog radoznalaca koji žele da saznaju prošlost svog naroda a nisu vicni da uvide neutemeljenost i proizvoljnost zakljucaka koje im preporucuje ova družina ignoranata, smatrao sam za potrebno da ipak odgovorim na njihove raspojasane i dr ske napade. Tako se s jeseni prošle 2003. godine pojavila moja knjiga “Srbi pre Adama i posle njega” u kojoj sam pokušao da odbranim srpsku istorijsku nauku od nasrtaja agresivnih i primitivnih amatera-neznalica. U stvari, pre svega sam želeo da javnosti ukažem na cinjenicu da je rec o paranaucnim formacijama, manje ili više veštim opsenarima, samozvanim ucenjacima, dakle, grupi laika koji su u svakom slucaju daleko od ozbiljne nauke.
Sada, posle nekoliko meseci, mogu reci da sam veoma zadovoljan prijemom na koji je knjiga naišla medu citalackom publikom. Održane su tri promocije, dao sam veliki broj intervjua na radiju i u raznim dnevnim novinama i nedeljnicima, pojedine novine su u više nastavaka donele opširne izvode iz moje knjige, uprilicena je i jedna veoma gledana televizijska emisija. Kada se ima u vidu burno vreme u kojem živimo, vreme ispunjeno svakodnevnim senzacijama na svim poljima, odjek moje knjige bio je sasvim dobar. Javljali su mi se ne samo oni koje poznajem nego i meni sasvim nepoznati ljudi, kako iz Beograda, tako i iz unutrašnjosti, i recima hvale pozdravili izlazak knjige kao nešto na šta se dugo cekalo. Njihova sažeta ocena bi se mogla svesti na sledece: “Smatrali smo da su teorije pseudoistoricara u najmanju ruku sumnjive, ali da su oni ovolike neznalice, nismo mogli ni da pretpostavimo.” Naravno, bilo je i sasvim suprotnih reakcija, u mnogo manjoj meri, doduše, ali cemo se upravo njima pozabaviti u daljem tekstu.
Moju knjigu su na nož docekali oni o cijim sam nebuloznim teorijama raspravljao, kao i njihovi ništa manje uzrujani branitelji i tobožnji dušebrižnici za vaskoliko Srpstvo koji su moju knjigu doživeli kao snažnu zaušnicu. I, takode predvidivo, uz bujicu teških i nesuvislih uvreda, koje cine najveci deo njihovih inace razlivenih tekstova i na koje se ne treba obazirati, ni jedan jedini argument u svoju odbranu. Upravo su me njihove reakcije, ispunjene nemocnim besom i pracene besmislenim diskvalifikacijama, uverile da je takvu knjigu, jednostavno, trebalo napisati.
Zanimljivo je da je prva žucna reakcija usledila i pre nego što je moja knjiga izašla iz štampe. Naime, na samu najavu da ce knjiga biti objavljena pojedinci su se smesta osetili ugroženima, nešto nalik na “Pavlovljev refleks”, i za svaki slucaj me zatrpali salvama “rodoljubivih” pridika, pateticnih jadikovki i najružnijih etiketa. Izvesni dr Radomir D. Ðordevic, za koga cu pokazati ne samo to da ne razlikuje grcki od latinskog nego i da ne ume da napiše naslov vlastite knjige a da ne napravi nekoliko grešaka, ne caseci ni casa uzvratio je dugackom epistolom. U pismu punom pregrejanog rodoljublja i otužnih naravoucenija, on je posegao za arsenalom do providnosti izlizanih floskula (“aveti marksizma ponovo bauljaju”, “nemacko-berlinsko-becka škola, “boljševicko-lenjinisticko-staljinisticka istoriografija”, “pangermanizam, panmarksizam, panvatikanizam u zajednickoj sprezi i na istom zadatku - slamanju kicme najrasprostranjenijeg naciona - Slovena” itd.). Donekle umereniji, ali ne i manje marcijalan bio je dr Slobodan Jarcevic koji se javio u “Glasu javnosti”. Pominjao je ustanike iz 1683. godine pod vodstvom Ilije Jankovica, kajkavski i štokavski dijalekt, problem rumunskog jezika i druga pitanja koja sa mojom knjigom nemaju nikakve veze. Jednostavno, “promašio” je temu. Cinjenica da su napali knjigu koju uopšte nisu ni videli i ciji sadržaj ne poznaju, na osobit nacin kazuje o “intelektualnom” profilu ove dvojice pseudoistoricara. Umni ljudi odavno upozoravaju da se treba cuvati onih kojima je rodoljublje zanat.
Kad je prošla prva histerija, kada je pseudoistoricare minuo prvi bes, kada su, dakle, shvatili da se desilo nešto o cemu u svojoj uljuljkanoj samodovoljnosti nisu ni razmišljali, potrudili su se da moju knjigu ipak procitaju i nešto o njoj napišu. Onda je usledio drugi talas njihovih napada. Medutim, i ovoga puta su to uradili krajnje nemarno, neubedljivo i površno, upravo onako kako i pišu svoje “naucne” radove. Najpre su nekako unisono pokušali da ospore moju primedbu da dr Jovan I. Dere tic, perjanica ove grupacije “nacionalnih” pregalaca, ne zna cak ni ko je otac Stefana Nemanje. Naravno, kada neko ne zna ko je otac osnivaca najslavnije srpske dinastije - a navodno je veliki rodoljub i nepokolebljivi borac protiv omražene berlinsko-becke germanske škole, kako mu onda verovati kada raspravlja o složenim i zamršenim problemima etnogeneze citavog niza naroda u ogromnom vremenskom luku od nekoliko stotina godina i na širokom prostoru Evroazije?
Dr Deretic, a potom i njegovi “drveni” advokati dr Ðordevic i dr Jarcevic, pokušali su da pokažu kako je Nemanjin otac bio Desa i pri tom su uložili ogroman trud, ali bez uspeha jer su istorijske cinjenice hladne i neumoljive. Oni se pozivaju na dubrovackog autora Mavra Orbina, ali ne znaju da je presudne cinjenice za razrešenje ove istorijske zagonetke doneo jedan autenticni izvor 12. veka. Rec je o ktitorskom natpisu kneza Miroslava Humskog na svojoj zadužbini, crkvi Svetog Petra i Pavla u Bijelom Polju, koji je objavljen 1922. godine. U tom natpisu, sastavljenom izmedu 1170. i 1190. godine, dakle, zvanicnom dokumentu i izvoru prvog reda, Miroslav, Nemanjin brat, nazvan je Zavidinim sinom. Drugim recima, bolje je knez Miroslav znao ko mu je otac nego Mavro Orbin koji je živeo pet stoleca kasnije. Da se podsetimo, braca Stefan Nemanja i Miroslav živeli su u 12. veku, a Mavro Orbin je svoje delo objavio na samom pocetku 17. veka.
Dakle, otac Stefana Nemanje bio je Zavida, a ne Desa, kako sa ocajnickom ali besmislenom upornošcu nastoji da nam pokaže ova “autohtonisticka” trojka. Sve što sam naveo nije nikakva naucna novost vec je poodavno zapisano rukom ozbiljnih istraživaca, rukom istoricara od zanata. Štaviše, u svojoj knjizi sam doktorima Dereticu, Ðordevicu i Jarcevicu ukazao na odgovarajucu literaturu. Treba samo citati, ali ocigledno je da njima citanje nije jaca strana.
Prosto je dirljivo kako dr Deretic i njegovi branitelji, sa mešavinom infantilne naivnosti i grubog neznanja, veruju u bizaran podatak starih srpskih rodoslova pre ma kojem je rimski car Licinije, savladar Konstantina Velikog, bio Srbin. Rec je o zamci u koju lako upadaju samo amateri i pocetnici, ali koja je jasna svim istoricarima od zanata. O cemu se, zapravo, radi? U srpskim rodoslovima zaista piše da je Likinije Srbin i nalaze se takve vesti o Nemanjinom poreklu. Mnoge vladarske dinastije u srednjem veku nastojale su da pokažu svoju starinu, pa su njihovi dvorski istoricari posezali za najraznovrsnijim rodbinskim konstrukcijama. Tako su nastajale porodicne legende koje nisu imale mnogo veze sa istorijskom istinom, te im naucnici nisu poklanjali poverenje. U ovom slucaju piscima srpskih rodoslova kao predložak poslužio je slovenski prevod vizantijske “Svetske hronike” koju je u prvoj polovini 12. veka sastavio velikodostojnik i monah Jovan Zonara.
Medutim, da vidimo cinjenice: Licinije je ubijen 325. godine, a Nemanja se rodio 1113. godine. Izmedu njih dvojice zjapi praznina od bezmalo osam vekova, a naucnici su sa velikim naporom, i posle dugih raspri, jedva utvrdili ko je bio Nemanjin otac (videli smo da Deretic, Ðordevic i Jarcevic ni to ne znaju!). Dakle, autohtonisticki trijumvirat zna ko je bio Nemanjin predak od pre osam stotina godina, a ne zna ko je Nemanjin otac. Osim toga, prema srpskim rodoslovima Stefan Nemanja je bio Licinijev praunuk (Licinije ? Bela Uroš - Tehomil - Nemanja), što bi znacilo da su Nemanjin otac i deda morali živeti svaki po otprilike cetiri stotine godina. Dosadašnja medicina, medutim, ne zna za tako dugoveke primerke ljudskog roda.
Ipak, i pored iznetih cinjenica koje se opiru zdravom razumu, nerazborito uporni dr Jarcevic ponovo je pokušao da odbrani ovu besmislenu rodbinsku konstrukciju. U svojoj knjizi “Srbi pre biskupovog Adama”, mucavoj i trapavoj replici na moju knjigu “Srbi pre Adama i posle njega”, on piše: “No, u slucaju Likinija (Licinija), ne smemo zanemariti cinjenicu da ga kao Srbina pominje Grk Jovan Zonara.” Upravo je to potpuno netacno! Jovan Zonara nikada i ni na jednom mestu ne kaže da je Licinije bio Sr bin! (ne samo Jovan Zonara nego nijedan izvor koji pominje ovog imperatora ne kaže da je on Srbin!). Uveren sam da dr Jarcevic nikada nije ni video a kamoli citao hroniku Jovana Zonare jer kao i njegova pseudoistoricarska sabraca ne zna grcki jezik! E, ovo je jedna od tipicnih “vrlina” pseudoistoricara: kategoricki i samouvereno se pozivaju na neke izvore koji navodno podupiru njihove proizvoljne zakljucke a koje uopšte nisu ni videli. Problem je u tome što pseudoistoricari imaju mala znanja a velika htenja kako je lepo napisao jedan citalac replicirajuci dr Dereticu u “Glasu javnosti”.
Objašnjenje je sledece: u želji da lozu Nemanjica nekako dovedu u vezu sa Konstantinom Velikim, srpski prevodioci “Svetske hronike” Jovana Zonare su u taj prevod jednostavno ubacili izmišljeni podatak da Nemanja vodi poreklo od Licinija, rodom Srbina, i Konstantinove sestre Konstancije. To je bilo u 14. veku, dakle, posle više od hiljadu godina od Licinijeve smrti. Ovaj rodoslov je kasnije doživeo veci broj proširenja i prerada i to su izvori koje dr Jarcevic slavodobitno nabraja u svojoj knjizi. Da bismo bili što jasniji, jer pseudoistoricarima se sve mora nacrtati, napravicemo jedno poredenje. To bi bilo isto kao kada bi neko danas prevodio vizantijske “Kratke hronike”, mahom nastale u postvizantijsko vreme, od kojih pojedine sežu gotovo do kraja 18. veka, i u srpskom prevodu umetnuo da je Karadorde potomak vizantijskog cara Manojla Komnina iz 12. veka.
U vezi s recenim smatram da treba da odgovorim i na prekor koji mi je na stranicama NIN-a uputio upravo dr Jarcevic zato što svojim dolaskom nisam udostojio ucesnike nekakvog naucnog skupa u Nišu koji je raspravljao o kome drugom nego o sirotom Konstantinu VII Porfirogenitu, opsesivnoj temi srpskih pseudoistoricara. Nikakav poziv nisam ni dobio, a za skup sam saznao iz novina. Medutim, i da sam dobio poziv, ne bih otišao jer uporno pokušavam da stvari postavim na svoje mesto. Ovde se ne radi o dve ravnopravne škole koje misle razlicito o nekom naucnom problemu i ko je ce u “suceljavanju” argumenata i “plodonosnoj” diskusiji doci do neke istorijske istine. Pseudoistoricari, odnosno takozvana Srbska autohtonisticka škola kako oni sebe nazivaju, samo umišljaju da su nekakva škola. Za njih, odnosno njihovu “školu”, niko, pogotovo van granica naše zemlje, nije ni cuo. To, naravno, ne znaci da necu iskazati svoje mišljenje kada u rukama budem imao zbornik saopštenja sa tog “naucnog” skupa. Ipak, ne mogu a da ne postavim jedno pitanje: Da li neko od ucesnika famoznog skupa u Nišu uopšte zna grcki na kojem je pisao vizantijski car Konstantin VII Porfirogenit? Ako je odgovor negativan, a bojim se da jeste, o cemu mi uopšte razgovaramo?
RADIVOJ RADIC
--------------------------------------------------------------------------------
NIN
23.07.04
Novi talas pseudoistorije (2)
Radivoj Radic: "Srbi pre Adama i posle njega"
Naš poznati istoricar (vizantolog) prof. dr Radivoje Radic (1954) objavio je prošle godine knjigu Srbi pre Adama i posle njega (“Stubovi kulture”) kojom je pokušao da istorijsku nauku odbrani od agresivnih pseudoistoricara i da javnosti ukaže na neutemeljenost njihovih teorija o Srbima kao “narodu najstarijem” i o slicnim besmislicama. I pored njenog veoma pozitivnog odjeka u strucnim krugovima i kod šire citalacke publike, knjiga je izazvala žucne i uvredama ispunjene reakcije upravo od strane onih o cijem je amaterskom bavljenju istorijom pisao. I dok su se te reakcije pojavljivale u njihovim nestrucnim knjigama i slicnim publikacijama, dr Radic se na njih nije obazirao. Medutim, pošto su ga nedavno, u poznatom maniru, prozvali i preko stranica našeg lista, prof. Radic je rešio da im žestoko uzvrati i da se, kako je rekao, “još jednom osvrne na beskrajno neznanje pseudoistoricara i ukaže na poguban ucinak koji je ova družina ignoranata nanela srpskom narodu”. NIN ce njegov polemicki tekst objaviti u cetiri nastavka.
O tome kako se ne sme “priredivati” istorijski izvor i kako dr Radomir D. Ðordevic ispravlja zablude zvanicne i “odnarodene” srpske istoriografije
Da bih citaoce uveo u pricu o jednom od najjacih uporišta srpske pseudoistoriografije danas, na pocetku cu pomenuti izvesnog Savu Vitasa koji je 1897. godine u Beogradu objavio knjigu pod naslovom “Misi” (to jest Misirci, Egipcani). Polazeci od cudnovate ideje da su stari Egipcani bili Srbi, ovaj zaneseni “rodoljub” je za egipatske piramide, hijeroglife i ostale tekovine drevnog Egipta javno zakljucio: “Srpska je ruka to cudo stvarala, ne dam naše!” Prema njegovom “naucnom” mišljenju, imenica beduini dolazi od prideva bedni, dakle, siromašni ljudi. Primenjujuci istu “metodologiju”, receni S. Vitas je citao i staroegipatske tekstove na nekom starosrpskom jeziku. Pri tom, naravno, nije dao nikakva pravila, niti je svojim citaocima objasnio kako je došao do tog citanja.
Ovo je bizarna skaska iz sada vec pretprošlog 19. veka o jedn om cudaku i “ultrapatrioti”. Medutim, takvih ljudi, dakle, duhovnih potomaka Save Vitasa, ima i danas, na pocetku 21. veka. Jedan od njih je dr Radomir D. Ðordevic, predsednik “Serbone”, društva za naucno istraživanje najstarije istorije Srba iz Niša, i nepokolebljivi borac takozvane srpske autohtonisticke škole, uvek u prvim redovima kad treba jurišati na zvanicnu “zabludelu” istoriografiju. Moram priznati da me formulacija “naucno istraživanje najstarije istorije Srba” - koja, valjda, podrazumeva cinjenicu da sve ostale ustanove koje se bave srpskom prošlošcu to cine “nenaucno” - podseca na negdašnju sintagmu “poštena inteligencija”. Istovremeno, kad se pomene Društvo za naucno istraživanje najstarije istorije Srba, prva mi je asocijacija Društvo prijatelja Ade Ciganlije, naravno bez bilo kakve zle primisli.
Da bismo na pravi nacin upoznali “intelektualni” profil dr Radomira D. Ðordevica upoznacu vas sa jednom od njegovih “naucnih” teza. U svojoj knjizi sa srceparajucim i pretencioznim naslovom Istorijski eseji: o usudima naše istorije, Niš 2003, str. 15, nap. 5, on beleži da “sama grcka rec deus koja oznacuje boga dolazi od srpske reci div”. Naravno, rec je o potpunoj besmislici. Rec deus nije grcka nego latinska! Odmah se namece pitanje: Kako je moguce da neko ko je doktor društvenih nauka ne razlikuje grcki od latinskog? Istovremeno, logicno i konsekventno, sledi zakljucak da dr Ðordevic ne zna ni grcki ni latinski! Poput lancane reakcije, smesta proizlazi i pitanje da li neko ko ne zna ni grcki ni latinski - a o ostalim starim jezicima da i ne govorimo! - uopšte može da se bavi najstarijom prošlošcu? S tim u vezi je i pitanje da li neko ko toliko ne zna uopšte može bilo koga da ispravlja?
E, upravo taj neumorni “autohtonista”, naoružan samo znanjem maternjeg jezika i obodren krilaticom “Govori srpski da te ceo svet razume!”, otisnuo se u složena lingvisticka istraživanja i pregao je da našoj citalackoj publici podari tekst nekakvog srpskog Zakonika koji je navodno star skoro tri hiljade godina . U “Glasu Serbone” br. 7, glasilu pomenutog društva, svoj poduhvat je gromko najavio kao “senzacionalno otkrice u srbskoj istoriji”, uz petparacko upozorenje primereno reklamiranju tecnih deterdženata, šampona protiv peruti ili tableta za mršavljenje - “Proverite zašto Srbi kupuju ovu knjigu!”. No, podimo redom.
Na koricama knjige je naslov: Obelisk iz Ksantosa, Zakonik pravnih, obicajnih i moralnih, nacela Srba (pre 2600-2800) /Niš 2003/. Nije jasno šta traži zarez iza reci moralnih, ali prenebregnucemo ga u ovom trenutku i okrenuti se ka prilicno zagonetnoj i cudnovatoj vremenskoj odrednici u zagradi (pre 2600-2800) koja nas ostavlja u nedoumici. Da li se radi o nekakvom futuristickom projektu prema kojem ce taj zakonik biti napisan pre razdoblja od 2600. do 2800. godine, što je, naravno, neka daleka buducnost, ili je posredi nešto drugo? Jer, dobro je znano, takozvana srpska autohtonisticka škola uvek je spremna za nove ideje i sveže poglede na prošlost, a protiv je lenjosti i ucmalosti. Medutim, pošto je knjiga izašla iz pera predsednika Serbone, “društva za naucno proucavanje najstarije prošlosti Srba”, smušena vremenska odrednica pre 2600-2800. svakako se odnosi na neku daleku prošlost. To dr Ðordevic, na trapav nacin naravno, hoce da nam kaže da je pomenuti Zakonik tobože objavljen pre 2600, odnosno 2800 godina. Naravno, koliko je to pogrešno, nespretno i konfuzno ne treba posebno ni dokazivati. To bi bilo isto kao kada bi neko ove 2004. godine napisao knjigu o Kosovskoj bici koja se odigrala 1389. godine i dao joj sledeci naslov, dakle, “naslov po dr Radomiru D. Ðordevicu”: Kosovska bitka (pre 615) Šturo, smeteno, nejasno!? Šta se onda može ocekivati od nekog ko ne ume da napiše ni naslov, a da pri tom ne napravi nekoliko grešaka. Ovaj nespretan i nezgrapan naslov, mora se priznati, ne naveštava dobar sadržaj. Nešto kao kad se u šahu povuce prvi potez a2-a3. Da vidimo šta nas ceka posle ovog prilicno “neobecavajuceg” pocetka!
Usledio je pokušaj dr Ðordevica da se popravi i on je vec na prvo j stranici svoje knjige uložio ogroman trud. Tamo je data nekakva mutna ilustracija, po svoj prilici fotografija recenog obeliska, ali na nacin koji se može objasniti metaforom “borba crnaca u tunelu”. Ispod ilustracije piše sledece: Obelisk “Zakonika” iz Ksantosa (Likije) (6-8. vek pre nove ere). Kad sam prvi put pogledao, nisam mogao da verujem da neko ko nije ucenik osnovne škole može tako da pogreši. U vremenu pre Hrista vekovi “opadaju”, to jest najpre je bio 8, pa 7, pa tek onda 6. vek. Drugim recima, naš “priredivac” ne zna da bi njegov naslov trebalo da ima odrednicu 8-6. vek pre nove ere, a ne kako je on naslovio 6-8. vek pre nove ere. Ocigledno da dr Ðordevic beznadežno hramlje sa hronologijom. U vreme kad sam bio dak, cak ni oni iz “magarece” klupe nisu pravili ovakve greške. To bi bilo potpuno isto kao kad bismo rekli da je Prvi svetski rat bio od 1918. do 1914. godine. Podseticu vas da dr Radomir D. Ðordevic pretenduje da ispravlja zablude zvanicne i “odnarodene” srpske istoriografije.
U predgovoru dr Ðordevic govori o gospodinu Svetislavu Bilbiji, prevodiocu Zakonika sa nekakvog arhajsko-srpskog koji je kao svešteno lice živeo u Cikagu (SAD), gde je i umro 1996. godine (str. 7). Medutim, nekoliko stranica dalje kaže se da je prevodioca omela smrt da posle prve “radne varijante” uradi i drugu potpuniju, ali se ovoga puta za gospodina Bilbiju kaže da je umro 1985. godine (str. 24). Kako zdravorazumska logika nalaže, gospodin Bilbija nije mogao da umre dva puta, 1985. i 1996. godine, nego samo jedanput. Ovaj “nesporazum” je jasno svedocanstvo o nebrizi, aljkavosti i skromnim intelektualnim kapacitetima “priredivaca” koji nije u stanju da upamti tacnu godinu smrti prvog priredivaca nego njome “licitira” u svojoj knjizi. Da je Ðordeviceva knjiga kojim slucajem nešto veceg obima, sva je prilika da bi siroti gospodin Bilbija umirao još nekoliko puta.
U napomeni “priredivaca” dr Ðordevic kaže da “nazivi Zakonik koji se pojavljuju u istoriji za neke pisane spomenike u dubokoj starini imaju viš e teatralno-modifikatorski nivo oznacavanja i izražavanja, te ih tako i treba shvatiti”. Nemojte da se cudite što ne razumete “šta je pisac hteo da kaže” jer ovakva formulacija pokazuje da dr Ðordevic bez trunke bilo kakve intelektualne discipline može da napiše sve što mu padne na pamet. Na isti nacin, s istim stupnjem ozbiljnosti, ovaj borac za srpsku stvar mogao je da umesto “teatralno-modifikatorski” napiše “rustikalno-mistifikatorski” ili “muzikalno-kodifikatorski”, što je podjednako besmisleno kao i fraza koju je u trenutku “belog” usijanja izabrao.
Priredivac “senzacionalnog” zakonika ne daje kljucna obaveštenja o ovom istorijskom izvoru, kao što su podaci o tome gde je i kad obelisk naden, zatim o kakvoj vrsti kamena je rec, kolika je velicini slova, broj redova, kolika je velicina ispisane površine. Ne znamo ni ko je prvi procitao i objavio originalni srpsko-arhajski tekst, ma šta se podrazumevalo pod tom prilicno opskurnom sintagmom. Sve su to podaci koji spadaju u azbuku objavljivanja i priredivanja izvora. Kao i njegov daleki duhovni preteca Sava Vitas s pocetka naše price, koji je hijeroglife prevodio direktno, dr Ðordevic prireduje izvor ciji mu je jezik potpuno nepoznat. Istina, on se oslanja na postojeci prevod, ali cudi cinjenica da je gospodin Bilbija tekst od pre tri hiljade godina prevodio pomocu Rjecnika srpskog jezika koji je sastavio Vuk Karadžic u 19. veku. Uzgred, nauka smatra da se o srpskom jeziku ne može govoriti pre 1000. godine posle Hrista.
S tim u vezi, imamo nekoliko pitanja za “priredivaca”: Kako to da se u tekstu navodnog srpskog zakonika, nastalog pre skoro tri hiljade godina, a na nekakvom srpsko-arhajskom, nadu tako moderne i strane, dakle, nesrpske reci, kao što su taksa, tribut, aleja, kontakti, komandant? Otkud u arhajsko-srpskom turcizmi kao što su ortak, ortakluk ili uhapsiti? Da li to znaci da u sledecem “prepravljenom i dopunjenom” izdanju iz pera istog autora možemo ocekivati i pojavu novih reci kao što su cek, tender, rejting, vaucer, lizing? Zašto je p riredivac u prevodu koristio jekavicu i ikavicu, odnosno da li u originalnom tekstu postoje elementi koji bi ukazivali na jekavicu i ako ih ima, koji su? Otkud u prevodu s arhajsko-srpskog moderne reci koje pripadaju vokabularu ekonomskog novogovora kao što su tržište, interes, glavnica? Da li je takvih pojmova bilo pre tri hiljade godina? Otkud u arhajsko-srpskom “kolokvijalne” reci i izrazi kao što su: ukebati, urlikati, trabunjati, turiti, utuviti, najgori ološ, dernjava, mangupi?
Da dr Ðordevic ne zna klasicne jezike, vec smo se uverili, a sada cemo videti kako se saplice i na maternjem! Evo njegovog teksta, odnosno evo nekoliko odredbi famoznog zakonika u Ðordevicevom kristalno jasnom prevodu: “ovo uklesano starješina: vojni odredima, pošto se sluceno mrmorenje odmah potvrduje, tako bude li, prodo bice”. Ne brinite, dragi citaoci, slovoslagaci NIN-a nisu napravili nijednu štamparsku grešku - to je tekst koji nam preporucuje dr Ðordevic.
Ili sledeci primeri: “na tornjeve, ako ih se late (dovate), oce neprijatelj, tako bude li, to da ucine, oce tako popisati koje su prsate, visoke, da”; “sprijecite koji bi htjeli sramotu da cine, ako ipak kuljava bude, ovde se saopštava, ono koje pokote treba da bude”; “vošteno (žuto), i svi bi htijeli pogledati ima li ovo oboje, nozdrve jarece i grudi svinjceta”; “to bude li, trpace ih u polja kao cuvare olja, da režu puteve za pješake, htjece nadzirati ovijeh tezgerenje”; “neki perle morske ovde nude, to bude li, oprite se, pljunite na ove nesretnike koji se tu služe harfom”; “de je zgodno, pocece mladi prljati, mladi upropašceni davolje da cine, da se druže sa prostitutkama (trojama), da urlicu koliko god mogu”; “oni koji su natovareni, odmah da idu od kuda redom vozovi da se krenu de treba stanovnicima”; “i ne treba vruce iz lonca da se jede, ovu da utuve napomenu ako opekline budu velike”; “odmah da jedu tako tureno, vo pažljivo posmatrati na vrijeme da bude, na taj nacin da budu s vremenom odrasli kao ljudi”.
I ovde nije rec o štamparskim greškama v ec je to “prevod” kojim se dici dr Ðordevic. Ovaj prevod, koji svakako zaslužuje pridev “antologijski”, nije ništa jasniji nego poruka iz cuvene depeše u Nušicevom “Sumnjivom licu”: “Plava riba, kljukana dinastija, lokomotiva, okrug, trt, trt, trt, zora, kundak, vladika, fenjer, svastikin but, bubanj, pecat, penzija, pop”.
Napominjemo da je to samo deo primedbi koje se mogu uputiti Ðordevicevoj konfuznoj i potpuno bezvrednoj knjizi. Na jednom mestu (str. 21, nap. 25) on iskazuje “izvanredno” poznavanje srpske srednjovekovne istorije kada kaže da su “srpski kralj Stefan Decanski a potom i kralj Milutin darivali crkvu u Bariju”. Dr Ðordevic je tu nešto pomešao: Milutin je otac Stefana Decanskog i, prema tome, kao stariji najpre je on mogao da daruje crkvu u Bariju, pa tek onda Stefan Decanski. Medutim, ocigledno je da dr Ðordevic ni to ne zna. Buduci da se za ovakvo neznanje dobija jedinica u osnovnoj školi, iznova postavljam pitanje da li bi istoricari od zanata trebalo da sa ovakvom neznalicom sede na nekakvom naucnom skupu, “suceljavaju” mišljenja i raspravljaju? Nadam se da dr Ðordevic nece reci da je i ova njegova gruba greška - sitnica. Ne bih se iznenadio da cujem kako dr Ðordevic živi u uverenju da je i rec Vajfert (Njeifert) - za koju se u jednoj reklami kaže da je “stara srpska rec za dobro pivo” - zaista srpska rec! I ne sumnjam da bi on to mogao i da nam “dokaže” nekom jezickom vratolomijom, nekom “puckom” etimologijom, nekom, dakle, lingvistickom bravurom.
E, upravo taj “strucnjak”, dr Ðordevic, potrudio se da svojim citaocima “naucno” predstavi moju knjigu Srbi pre Adama i posle njega. Rec je o razlivenom tekstu u kojem nema nijednog pokušaja da se ozbiljno opovrgnu navodi koji govore o “beskrajnom neznanju pseudoistoricara”. Tu je, kao neka vrsta “naucnog” priloga, data i nedarovita karikatura na kojoj se Radic, bodren od strane Svetog Franje i slicnih “srbomrzaca”, sprema da juriša na nekakvu tvrdavu na kojoj piše “Istorija Srba”.
U pomanjkanju bilo kakvog protivargumenta koji m bi odbranio bar neku od mojih mnogobrojnih primedbi upucenih knjigama samozvanih “autohtonista”, a pritisnut obavezom da kao predsednik Serbone i glavni urednik njenog glasila nekako sroci tekst, on otužno razvlaci pricu i u ocajanju poseže za time da negira moju doktorsku disertaciju Vreme Jovana V Paleologa (1332-1391). Jer, njemu je tu nešto sumnjivo, a sa Radicem se nikad ne zna!? Taj nespretni pokušaj poprima razmere prave groteske jer se Ðordevic doslovce pita: “Šta je zdravorazumska osnova istraživanja ove licnosti?” Nemojte od mene ocekivati da vam objasnim šta znaci ovo nemušto pitanje! To je samo jedna u nizu besmislica u Ðordevicevom tekstu. Prema sopstvenom priznanju, dr Ðordevic, koji za pomenutog vizantijskog cara uopšte nije ni cuo, “zavirio” je u Enciklopedijski leksikon - mozaik znanja (Istorija) iz 1970. godine. I, gle cuda, na osnovu nekoliko enciklopedijskih redaka on je došao do epohalnog zakljucka da se o vremenu Jovana V Paleologa - rec je o nekoliko decenija vizantijske istorije, ispunjenih kako burnim zbivanjima na unutrašnjem planu tako i dogadajima od presudnog medunarodnog znacaja - ne može napisati doktorska disertacija. Podsecam citaoce na cinjenicu da je receni leksikon pomagalo za radoznale osnovce i, eventualno, gimnazijalce, i kao takav je na nivou Male Prosvetine enciklopedije. Uzalud je cinjenica da je rec o doktorskoj disertaciji koja je svojevremeno prošla sve nadležne instance (Odeljenje za istoriju, Naucno vece Filozofskog fakulteta u Beogradu, Univerzitet u Beogradu), da se radi o knjizi od preko pet stotina stranica za koju sam 1993. godine dobio Oktobarsku nagradu grada Beograda za nauku, da je, najzad, knjiga odlicno ocenjena u vodecim svetskim vizantološkim casopisima, kao što su Bdžzantinische Zeitschrift (Minhen), Bdžzantion (Brisel) ili Bdžzantinos Domos (Atina). Ništa to ne vredi jer dr Ðordevic, “ispod cije lipe, ocigledno, nema ‘lada”, iz svoje “autohtonisticke” busije porucuje da Jovan V Paleolog “ne može proci”. Ostaje za nauk svim komisijama koje odobravaju teme za doktorske disertacije da ni za trenutak ne pomisle da u svom radu mogu da zaobidu Malu Prosvetinu enciklopediju.
U daljem tekstu, dr Ðordevic se obrušava na pokojnog akademika Božidara Ferjancica, naslednika Georgija Ostrogorskog i u svetu visokocenjenog vizantologa, koji je bio moj ucitelj i mentor. Evo šta kaže: “U našoj istoriografiji, kao po nekom pravilu, uvek su prednjacili naucni kadrovi koji nose neuobicajeno prezime”. Upravo je ova recenica jeziv primer za autizam, ksenofobiju, pa, zašto ne reci, i najgori primitivizam takozvane srpske autohtonisticke škole. Mogu samo da zamislim šta bi bilo da nemam srpsko narodsko ime Radivoj i prezime koje imam.
S tim u vezi, ne mogu a da ne citiram tekst dr Jovana I. Deretica, objavljen u Glasu Serbone br. 7, str. 4-5. On beleži sledece: “Srbi imaju vrlo stari urodeni osecaj za ljudska prava i demokratiju, bez obzira na društveno uredenje u odredenim vremenskim periodima, koji je u sklopu nacionalnog mentaliteta.” Pošto je objavljena u glasilu “Društva za naucno istraživanje najstarije istorije Srba”, voleo bih da nam dr Deretic naucno objasni svoju ocenu. Koje to nauke utvrduju da neki narod ima (ili nema!) urodeni osecaj za ljudska prava i demokratiju i na osnovu koje scientisticke metodologije? Da li su to medicina, fizicka antropologija ili molekularna biologija? Da li se do iznesenog zakljucka stiglo proucavanjem DNK? Da li to znaci da, na primer, Francuzi, Grci ili Finci, za razliku od Srba, nemaju “urodeni osecaj za ljudska prava i demokratiju”? Ili, pribojavam se, pomenuta ocena dolazi iz riznice Dereticevog “razbarušenog” rodoljublja!?
U istom tekstu dr Deretic kaže i sledece: “Valjda zbog nekadašnje naše slave i velicine još uvek svi od nas zaziru i bez imalo preterivanja se može reci da je i ova mala današnja Srbija glavni cinilac u Evropi. Zbog toga nas cak i mrze. Nikada se ne mrzi nižni i slabiji nego se ili prezire ili sažaljeva. Mrzi se višni i mocniji.” Da li je moguce da danas - tekst je objavljen u leto 2003. godine - neko može da piše ovako nedotupavno?
I, na kraju, da završimo u vedrijem raspoloženju, pricom o tome kako se dr Radomir D. Ðordevic, predsednik Serbone, u rubrici Rec urednika, prisno i sa toplinom obraca svojim citaocima velicajuci izlazak Glasa Serbone br. 7: “Naravno, pa kako to uspevamo - upitace neko? U pitanju je srbski inat i ništa više. ‘Jaci smo od sudbine’, kako se u jednoj novokomponovanoj pesmi peva o ljubavi”. Ponavljam, rec je o predsedniku Društva za naucno istraživanje najstarije istorije Srba.
Radivoj Radic
-------------------------------------------------------------------
NIN
29.07.2004.
Industrija jeftinog rodoljublja
Novi talas pseudoistorije (3)
O pseudoistoricarima i njihovim braniteljima, “srpskom” Herodotu i “dokazima” da su Srbi pupak planete
Uprkos cinjenici da je moja knjiga Srbi pre Adama i posle njega sazdana od skandaloznog neznanja pseudoistoricara, koje sam pokazao na mnogobrojnim primerima, marljivi i ocigledno dokoni dr Slobodan Jarcevic se odvažio da o dbrani ono što se ne može odbraniti. On je medu prvima u toj družini ignoranata shvatio pojavu moje knjige kao zvono na uzbunu, jer je neko poceo da unosi crv sumnje medu omamljene i povodljive citaoce, a to bi moglo da poremeti dobro uhodanu i razgranatu industriju jeftinog rodoljublja. Stoga je dr Jarcevic napisao knjigu Srbi pre biskupovog Adama u kojoj me je sa opsesivnom usredsredenošcu pratio ne samo od poglavlja do poglavlja nego i iz recenice u recenicu. Medutim, u pokušaju da bude advokat svoje pseudoistoricarske sabrace dr Jarcevic je proizveo suprotan efekat, jer je još više osvetlio dubinu njihovog neznanja. Recju, ucinio im je rdavu uslugu i bilo bi bolje da ih uopšte nije ni branio.
Više od Jarcevicevog ocajnickog pokušaja da spasi cast pseudoistoricara cudi postupak recenzenta knjige dr Nikole Žutica, profesionalnog istoricara koji se bavi istorijom 20. veka. Za razliku od pseudoistoricara koji ne znaju da ne znaju, koji, dakle, nisu svesni da ne znaju, dr Žutic bi u najmanju ruku morao da zna da o srednjem veku ne zna dovoljno i da se u skladu sa tim ponaša. Ovako, u svojoj recenziji izrekao je niz istorijskih neistina i pokazao sramno neznanje o srednjem veku, posebno o spisu Konstantina VII Porfirogenita. Sa paranoicnom sumnjicavošcu dr Žutic prihvata krajnje proizvoljne i netacne price o tome da je carev spis u 17. veku prekrajan zbog hrvatskih interesa. O razlozima koji su podstakli Žutica da pruži podršku pseudoistoricarima može se samo nagadati: zavicajna bolecivost, zemljacka solidarnost, prenošenje savremenih srpsko-hrvatskih kontroverzi u daleku prošlost!? Kako bilo, ostajem u nadi da dr Žutic svoje naucne radove ne piše ovako površno i brzopleto kao što je napisao recenziju za Jarcevicevu knjigu.
Postoje najmanje dva razloga zbog kojih je dobro što se Jarceviceva knjiga pojavila. Prvi se odnosi na cinjenicu da sada citaoci mogu videti trapavu argumentaciju pseudoistoricara, koja je, kao što cemo pokazati, cesto na ivici lakrdije, a drugi se sastoji u tome da je on iscrpno navodio delove moje knjige, pa oni koji u rukama nisu imali Srbe pre Adama i posle njega mogu da razaberu o cemu se tu zapravo radi. Samo onaj ko iz nekakvih utilitarnih razloga ili razloga koji imaju veze sa tvrdoglavošcu nije hteo da vidi, a nije ni video bezbrojne greške pseudoistoricara. Uz to, dr Jarcevic je neke moje veoma ozbiljne, katkad i suštinske primedbe, jednostavno prenebregavao ili se ponašao poput daka koji na pitanje koji je glavni grad Francuske spremno odgovara da se Dunav uliva u Crno more.
U providnoj želji da svojoj knjizi da privid nepristrasnosti, dr Jarcevic ponegde nevoljno priznaje grube greške i sablažnjivo neznanje svojih branjenika. Tako on teška srca piše da su Dereticeve greške “nedopustivo umnožene”. Medutim, svojevrsnim odbrambenim refleksom on odmah pokušava da relativizuje silno neznanje, pogrešne cinjenice, brzoplete i neutemeljene zakljucke. Otuda uporno, ali i neubedljivo, nastoji da pokaže kako se “Radicevi osvrti mogu oceniti kao korektorske intervencije”. Zaista treba biti intelektualni debelokožac i imati obraze kao donove, pa posle onolikih primera grubog neznanja svojih šticenika napisati ovakvu besmislicu. Svi, izuzev, naravno samih pseudoistoricara, bili su istinski zgroženi nad neznanjem ove kohorte skribomana. Jedan novinar je o mojoj knjizi zapisao: “Otrežnjujuca i dušekorisna knjiga. Summa contra sumanutih”.
Ono što dr Jarcevic i pseudoistoricarska družina oko njega nikako ne mogu da pojme jeste cinjenica da agresivna primitivna svest ne shvata da nauka predstavlja racionalnu sublimaciju ljudskog iskustva i oblik spoznajne prakse koji ima odredena pravila i metodologiju, te da covek koji želi da se bavi naukom mora steci znanja kako o tom iskustvu, tako i o toj metodologiji. U slucaju pseudoistoricara, medutim, primetna je ocigledna nadmoc ideologizovanog iskaza nad naucnim, nadmoc proizvoljnog domišljanja nad naucnom metodologijom, i, naposletku, nadmoc priželjkivane nad naucnom istinom.
Posebno je zanimljivo i paradigmaticno kako brižni d r Jarcevic sa ocajnickom upornošcu pokušava da odbrani dr Deretica od moje primedbe da car Ðuro, kojeg ovaj pominje, uopšte nije postojao. Inace, dodajmo da je Dereticev car Ðuro, koji je postao svojevrstan “heroj” moje knjige, medu citaocima izazvao najviše smeha i komentara. U knjizi sam objasnio ko može da bude car u srednjem veku i ukazao da Deretic, poput nekog Deda Mraza koji radi “na normu”, deli carske titule šakom i kapom kao da je rec o plaketama u mesnoj zajednici, pohvalnicama u dobrotvornim društvima ili znackama u izvidackim udruženjima. Tako su kod njega svi redom carevi: Tolimir, Pribislav, Krepimir, Svetorad, Radoslav I, Caslav, Pavlimir-Ratnik, Dobroslav I - Vojislav, Mihailo, Radoslav II, Bodin i da ne nabrajamo više.
Evo kako izgleda Jarceviceva “odbrana”: “Dr Deretic je u prethodnim izdanjima sve srpske vladare, pa i Bodina, opisivao kao kraljeve, a tek u poslednjem se opredelio za njihove carske titule.” Ova argumentacija je uvredljivo neozbiljna i kao takva dostojna nekakvog vodvilja u bulevarskom pozorištu. Dr Jarcevic ocigledno nije ni svestan nonsensa koji je izrekao. Rec je o egzaktnim istorijskim cinjenicama, a ne o proizvoljnostima. Šta uopšte znaci taj nesrecni izraz “opredelio se”? Nije rec o cenama povrca i voca na pijaci, pa da Deretic može da se “opredeljuje”. Iz recenog proizlazi da titule srednjovekovnih vladara zavise od toga kako se dr Deretic “opredeli”. Pitam dr Jarcevica da li to znaci da dr Deretic u sledecoj knjizi može da se “opredeli” tako da srpske vladare nazove sultanima, kalifima ili faraonima? Da li to, takode, znaci da neko može da se “opredeli” da Kosovska bitka nije bila 1389. nego 1637. godine? Da li je dr Jarcevic svestan živog peska u kojem se koprca u nastojanju da po svaku cenu odbrani ono što se odbraniti ne može?
U težnji da ulije novu snagu svojoj tanušnoj i besmislenoj argumentaciji, dr Jarcevic poseže za još besmislenijom odbranom, pa piše i ovo: “Titula car se u našem narodu koristi i da bi se njome oznacio svaki iole uzdignuti pojedin ac. Cesta je uzrecica “on je car”, a daruje se i dobrom sportisti, i umešnom politicaru, i omiljenom profesoru, i duhovitom poznaniku...”. Zanima me da li dr Jarcevic ozbiljno misli ovim argumentima ili samo zbija šalu? O cemu pricate, dr Jarcevicu? Podsecam vas da bi ovo trebalo da bude naucna rasprava, na cemu neprestano istrajavate, a ne nekakva kafanska kozerija. A isti dr Jarcevic je sklon da mi prebacuje kako pseudoistoricare ne tretiram sa dovoljno ozbiljnosti! Kako se ozbiljno može shvatiti neko ko piše ovako nesuvislo? Bicu toliko slobodan da zamolim citaoce da još jednom procitaju ovaj “scientisticki” dokaz koji nam preporucuje dr Jarcevic.
To što je brazilski fudbaler Ronaldo “car šesnaesterca”, a jeste, i što je naš košarkaš Dejan Bodiroga “car medu koševima”, a, takode, jeste, ne daje za pravo dr Dereticu da nekakvog Ðuru madionicarskim trikom proizvede za cara. Ja tvrdim da oko 1120. godine nije postojao nikakav car Ðuro! Jer, nepobitna istorijska istina je da u srednjovekovnom svetu oko 1120. godine postoje samo dva cara: vizantijski car Jovan II Komnin (1118-1143) i car Svetog rimskog carstva Henrih V (1081-1125). A Deretic nam prica o nekakvom Ðuri!? Dr Jarcevic se poziva na Letopis popa Dukljanina, ali tamo se ne navodi car Ðuro. I, najzad, da zakljucim: Dereticev car Ðuro je istorijska licnost isto onoliko koliko su istorijske licnosti Pinokio i vitez Koja.
Posle citanja moje knjige dr Jarcevic je ocigledno bio potpuno konsterniran silesijom grešaka i neznanja koje sam našao u tekstu dr Jovana I. Deretica. Kako je Deretic njegov uzor i neprikosnoveni izvor saznanja - za koga je mislio da je nepogrešiv - potišteni Jarcevic ga je “propitivao” da mu objasni otkud tolike greške.
Da ne bi izgubio ugled koji ima kod lakovernog Jarcevica, ugled koji je poceo opasno da se urušava, uznemireni Deretic je pokušao da zamagljenim odgovorima spasi što se spasti može. Pri tom je nalikovao smušenom decaku koga je sused uhvatio da mu krade trešnje. Kada ni to nije pomoglo, Deretic je po segao za pravim “lovackim” pricama, a sve sa ciljem da ne bude potpuno diskreditovan jer ga njegovi apologeticari odmila zovu “srpski” Herodot (kakve li megalomanije!). I - uspelo je! Naivcina Jarcevic je oberucke prihvatio te nebulozne price.
Evo jednog primera! U svojoj knjizi sam naveo i potkrepio odgovarajucom literaturom da Deretic pogrešno datuje najpre Nemanjin silazak s prestola i, potom, njegov odlazak na Svetu Goru. Ne caseci casa, dr Jarcevic je o ovome ispitao Deretica. A, ovaj, videvši deprimirani izraz Jarcevicevog lica, nije imao kuraži da mu jednostavno prizna kako je pogrešio vec je pribegao izmišljanju “ucenog” odgovora - “obavestio ga je da je poklonio poverenje starim francuskim dokumentima - u kojima je ubeležen dolazak Nemanje u Hilandar 1196. i njegova smrt 1200. godine”. I, naravno, dobrano pokolebani i povodljivi Jarcevic, bez trunke intelektualne skepse, smesta je poverovao “srpskom Herodotu”. Imam utisak da bi Jarcevic poverovao i kada bi mu Deretic rekao da mu je Nemanja licno ostavio poruku u poštanskom sanducetu.
Ali, nismo svi lakoverni kao dr Jarcevic, pa stoga pitam dr Deretica da nam objasni koji to francuski dokumenti govore o Nemanjinom silasku s prestola i dolasku na Svetu Goru?
Za svaki slucaj, dr Jarcevic se potrudio da ipak nekako opravda svog “razrednog starešinu”, pa je zapisao da “Dereticu treba oprostiti jer je dogadaje ovih poznih vekova Srbije, verovatno, beležio po secanju”. U pitanju je novi nonsens kojim se pesudoistoricari još više diskredituju. Vec vidim ocajnog Deretica kako se hvata za glavu i prekoreva Jarcevica zbog nepromišljenosti. Mogu samo da naglasim da se možda memoari pišu “po secanju” - mada je i tu valjda potrebna neka vrsta dnevnika - ali se naucni radovi nikako ne smeju pisati po secanju! Tu dolazimo i do jedne od suštinskih ocena o nacinu na koji pseudoistoricari sastavljaju svoje radove. Oni ih pišu najprizemnijom vrstom esejistickog brzopisa, koji malo ili nimalo vodi racuna o cinjenicama, iskljucuje bilo kakvo trezvenije pr omišljanje i uglavnom je nadahnut unapred postavljenom tezom da su Srbi narod najstariji.
Navešcu još jednu u nizu pseudoistoricarskih mistifikacija: “Dr Deretic je doneo iz inostranstva kopije nekoliko stotina dokumenata - koje nikad niko od istoricara u srpskim i hrvatskim zemljama nije koristio.” I, opet, lakoverni Jarcevic bezrezervno veruje Dereticu.
U svojoj knjizi, pozivajuci se na izvore, pokazao sam da dr Deretic ne zna kada je bila bitka kod Plocnika u kojoj su Srbi porazili Turke. On piše da je bila 1370, a dobro je poznato da se odigrala 1385/1386. godine. Onda sam u šali dodao da su možda bile dve bitke kod Plocnika! Medutim, Deretic je bukvalno shvatio moju ironicnu opasku i “potvrdio” Jarcevicu da su zaista bile dve bitke. I, zasigurno pogadate, Jarcevic mu je ponovo slepo poverovao!
Ilustrativan primer pseudoistoricarskih neutemeljenosti i preterivanja je i “srpsko” svojatanje Svetog Jeronima, ucenog egzegete 4. veka koji je preveo Bibliju sa jevrejskog i grckog na latinski. U svojoj knjizi i dr Jarcevic daje veliki doprinos ovoj “rodoljubivoj” teoriji. S tim u vezi, slobodan sam da pseudoistoricarima, ali i citaocima NIN-a, zdušno preporucim izvanrednu knjigu Život i prepiska Svetoga Hijeronima (SKZ, Beograd 2000) koju je napisala prof. Miroslava Mirkovic, danas svakako jedan od najboljih poznavalaca života i dela znamenitog crkvenog oca. Naravno, kao ni mnogobrojni istraživaci pre nje, ona ni recju ne pominje njegovo srpsko poreklo jer u ozbiljnoj nauci o tome niko nema pojma. Ni u najnovijoj Enciklopediji pravoslavlja (Beograd 2002, knj. 2, str. 867-868), u podrobnoj odrednici o Jeronimu, naravno, nema ni nagoveštaja njegovog srpskog porekla. Enciklopedija je objavljena sa blagoslovom Njegove svetosti patrijarha srpskog gospodina Pavla i u njoj su saradivali naši najuceniji teolozi. Otuda se nikako ne može reci da je pisana pod uticajem i pritiskom antisrpski nastrojene “kamarile” u Vatikanu. Ovo naglašavam posebno stoga što je to omiljeni argument pseudoistoricara - sve ko ji se ne slažu sa njihovim teorijama proglašavaju za “sluge” papske kurije. Štaviše, i gospoda Lukovic-Pjanovic, dika i uzdanica pseudoistoricara, odbacuje Jeronimovo srpsko, odnosno slovensko poreklo.
Dr Jarcevic se ljuti što sam u svojoj knjizi razliku izmedu istorije i hronike, kao dva žanra srednjovekovne književnosti, objasnio uporedujuci ih sa razlikom izmedu romana i pesme kao da se obracam ucenicima osnovne škole. Inace, rec je o razlici koju pseudoistoricari uopšte ne uocavaju, nego termine istoricar i hronicar koriste kao da su sinonimi. Jarceviceva ljutnja bi možda bila u redu da on sam, poput onih koje bezuspešno pokušava da odbrani, odmah nije napravio istu grešku. Kao da ništa nije shvatio iz mog “predavanja za osnovce”, on, naime, piše da je Georgije Pahimer hronicar. Kad bi kojim slucajem Pahimer mogao da ga cuje, grdno bi se uvredio. Jer, dobro je znano, vizantijski monah Georgije Pahimer bio je istoricar i iz njegovog pera je izašlo istorijsko delo u kojem je opisan period od 1255. do 1307. godine. Zakljucak se namece sam po sebi: kada je istorija u pitanju, Jarcevic još mora da pohada “predavanja za osnovce”.
Uzgred, Vizantinci nisu oslobodili Carigrad i preoteli ga od Latina 1259. godine, kako piše dr Jarcevic, vec 1261. godine. I to je datum koji se uci u osnovnoj školi, a oni koji ga ne znaju dobijaju jedinicu. Ovo tek toliko da se stekne pravi utisak o znanjima dr Jarcevica, “istoricara-laika” koji “baca rukavicu” zvanicnoj istoriografiji, kako ga gromopucateljno i potpuno nekriticki najavljuje dr Žutic.
Dr Jarcevic sa mešavinom ponosa i iskrene zadivljenosti govori o nekakvom simpozijumu u Minsku, u prolece 2000. godine, gde je dr Deretic svojim saopštenjem i kolosalnom argumentacijom navodno “dokazao” da su Srbi pupak planete. Njegov “favorit” je toliko zasenio prisutne da su oni ostali bez daha, nisu mogli da izreknu bilo kakvu primedbu i samo su cutali. Pre nego što iznesem svoje mišljenje, ne mogu a da se ne zapitam otkud mašinski inženjer Deretic na skupu istorica ra? Moram priznati da verujem kako prisutni naucnici nisu ništa odgovorili, ni u sali, dok je trajala sednica, ni za doruckom, kako sa decackom egzaltacijom beleži dr Jarcevic. Medutim, mislim da je to bilo iz sasvim drugih razloga, a ne zbog snage i ubedljivosti Dereticevih argumenata. Cini mi se da su oni odmah shvatili s kim imaju posla, pa su izbegavali svaku raspravu.
Jedna (ali ne i jedina!) od osnovnih zabluda pseudoistoricara leži u tome da oni ništa ne znaju o vizantijskoj istoriografiji. Dr Jarcevic je tipican primer takvog neshvatanja koje poprima tragikomicne razmere. Vizantijski pisci imaju manir da imena njima savremenih naroda arhaiziraju, da ih oznacavaju nazivima starih naroda koji su nekada živeli na toj teritoriji i u meduvremenu su išcezli. Tako, na primer, Srbe nazivaju Tribalima, Bugare Mizima, Madare Hunima. Ako se to zna, onda ne može biti bilo kakve zabune. Medutim, pseudoistoricari to ne znaju i ne shvataju, i tu pocinju njihove stranputice. Uzecemo jedan podesan primer da bismo objasnili pojavu o kojoj je rec. Poznovizantijski pisci Turke cesto nazivaju Persijancima zato što su oni u 14. i 15. veku njihovi istocni susedi kao što su nekada davno, do 7. veka, na toj strani bili Persijanci. Ako primenimo pogrešnu logiku srpskih pseudoistoricara, Turci bi s punim pravom mogli da svojim vladarima smatraju Darija, Kira, Kserksa, Kambiza i druge persijske kraljeve, koji su u davna vremena ratovali protiv Grka, i da shodno tome svoje prisustvo u Maloj Aziji “protegnu” najmanje do grcko-persijskih ratova. Medutim, niko od turskih istoricara to nije ucinio, a nije mi poznato da li i oni imaju svoje pseudoistoricare. Onaj ko ne zna pomenuti manir vizantijskih pisaca, a uz to poseduje tanušno istorijsko znanje, kao što je slucaj sa srpskim pseudoistoricarima, ima širok prostor za najfantasticnije etnicke konstrukcije koje sa naucnom istinom nemaju nikakve veze.
U Jarcevicevoj knjizi možemo procitati i sledece argumente koji “dokazuju” da su Sloveni imali pismenost i pre misije solunsk e brace Konstantina i Metodija: “Kako su slovenski vladari uspevali da prikupe vojsku ako im niko u državi (pre Cirila i Metodija) nije znao da sacini spiskove regruta i drugih vojnih obveznika? Kako su te države mogle da budu uredene bez, na primer, maticnih knjiga rodenih, vencanih, umrlih itd”. Ovo je jedna od klasicnih amaterskih, laickih, ignorantskih grešaka u istoriografiji - prenošenje predstava svog vremena na neka davno prohujala razdoblja. Ne bi me zacudilo da Jarcevic zamišlja nekakvog poštara sa šapkom i torbakom koji starim Slovenima raznosi vojne pozive, s jedne, i vojnu policiju koja koristeci terenska vozila po proplancima i šumarcima vija one koji izbegavaju “vojnu obavezu”, s druge strane.
Prica o knjizi dr Jarcevica se lagano pretvara u žalosnu pricu o hiljadu i jednoj grešci, u pricu o nerazumevanju nekih notornih istorijskih cinjenica ili dogadaja, u pricu, dakle, o površnosti i brzopletosti. Trebalo bi napisati novu knjigu gde bi se iznele sve njegove zablude, pogrešni zakljucci i groteskne interpretacije, gde bi mu se moralo objasniti šta je pogrešno razumeo iz moje i drugih procitanih knjiga koje sa toliko omraze i uverenosti kritikuje. Ali, cemu sve to? Onda ce se on, radin i neumoran, ponovo javiti drugom knjigom koja ima novih hiljadu i jednu grešku i tako unedogled. Ne, hvala! Imam pametnija posla nego da ispravljam Jarceviceve “domace zadatke” i širim njegove skucene istorijske vidike.
Nedavno sam sa radoznalošcu, ali i tihom strepnjom, propratio vest da su na jednoj planeti u suncevom sistemu otkriveni znaci koji bi mogli da svedoce o postojanju života. Slutim da se u “majstorskim” radionicama srpskih pseudoistoricara radjaju nove teorije i pišu knjige o tome da su Srbi, recimo još pre sto hiljada godina, naseljavali tu planetu. Vec ocekujem poklic kojim pozivaju zvanicne istoricare: Opovrgnite naše nove i sveže teorije.
Radivoj Radic
-------------------------------------------------
Dobro ste procitali, sad cete da vidite kako se u Srbiji DOKTORI, hej DOKTORI nauka (!) bave sarlatanstvom i prevarama.
Naravno takvi lazljivci uvijek pronadju svoje mlade jurisnike, kojih je prepun i ovaj forum koji ce da sire lazi umjesto njih.
Podebljao sam dje Radivoj Radic jasno i cisto kao suza odvaja pleme Srbi i pleme Dukljani.
Dakle upozoravam sve koji citaju da ovaj tekst dolje nije pisao ni Jevrem, ni DANU ni Djilas !
Ali sad ce sarlatani opet poceti da izmisljaju nezamislivo; Srbe - Dukljane ?!
=====================================================
NIN
15.07.2004.
Guslanje u pustinji
Novi talas pseudoistorije (1)
Pseudoistoricari, tzv. Srbska autohtonisticka škola kako oni sebe nazivaju, samo umišljaju da su nekakva škola. Za njih, odnosno njihovu “školu”, niko, pogotovo van granica naše zemlje, nije ni cuo.
U smutnim vremenima kada bivaju urušene mnoge vrednosti jednog društva, u vremenima sveopšteg rasula i duboke letargije, u vremenima, dakle, nacionalne dezorijentacije, izmedu ostalog, nakazno pocinje da buja korov pseudoistorijske nauke i cvetaju ksenofobija i autizam. U našoj sredini upravo su takve bile devedesete godine prošlog veka kada su se razmahali preambiciozni, nasrtljivi, euforicni i, naravno, neuki amateri združeni oko sintagme “Srbi narod najstariji”. Rec je o grupaciji ljudi od kojih vecina nema nikakve veze sa istorijom: tu su razni publicisti, inženjeri mašinstva, pisci rodoljubive poezije, bankari, romanopisci za decu, ekonomisti, ljudi sa diplomom Fakulteta politickih nauka, sociolozi. Oni su dobili nerazumljivo veliki prostor u pojedinim medijima i, cini se, bili po volji nekim od onovremenih centara politicke moci.
Ostaje pitanje za razmišljanje ili za sociološko i psihološko proucavanje kako se desilo da su pomenuti mediji (novine, radio, televizija) i deo javnosti toliko potcenili mišljenje zvanicne nauke, mišljenje istoricara od struke i prenebregli doduše ne tako gromoglasna ali ipak sasvim cujna upozorenja strucnjaka da su, najblaže receno, po sredi nenaucno utemeljene pretpostavke. Jer, kada se pojave upozorenja da je most “Gazela” zbog nedovoljnog održavanja u derutnom stanju, nadležni nece potražiti mišljenje stomatologa nego ce se obratiti gradevinskom inženjeru, strucnjaku za statiku, a ukoliko se pojavi neka stocna epidemija, nece se obratiti arhitektama nego strucnjacima sa Veterinarskog fakulteta. Jedino kada se radi o istoriji može se dogoditi da pojedini mediji i deo javnosti slepo veruju nestrucnjacima. Neka mi bude dozvoljeno da primetim da ti koji zaobilaze istoricare od zanata i koji su skloni da veruju nekvalifikovanim tumacima istorije, sumnjam da bi, recimo, dozvolili istoricarima da im operišu krajnike ili slepo crevo.
Pri tom je citav problem o najstarijoj srpskoj istoriji zapravo postavljen naglavce. Trebalo bi da samozvani neporocni ucenjaci najpre dokažu “zablude” zvanicne nauke, ali argumentima koji imaju naucnu valjanost i ne svode se na najprizemnije lingvisticke igrarije i naslanjanje na “pucku” etimologiju, s jedne, i neumesnu diskvalifikaciju relevantnih istorijskih izvora koji im nisu po volji, s druge strane. Umesto toga pseudoistoricari porucuju zvanicnoj istoriografiji: “Mi tvrdimo da su Srbi najstariji narod i da su naseljavali prostor od Kine do Baltika, a vi dokažite da nisu.”
Sledeci takvu logiku mogli bismo da postavimo i ovakva pitanja: Da li bi naši fizicari obavezno morali da sazovu naucni skup svaki put kada bi se neki bizarni amater oglasio da je izmislio perpetuum mobile? Da li bi profesori srpske književnosti sa Filološkog fakulteta morali da ozbiljno odgovaraju na tvrdnju nekog somnambula da je kapitalna dela “Na Drini cuprija” i “Travnicka hronika” u casovima dokolice, u stvari, napisao kucepazitelj u Prizrenskoj ulici gde je Ivo Andric stanovao za vreme okupacije (1941-1945), a naš potonji nobelovac ih kasnije samo preoteo i okitio se tudim perjem? Odgovor je jasan i, naravno, negativan. Samo bi istoricari morali da na pojavu bilo kakve “mesecarske” teorije odgovore, inace rizikuju da budu proglašeni za konzervativce koji dremaju u nekakvim prašnjavim kabinetima, robuju okoštalim dogmama i nemaju sluha za “naucne” inovacije.
Neophodno je ukazati i na još jednu mistifikaciju koju neupucenima i lakovernima podastire ova falanga istorika-patriota. Oni pojednostavljeno i netacno kažu da samo vizantijski car Konstantin VII Porfirogenit govori o doseljavanju Srba na Balkansko poluostrvo, a svi ostali izvori, “stotine drugih grckih i latinskih dokumenata”, vele da su Srbi od davnina na Balkanu. Na ovakvu proizvoljnu pricu naseli su pojedini novinari, koji se u cudu pitaju kako to da ozbiljni istoricari više veruju kontroverznom car-piscu nego stotinama kristalno jasnih dokumenata, i deo javnosti koji voli da veruje u ono što mu se dopada. Nevolja je u tome što te “stotine latinskih i grckih dokumenata” ne govore o Srbima nego kazuju o Etrurcima, Venetima, Kimbercima, Svevima, Ilirima, Sarmatima, Tracanima i drugim narodima koje su pseudoistoricari olako i bez bilo kakvih skrupuloznih dokaza proglasili za Srbe. Na drugoj strani, “Spis o narodima” Konstantina VII Porfirogenita najvažniji je izvor za ranu istoriju ne samo Srba nego i citavog niza drugih evropskih naroda.
U vezi s tim samo po sebi namece se i još jedno pitanje. U modernoj istoriografiji bi “otkrice” da su Srbi najstariji narod na planeti bilo ravno otkricu leka protiv raka u medicini, cinilo bi zaista istinsku revoluciju u znanjima o istoriji starog i srednjeg veka i kao takvo bilo dostojno Nobelove nagrade. Kad je vec tako, zašto ti “novi” Arhimedi samo nas ovde u Srbiji obasipaju svetlošcu neporocne istorijske istine? Kada je to vec tako, dakle, predlažem pseudoistoricarima da svoja epohalna otkrica uoblice u tekst na jednom od svetskih jezika, recimo na engleskom, i pošalju bilo kom od najeminentnijih naucnih casopisa za staru istoriju. Zašto oklevaju da ih Švedska akademija proglasi laureatima najprestižnije svetske nagrade? Naravno, oni to nikada nece uraditi jer znaju da bi im “epohalni” radovi bili vraceni ali ne zato što tamo sede masoni, kominternovci, papini legati, komunjare i razni belosvetski zaverenici, nego iz prostog razloga što su u redakcijama tih casopisa ljudi koji znaju šta je nauka i šta je naucna argumentacija.
Danas na svetu, pocev od Rusije, preko svih evropskih država, do Amerike i Australije, ima nekoliko stotina katedri za istoriju starog i srednjeg veka. Otidite na bilo koju od njih i recite da su Srbi narod najstariji i oni ce vas gledati kao da ste sišli s uma. Ali, ponavljam, ne zato što na tim katedrama predaju neki srbomrsci koji ništa drugo ne rade nego smišljaju kako da napakoste Srbima i da im “ukradu” nekoliko hiljada godina njihove tobožnje prošlosti, vec zato što je istorija ozbiljna nauka, nauka koja pretenduje da bude najegzaktnija medu humanistickim disciplinama, nauka, dakle, koja ima svoju metodologiju brušenu vec nekoliko stoleca, te su ljudi koji se ozbiljno bave istorijom sposobni da razlikuju igrariju ili lakrdiju od scijentistickih dostignuca.
Kako bilo, devedesetih godina su strucnjaci knjige pseudoistoricara docekali sa mešavinom uctivog prezira i intelektualne zgadenosti. Jer, nema sumnje, znalci nisu mogli biti prevareni zavodljivim ali neosnovanim teorijama koje mogu da gode nacionalnoj sujeti, ali sa istorijskom istinom nemaju ništa zajednicko. Uz to, oni su s puno razloga verovali da bi polemisanje sa pseudoistoricarima u stvari bilo samo bespotrebno gubljenje vremena. Moram da priznam da imam potpuno razumevanje za takav stav. U svojoj umišljenoj oholosti i megalomaniji, pseudoistoricari su takvu vrstu cutanja možda shvatili pogrešno, kao svojevrsnu kapitulaciju pred njihovim nebuloznim teorijama, kao podstrek da su na pravom putu, kao povoljan vetar u jedra njihove razbuktale mašte.
Ipak, upravo zbog šire citalacke publike, zbog radoznalaca koji žele da saznaju prošlost svog naroda a nisu vicni da uvide neutemeljenost i proizvoljnost zakljucaka koje im preporucuje ova družina ignoranata, smatrao sam za potrebno da ipak odgovorim na njihove raspojasane i dr ske napade. Tako se s jeseni prošle 2003. godine pojavila moja knjiga “Srbi pre Adama i posle njega” u kojoj sam pokušao da odbranim srpsku istorijsku nauku od nasrtaja agresivnih i primitivnih amatera-neznalica. U stvari, pre svega sam želeo da javnosti ukažem na cinjenicu da je rec o paranaucnim formacijama, manje ili više veštim opsenarima, samozvanim ucenjacima, dakle, grupi laika koji su u svakom slucaju daleko od ozbiljne nauke.
Sada, posle nekoliko meseci, mogu reci da sam veoma zadovoljan prijemom na koji je knjiga naišla medu citalackom publikom. Održane su tri promocije, dao sam veliki broj intervjua na radiju i u raznim dnevnim novinama i nedeljnicima, pojedine novine su u više nastavaka donele opširne izvode iz moje knjige, uprilicena je i jedna veoma gledana televizijska emisija. Kada se ima u vidu burno vreme u kojem živimo, vreme ispunjeno svakodnevnim senzacijama na svim poljima, odjek moje knjige bio je sasvim dobar. Javljali su mi se ne samo oni koje poznajem nego i meni sasvim nepoznati ljudi, kako iz Beograda, tako i iz unutrašnjosti, i recima hvale pozdravili izlazak knjige kao nešto na šta se dugo cekalo. Njihova sažeta ocena bi se mogla svesti na sledece: “Smatrali smo da su teorije pseudoistoricara u najmanju ruku sumnjive, ali da su oni ovolike neznalice, nismo mogli ni da pretpostavimo.” Naravno, bilo je i sasvim suprotnih reakcija, u mnogo manjoj meri, doduše, ali cemo se upravo njima pozabaviti u daljem tekstu.
Moju knjigu su na nož docekali oni o cijim sam nebuloznim teorijama raspravljao, kao i njihovi ništa manje uzrujani branitelji i tobožnji dušebrižnici za vaskoliko Srpstvo koji su moju knjigu doživeli kao snažnu zaušnicu. I, takode predvidivo, uz bujicu teških i nesuvislih uvreda, koje cine najveci deo njihovih inace razlivenih tekstova i na koje se ne treba obazirati, ni jedan jedini argument u svoju odbranu. Upravo su me njihove reakcije, ispunjene nemocnim besom i pracene besmislenim diskvalifikacijama, uverile da je takvu knjigu, jednostavno, trebalo napisati.
Zanimljivo je da je prva žucna reakcija usledila i pre nego što je moja knjiga izašla iz štampe. Naime, na samu najavu da ce knjiga biti objavljena pojedinci su se smesta osetili ugroženima, nešto nalik na “Pavlovljev refleks”, i za svaki slucaj me zatrpali salvama “rodoljubivih” pridika, pateticnih jadikovki i najružnijih etiketa. Izvesni dr Radomir D. Ðordevic, za koga cu pokazati ne samo to da ne razlikuje grcki od latinskog nego i da ne ume da napiše naslov vlastite knjige a da ne napravi nekoliko grešaka, ne caseci ni casa uzvratio je dugackom epistolom. U pismu punom pregrejanog rodoljublja i otužnih naravoucenija, on je posegao za arsenalom do providnosti izlizanih floskula (“aveti marksizma ponovo bauljaju”, “nemacko-berlinsko-becka škola, “boljševicko-lenjinisticko-staljinisticka istoriografija”, “pangermanizam, panmarksizam, panvatikanizam u zajednickoj sprezi i na istom zadatku - slamanju kicme najrasprostranjenijeg naciona - Slovena” itd.). Donekle umereniji, ali ne i manje marcijalan bio je dr Slobodan Jarcevic koji se javio u “Glasu javnosti”. Pominjao je ustanike iz 1683. godine pod vodstvom Ilije Jankovica, kajkavski i štokavski dijalekt, problem rumunskog jezika i druga pitanja koja sa mojom knjigom nemaju nikakve veze. Jednostavno, “promašio” je temu. Cinjenica da su napali knjigu koju uopšte nisu ni videli i ciji sadržaj ne poznaju, na osobit nacin kazuje o “intelektualnom” profilu ove dvojice pseudoistoricara. Umni ljudi odavno upozoravaju da se treba cuvati onih kojima je rodoljublje zanat.
Kad je prošla prva histerija, kada je pseudoistoricare minuo prvi bes, kada su, dakle, shvatili da se desilo nešto o cemu u svojoj uljuljkanoj samodovoljnosti nisu ni razmišljali, potrudili su se da moju knjigu ipak procitaju i nešto o njoj napišu. Onda je usledio drugi talas njihovih napada. Medutim, i ovoga puta su to uradili krajnje nemarno, neubedljivo i površno, upravo onako kako i pišu svoje “naucne” radove. Najpre su nekako unisono pokušali da ospore moju primedbu da dr Jovan I. Dere tic, perjanica ove grupacije “nacionalnih” pregalaca, ne zna cak ni ko je otac Stefana Nemanje. Naravno, kada neko ne zna ko je otac osnivaca najslavnije srpske dinastije - a navodno je veliki rodoljub i nepokolebljivi borac protiv omražene berlinsko-becke germanske škole, kako mu onda verovati kada raspravlja o složenim i zamršenim problemima etnogeneze citavog niza naroda u ogromnom vremenskom luku od nekoliko stotina godina i na širokom prostoru Evroazije?
Dr Deretic, a potom i njegovi “drveni” advokati dr Ðordevic i dr Jarcevic, pokušali su da pokažu kako je Nemanjin otac bio Desa i pri tom su uložili ogroman trud, ali bez uspeha jer su istorijske cinjenice hladne i neumoljive. Oni se pozivaju na dubrovackog autora Mavra Orbina, ali ne znaju da je presudne cinjenice za razrešenje ove istorijske zagonetke doneo jedan autenticni izvor 12. veka. Rec je o ktitorskom natpisu kneza Miroslava Humskog na svojoj zadužbini, crkvi Svetog Petra i Pavla u Bijelom Polju, koji je objavljen 1922. godine. U tom natpisu, sastavljenom izmedu 1170. i 1190. godine, dakle, zvanicnom dokumentu i izvoru prvog reda, Miroslav, Nemanjin brat, nazvan je Zavidinim sinom. Drugim recima, bolje je knez Miroslav znao ko mu je otac nego Mavro Orbin koji je živeo pet stoleca kasnije. Da se podsetimo, braca Stefan Nemanja i Miroslav živeli su u 12. veku, a Mavro Orbin je svoje delo objavio na samom pocetku 17. veka.
Dakle, otac Stefana Nemanje bio je Zavida, a ne Desa, kako sa ocajnickom ali besmislenom upornošcu nastoji da nam pokaže ova “autohtonisticka” trojka. Sve što sam naveo nije nikakva naucna novost vec je poodavno zapisano rukom ozbiljnih istraživaca, rukom istoricara od zanata. Štaviše, u svojoj knjizi sam doktorima Dereticu, Ðordevicu i Jarcevicu ukazao na odgovarajucu literaturu. Treba samo citati, ali ocigledno je da njima citanje nije jaca strana.
Prosto je dirljivo kako dr Deretic i njegovi branitelji, sa mešavinom infantilne naivnosti i grubog neznanja, veruju u bizaran podatak starih srpskih rodoslova pre ma kojem je rimski car Licinije, savladar Konstantina Velikog, bio Srbin. Rec je o zamci u koju lako upadaju samo amateri i pocetnici, ali koja je jasna svim istoricarima od zanata. O cemu se, zapravo, radi? U srpskim rodoslovima zaista piše da je Likinije Srbin i nalaze se takve vesti o Nemanjinom poreklu. Mnoge vladarske dinastije u srednjem veku nastojale su da pokažu svoju starinu, pa su njihovi dvorski istoricari posezali za najraznovrsnijim rodbinskim konstrukcijama. Tako su nastajale porodicne legende koje nisu imale mnogo veze sa istorijskom istinom, te im naucnici nisu poklanjali poverenje. U ovom slucaju piscima srpskih rodoslova kao predložak poslužio je slovenski prevod vizantijske “Svetske hronike” koju je u prvoj polovini 12. veka sastavio velikodostojnik i monah Jovan Zonara.
Medutim, da vidimo cinjenice: Licinije je ubijen 325. godine, a Nemanja se rodio 1113. godine. Izmedu njih dvojice zjapi praznina od bezmalo osam vekova, a naucnici su sa velikim naporom, i posle dugih raspri, jedva utvrdili ko je bio Nemanjin otac (videli smo da Deretic, Ðordevic i Jarcevic ni to ne znaju!). Dakle, autohtonisticki trijumvirat zna ko je bio Nemanjin predak od pre osam stotina godina, a ne zna ko je Nemanjin otac. Osim toga, prema srpskim rodoslovima Stefan Nemanja je bio Licinijev praunuk (Licinije ? Bela Uroš - Tehomil - Nemanja), što bi znacilo da su Nemanjin otac i deda morali živeti svaki po otprilike cetiri stotine godina. Dosadašnja medicina, medutim, ne zna za tako dugoveke primerke ljudskog roda.
Ipak, i pored iznetih cinjenica koje se opiru zdravom razumu, nerazborito uporni dr Jarcevic ponovo je pokušao da odbrani ovu besmislenu rodbinsku konstrukciju. U svojoj knjizi “Srbi pre biskupovog Adama”, mucavoj i trapavoj replici na moju knjigu “Srbi pre Adama i posle njega”, on piše: “No, u slucaju Likinija (Licinija), ne smemo zanemariti cinjenicu da ga kao Srbina pominje Grk Jovan Zonara.” Upravo je to potpuno netacno! Jovan Zonara nikada i ni na jednom mestu ne kaže da je Licinije bio Sr bin! (ne samo Jovan Zonara nego nijedan izvor koji pominje ovog imperatora ne kaže da je on Srbin!). Uveren sam da dr Jarcevic nikada nije ni video a kamoli citao hroniku Jovana Zonare jer kao i njegova pseudoistoricarska sabraca ne zna grcki jezik! E, ovo je jedna od tipicnih “vrlina” pseudoistoricara: kategoricki i samouvereno se pozivaju na neke izvore koji navodno podupiru njihove proizvoljne zakljucke a koje uopšte nisu ni videli. Problem je u tome što pseudoistoricari imaju mala znanja a velika htenja kako je lepo napisao jedan citalac replicirajuci dr Dereticu u “Glasu javnosti”.
Objašnjenje je sledece: u želji da lozu Nemanjica nekako dovedu u vezu sa Konstantinom Velikim, srpski prevodioci “Svetske hronike” Jovana Zonare su u taj prevod jednostavno ubacili izmišljeni podatak da Nemanja vodi poreklo od Licinija, rodom Srbina, i Konstantinove sestre Konstancije. To je bilo u 14. veku, dakle, posle više od hiljadu godina od Licinijeve smrti. Ovaj rodoslov je kasnije doživeo veci broj proširenja i prerada i to su izvori koje dr Jarcevic slavodobitno nabraja u svojoj knjizi. Da bismo bili što jasniji, jer pseudoistoricarima se sve mora nacrtati, napravicemo jedno poredenje. To bi bilo isto kao kada bi neko danas prevodio vizantijske “Kratke hronike”, mahom nastale u postvizantijsko vreme, od kojih pojedine sežu gotovo do kraja 18. veka, i u srpskom prevodu umetnuo da je Karadorde potomak vizantijskog cara Manojla Komnina iz 12. veka.
U vezi s recenim smatram da treba da odgovorim i na prekor koji mi je na stranicama NIN-a uputio upravo dr Jarcevic zato što svojim dolaskom nisam udostojio ucesnike nekakvog naucnog skupa u Nišu koji je raspravljao o kome drugom nego o sirotom Konstantinu VII Porfirogenitu, opsesivnoj temi srpskih pseudoistoricara. Nikakav poziv nisam ni dobio, a za skup sam saznao iz novina. Medutim, i da sam dobio poziv, ne bih otišao jer uporno pokušavam da stvari postavim na svoje mesto. Ovde se ne radi o dve ravnopravne škole koje misle razlicito o nekom naucnom problemu i ko je ce u “suceljavanju” argumenata i “plodonosnoj” diskusiji doci do neke istorijske istine. Pseudoistoricari, odnosno takozvana Srbska autohtonisticka škola kako oni sebe nazivaju, samo umišljaju da su nekakva škola. Za njih, odnosno njihovu “školu”, niko, pogotovo van granica naše zemlje, nije ni cuo. To, naravno, ne znaci da necu iskazati svoje mišljenje kada u rukama budem imao zbornik saopštenja sa tog “naucnog” skupa. Ipak, ne mogu a da ne postavim jedno pitanje: Da li neko od ucesnika famoznog skupa u Nišu uopšte zna grcki na kojem je pisao vizantijski car Konstantin VII Porfirogenit? Ako je odgovor negativan, a bojim se da jeste, o cemu mi uopšte razgovaramo?
RADIVOJ RADIC
--------------------------------------------------------------------------------
NIN
23.07.04
Novi talas pseudoistorije (2)
Radivoj Radic: "Srbi pre Adama i posle njega"
Naš poznati istoricar (vizantolog) prof. dr Radivoje Radic (1954) objavio je prošle godine knjigu Srbi pre Adama i posle njega (“Stubovi kulture”) kojom je pokušao da istorijsku nauku odbrani od agresivnih pseudoistoricara i da javnosti ukaže na neutemeljenost njihovih teorija o Srbima kao “narodu najstarijem” i o slicnim besmislicama. I pored njenog veoma pozitivnog odjeka u strucnim krugovima i kod šire citalacke publike, knjiga je izazvala žucne i uvredama ispunjene reakcije upravo od strane onih o cijem je amaterskom bavljenju istorijom pisao. I dok su se te reakcije pojavljivale u njihovim nestrucnim knjigama i slicnim publikacijama, dr Radic se na njih nije obazirao. Medutim, pošto su ga nedavno, u poznatom maniru, prozvali i preko stranica našeg lista, prof. Radic je rešio da im žestoko uzvrati i da se, kako je rekao, “još jednom osvrne na beskrajno neznanje pseudoistoricara i ukaže na poguban ucinak koji je ova družina ignoranata nanela srpskom narodu”. NIN ce njegov polemicki tekst objaviti u cetiri nastavka.
O tome kako se ne sme “priredivati” istorijski izvor i kako dr Radomir D. Ðordevic ispravlja zablude zvanicne i “odnarodene” srpske istoriografije
Da bih citaoce uveo u pricu o jednom od najjacih uporišta srpske pseudoistoriografije danas, na pocetku cu pomenuti izvesnog Savu Vitasa koji je 1897. godine u Beogradu objavio knjigu pod naslovom “Misi” (to jest Misirci, Egipcani). Polazeci od cudnovate ideje da su stari Egipcani bili Srbi, ovaj zaneseni “rodoljub” je za egipatske piramide, hijeroglife i ostale tekovine drevnog Egipta javno zakljucio: “Srpska je ruka to cudo stvarala, ne dam naše!” Prema njegovom “naucnom” mišljenju, imenica beduini dolazi od prideva bedni, dakle, siromašni ljudi. Primenjujuci istu “metodologiju”, receni S. Vitas je citao i staroegipatske tekstove na nekom starosrpskom jeziku. Pri tom, naravno, nije dao nikakva pravila, niti je svojim citaocima objasnio kako je došao do tog citanja.
Ovo je bizarna skaska iz sada vec pretprošlog 19. veka o jedn om cudaku i “ultrapatrioti”. Medutim, takvih ljudi, dakle, duhovnih potomaka Save Vitasa, ima i danas, na pocetku 21. veka. Jedan od njih je dr Radomir D. Ðordevic, predsednik “Serbone”, društva za naucno istraživanje najstarije istorije Srba iz Niša, i nepokolebljivi borac takozvane srpske autohtonisticke škole, uvek u prvim redovima kad treba jurišati na zvanicnu “zabludelu” istoriografiju. Moram priznati da me formulacija “naucno istraživanje najstarije istorije Srba” - koja, valjda, podrazumeva cinjenicu da sve ostale ustanove koje se bave srpskom prošlošcu to cine “nenaucno” - podseca na negdašnju sintagmu “poštena inteligencija”. Istovremeno, kad se pomene Društvo za naucno istraživanje najstarije istorije Srba, prva mi je asocijacija Društvo prijatelja Ade Ciganlije, naravno bez bilo kakve zle primisli.
Da bismo na pravi nacin upoznali “intelektualni” profil dr Radomira D. Ðordevica upoznacu vas sa jednom od njegovih “naucnih” teza. U svojoj knjizi sa srceparajucim i pretencioznim naslovom Istorijski eseji: o usudima naše istorije, Niš 2003, str. 15, nap. 5, on beleži da “sama grcka rec deus koja oznacuje boga dolazi od srpske reci div”. Naravno, rec je o potpunoj besmislici. Rec deus nije grcka nego latinska! Odmah se namece pitanje: Kako je moguce da neko ko je doktor društvenih nauka ne razlikuje grcki od latinskog? Istovremeno, logicno i konsekventno, sledi zakljucak da dr Ðordevic ne zna ni grcki ni latinski! Poput lancane reakcije, smesta proizlazi i pitanje da li neko ko ne zna ni grcki ni latinski - a o ostalim starim jezicima da i ne govorimo! - uopšte može da se bavi najstarijom prošlošcu? S tim u vezi je i pitanje da li neko ko toliko ne zna uopšte može bilo koga da ispravlja?
E, upravo taj neumorni “autohtonista”, naoružan samo znanjem maternjeg jezika i obodren krilaticom “Govori srpski da te ceo svet razume!”, otisnuo se u složena lingvisticka istraživanja i pregao je da našoj citalackoj publici podari tekst nekakvog srpskog Zakonika koji je navodno star skoro tri hiljade godina . U “Glasu Serbone” br. 7, glasilu pomenutog društva, svoj poduhvat je gromko najavio kao “senzacionalno otkrice u srbskoj istoriji”, uz petparacko upozorenje primereno reklamiranju tecnih deterdženata, šampona protiv peruti ili tableta za mršavljenje - “Proverite zašto Srbi kupuju ovu knjigu!”. No, podimo redom.
Na koricama knjige je naslov: Obelisk iz Ksantosa, Zakonik pravnih, obicajnih i moralnih, nacela Srba (pre 2600-2800) /Niš 2003/. Nije jasno šta traži zarez iza reci moralnih, ali prenebregnucemo ga u ovom trenutku i okrenuti se ka prilicno zagonetnoj i cudnovatoj vremenskoj odrednici u zagradi (pre 2600-2800) koja nas ostavlja u nedoumici. Da li se radi o nekakvom futuristickom projektu prema kojem ce taj zakonik biti napisan pre razdoblja od 2600. do 2800. godine, što je, naravno, neka daleka buducnost, ili je posredi nešto drugo? Jer, dobro je znano, takozvana srpska autohtonisticka škola uvek je spremna za nove ideje i sveže poglede na prošlost, a protiv je lenjosti i ucmalosti. Medutim, pošto je knjiga izašla iz pera predsednika Serbone, “društva za naucno proucavanje najstarije prošlosti Srba”, smušena vremenska odrednica pre 2600-2800. svakako se odnosi na neku daleku prošlost. To dr Ðordevic, na trapav nacin naravno, hoce da nam kaže da je pomenuti Zakonik tobože objavljen pre 2600, odnosno 2800 godina. Naravno, koliko je to pogrešno, nespretno i konfuzno ne treba posebno ni dokazivati. To bi bilo isto kao kada bi neko ove 2004. godine napisao knjigu o Kosovskoj bici koja se odigrala 1389. godine i dao joj sledeci naslov, dakle, “naslov po dr Radomiru D. Ðordevicu”: Kosovska bitka (pre 615) Šturo, smeteno, nejasno!? Šta se onda može ocekivati od nekog ko ne ume da napiše ni naslov, a da pri tom ne napravi nekoliko grešaka. Ovaj nespretan i nezgrapan naslov, mora se priznati, ne naveštava dobar sadržaj. Nešto kao kad se u šahu povuce prvi potez a2-a3. Da vidimo šta nas ceka posle ovog prilicno “neobecavajuceg” pocetka!
Usledio je pokušaj dr Ðordevica da se popravi i on je vec na prvo j stranici svoje knjige uložio ogroman trud. Tamo je data nekakva mutna ilustracija, po svoj prilici fotografija recenog obeliska, ali na nacin koji se može objasniti metaforom “borba crnaca u tunelu”. Ispod ilustracije piše sledece: Obelisk “Zakonika” iz Ksantosa (Likije) (6-8. vek pre nove ere). Kad sam prvi put pogledao, nisam mogao da verujem da neko ko nije ucenik osnovne škole može tako da pogreši. U vremenu pre Hrista vekovi “opadaju”, to jest najpre je bio 8, pa 7, pa tek onda 6. vek. Drugim recima, naš “priredivac” ne zna da bi njegov naslov trebalo da ima odrednicu 8-6. vek pre nove ere, a ne kako je on naslovio 6-8. vek pre nove ere. Ocigledno da dr Ðordevic beznadežno hramlje sa hronologijom. U vreme kad sam bio dak, cak ni oni iz “magarece” klupe nisu pravili ovakve greške. To bi bilo potpuno isto kao kad bismo rekli da je Prvi svetski rat bio od 1918. do 1914. godine. Podseticu vas da dr Radomir D. Ðordevic pretenduje da ispravlja zablude zvanicne i “odnarodene” srpske istoriografije.
U predgovoru dr Ðordevic govori o gospodinu Svetislavu Bilbiji, prevodiocu Zakonika sa nekakvog arhajsko-srpskog koji je kao svešteno lice živeo u Cikagu (SAD), gde je i umro 1996. godine (str. 7). Medutim, nekoliko stranica dalje kaže se da je prevodioca omela smrt da posle prve “radne varijante” uradi i drugu potpuniju, ali se ovoga puta za gospodina Bilbiju kaže da je umro 1985. godine (str. 24). Kako zdravorazumska logika nalaže, gospodin Bilbija nije mogao da umre dva puta, 1985. i 1996. godine, nego samo jedanput. Ovaj “nesporazum” je jasno svedocanstvo o nebrizi, aljkavosti i skromnim intelektualnim kapacitetima “priredivaca” koji nije u stanju da upamti tacnu godinu smrti prvog priredivaca nego njome “licitira” u svojoj knjizi. Da je Ðordeviceva knjiga kojim slucajem nešto veceg obima, sva je prilika da bi siroti gospodin Bilbija umirao još nekoliko puta.
U napomeni “priredivaca” dr Ðordevic kaže da “nazivi Zakonik koji se pojavljuju u istoriji za neke pisane spomenike u dubokoj starini imaju viš e teatralno-modifikatorski nivo oznacavanja i izražavanja, te ih tako i treba shvatiti”. Nemojte da se cudite što ne razumete “šta je pisac hteo da kaže” jer ovakva formulacija pokazuje da dr Ðordevic bez trunke bilo kakve intelektualne discipline može da napiše sve što mu padne na pamet. Na isti nacin, s istim stupnjem ozbiljnosti, ovaj borac za srpsku stvar mogao je da umesto “teatralno-modifikatorski” napiše “rustikalno-mistifikatorski” ili “muzikalno-kodifikatorski”, što je podjednako besmisleno kao i fraza koju je u trenutku “belog” usijanja izabrao.
Priredivac “senzacionalnog” zakonika ne daje kljucna obaveštenja o ovom istorijskom izvoru, kao što su podaci o tome gde je i kad obelisk naden, zatim o kakvoj vrsti kamena je rec, kolika je velicini slova, broj redova, kolika je velicina ispisane površine. Ne znamo ni ko je prvi procitao i objavio originalni srpsko-arhajski tekst, ma šta se podrazumevalo pod tom prilicno opskurnom sintagmom. Sve su to podaci koji spadaju u azbuku objavljivanja i priredivanja izvora. Kao i njegov daleki duhovni preteca Sava Vitas s pocetka naše price, koji je hijeroglife prevodio direktno, dr Ðordevic prireduje izvor ciji mu je jezik potpuno nepoznat. Istina, on se oslanja na postojeci prevod, ali cudi cinjenica da je gospodin Bilbija tekst od pre tri hiljade godina prevodio pomocu Rjecnika srpskog jezika koji je sastavio Vuk Karadžic u 19. veku. Uzgred, nauka smatra da se o srpskom jeziku ne može govoriti pre 1000. godine posle Hrista.
S tim u vezi, imamo nekoliko pitanja za “priredivaca”: Kako to da se u tekstu navodnog srpskog zakonika, nastalog pre skoro tri hiljade godina, a na nekakvom srpsko-arhajskom, nadu tako moderne i strane, dakle, nesrpske reci, kao što su taksa, tribut, aleja, kontakti, komandant? Otkud u arhajsko-srpskom turcizmi kao što su ortak, ortakluk ili uhapsiti? Da li to znaci da u sledecem “prepravljenom i dopunjenom” izdanju iz pera istog autora možemo ocekivati i pojavu novih reci kao što su cek, tender, rejting, vaucer, lizing? Zašto je p riredivac u prevodu koristio jekavicu i ikavicu, odnosno da li u originalnom tekstu postoje elementi koji bi ukazivali na jekavicu i ako ih ima, koji su? Otkud u prevodu s arhajsko-srpskog moderne reci koje pripadaju vokabularu ekonomskog novogovora kao što su tržište, interes, glavnica? Da li je takvih pojmova bilo pre tri hiljade godina? Otkud u arhajsko-srpskom “kolokvijalne” reci i izrazi kao što su: ukebati, urlikati, trabunjati, turiti, utuviti, najgori ološ, dernjava, mangupi?
Da dr Ðordevic ne zna klasicne jezike, vec smo se uverili, a sada cemo videti kako se saplice i na maternjem! Evo njegovog teksta, odnosno evo nekoliko odredbi famoznog zakonika u Ðordevicevom kristalno jasnom prevodu: “ovo uklesano starješina: vojni odredima, pošto se sluceno mrmorenje odmah potvrduje, tako bude li, prodo bice”. Ne brinite, dragi citaoci, slovoslagaci NIN-a nisu napravili nijednu štamparsku grešku - to je tekst koji nam preporucuje dr Ðordevic.
Ili sledeci primeri: “na tornjeve, ako ih se late (dovate), oce neprijatelj, tako bude li, to da ucine, oce tako popisati koje su prsate, visoke, da”; “sprijecite koji bi htjeli sramotu da cine, ako ipak kuljava bude, ovde se saopštava, ono koje pokote treba da bude”; “vošteno (žuto), i svi bi htijeli pogledati ima li ovo oboje, nozdrve jarece i grudi svinjceta”; “to bude li, trpace ih u polja kao cuvare olja, da režu puteve za pješake, htjece nadzirati ovijeh tezgerenje”; “neki perle morske ovde nude, to bude li, oprite se, pljunite na ove nesretnike koji se tu služe harfom”; “de je zgodno, pocece mladi prljati, mladi upropašceni davolje da cine, da se druže sa prostitutkama (trojama), da urlicu koliko god mogu”; “oni koji su natovareni, odmah da idu od kuda redom vozovi da se krenu de treba stanovnicima”; “i ne treba vruce iz lonca da se jede, ovu da utuve napomenu ako opekline budu velike”; “odmah da jedu tako tureno, vo pažljivo posmatrati na vrijeme da bude, na taj nacin da budu s vremenom odrasli kao ljudi”.
I ovde nije rec o štamparskim greškama v ec je to “prevod” kojim se dici dr Ðordevic. Ovaj prevod, koji svakako zaslužuje pridev “antologijski”, nije ništa jasniji nego poruka iz cuvene depeše u Nušicevom “Sumnjivom licu”: “Plava riba, kljukana dinastija, lokomotiva, okrug, trt, trt, trt, zora, kundak, vladika, fenjer, svastikin but, bubanj, pecat, penzija, pop”.
Napominjemo da je to samo deo primedbi koje se mogu uputiti Ðordevicevoj konfuznoj i potpuno bezvrednoj knjizi. Na jednom mestu (str. 21, nap. 25) on iskazuje “izvanredno” poznavanje srpske srednjovekovne istorije kada kaže da su “srpski kralj Stefan Decanski a potom i kralj Milutin darivali crkvu u Bariju”. Dr Ðordevic je tu nešto pomešao: Milutin je otac Stefana Decanskog i, prema tome, kao stariji najpre je on mogao da daruje crkvu u Bariju, pa tek onda Stefan Decanski. Medutim, ocigledno je da dr Ðordevic ni to ne zna. Buduci da se za ovakvo neznanje dobija jedinica u osnovnoj školi, iznova postavljam pitanje da li bi istoricari od zanata trebalo da sa ovakvom neznalicom sede na nekakvom naucnom skupu, “suceljavaju” mišljenja i raspravljaju? Nadam se da dr Ðordevic nece reci da je i ova njegova gruba greška - sitnica. Ne bih se iznenadio da cujem kako dr Ðordevic živi u uverenju da je i rec Vajfert (Njeifert) - za koju se u jednoj reklami kaže da je “stara srpska rec za dobro pivo” - zaista srpska rec! I ne sumnjam da bi on to mogao i da nam “dokaže” nekom jezickom vratolomijom, nekom “puckom” etimologijom, nekom, dakle, lingvistickom bravurom.
E, upravo taj “strucnjak”, dr Ðordevic, potrudio se da svojim citaocima “naucno” predstavi moju knjigu Srbi pre Adama i posle njega. Rec je o razlivenom tekstu u kojem nema nijednog pokušaja da se ozbiljno opovrgnu navodi koji govore o “beskrajnom neznanju pseudoistoricara”. Tu je, kao neka vrsta “naucnog” priloga, data i nedarovita karikatura na kojoj se Radic, bodren od strane Svetog Franje i slicnih “srbomrzaca”, sprema da juriša na nekakvu tvrdavu na kojoj piše “Istorija Srba”.
U pomanjkanju bilo kakvog protivargumenta koji m bi odbranio bar neku od mojih mnogobrojnih primedbi upucenih knjigama samozvanih “autohtonista”, a pritisnut obavezom da kao predsednik Serbone i glavni urednik njenog glasila nekako sroci tekst, on otužno razvlaci pricu i u ocajanju poseže za time da negira moju doktorsku disertaciju Vreme Jovana V Paleologa (1332-1391). Jer, njemu je tu nešto sumnjivo, a sa Radicem se nikad ne zna!? Taj nespretni pokušaj poprima razmere prave groteske jer se Ðordevic doslovce pita: “Šta je zdravorazumska osnova istraživanja ove licnosti?” Nemojte od mene ocekivati da vam objasnim šta znaci ovo nemušto pitanje! To je samo jedna u nizu besmislica u Ðordevicevom tekstu. Prema sopstvenom priznanju, dr Ðordevic, koji za pomenutog vizantijskog cara uopšte nije ni cuo, “zavirio” je u Enciklopedijski leksikon - mozaik znanja (Istorija) iz 1970. godine. I, gle cuda, na osnovu nekoliko enciklopedijskih redaka on je došao do epohalnog zakljucka da se o vremenu Jovana V Paleologa - rec je o nekoliko decenija vizantijske istorije, ispunjenih kako burnim zbivanjima na unutrašnjem planu tako i dogadajima od presudnog medunarodnog znacaja - ne može napisati doktorska disertacija. Podsecam citaoce na cinjenicu da je receni leksikon pomagalo za radoznale osnovce i, eventualno, gimnazijalce, i kao takav je na nivou Male Prosvetine enciklopedije. Uzalud je cinjenica da je rec o doktorskoj disertaciji koja je svojevremeno prošla sve nadležne instance (Odeljenje za istoriju, Naucno vece Filozofskog fakulteta u Beogradu, Univerzitet u Beogradu), da se radi o knjizi od preko pet stotina stranica za koju sam 1993. godine dobio Oktobarsku nagradu grada Beograda za nauku, da je, najzad, knjiga odlicno ocenjena u vodecim svetskim vizantološkim casopisima, kao što su Bdžzantinische Zeitschrift (Minhen), Bdžzantion (Brisel) ili Bdžzantinos Domos (Atina). Ništa to ne vredi jer dr Ðordevic, “ispod cije lipe, ocigledno, nema ‘lada”, iz svoje “autohtonisticke” busije porucuje da Jovan V Paleolog “ne može proci”. Ostaje za nauk svim komisijama koje odobravaju teme za doktorske disertacije da ni za trenutak ne pomisle da u svom radu mogu da zaobidu Malu Prosvetinu enciklopediju.
U daljem tekstu, dr Ðordevic se obrušava na pokojnog akademika Božidara Ferjancica, naslednika Georgija Ostrogorskog i u svetu visokocenjenog vizantologa, koji je bio moj ucitelj i mentor. Evo šta kaže: “U našoj istoriografiji, kao po nekom pravilu, uvek su prednjacili naucni kadrovi koji nose neuobicajeno prezime”. Upravo je ova recenica jeziv primer za autizam, ksenofobiju, pa, zašto ne reci, i najgori primitivizam takozvane srpske autohtonisticke škole. Mogu samo da zamislim šta bi bilo da nemam srpsko narodsko ime Radivoj i prezime koje imam.
S tim u vezi, ne mogu a da ne citiram tekst dr Jovana I. Deretica, objavljen u Glasu Serbone br. 7, str. 4-5. On beleži sledece: “Srbi imaju vrlo stari urodeni osecaj za ljudska prava i demokratiju, bez obzira na društveno uredenje u odredenim vremenskim periodima, koji je u sklopu nacionalnog mentaliteta.” Pošto je objavljena u glasilu “Društva za naucno istraživanje najstarije istorije Srba”, voleo bih da nam dr Deretic naucno objasni svoju ocenu. Koje to nauke utvrduju da neki narod ima (ili nema!) urodeni osecaj za ljudska prava i demokratiju i na osnovu koje scientisticke metodologije? Da li su to medicina, fizicka antropologija ili molekularna biologija? Da li se do iznesenog zakljucka stiglo proucavanjem DNK? Da li to znaci da, na primer, Francuzi, Grci ili Finci, za razliku od Srba, nemaju “urodeni osecaj za ljudska prava i demokratiju”? Ili, pribojavam se, pomenuta ocena dolazi iz riznice Dereticevog “razbarušenog” rodoljublja!?
U istom tekstu dr Deretic kaže i sledece: “Valjda zbog nekadašnje naše slave i velicine još uvek svi od nas zaziru i bez imalo preterivanja se može reci da je i ova mala današnja Srbija glavni cinilac u Evropi. Zbog toga nas cak i mrze. Nikada se ne mrzi nižni i slabiji nego se ili prezire ili sažaljeva. Mrzi se višni i mocniji.” Da li je moguce da danas - tekst je objavljen u leto 2003. godine - neko može da piše ovako nedotupavno?
I, na kraju, da završimo u vedrijem raspoloženju, pricom o tome kako se dr Radomir D. Ðordevic, predsednik Serbone, u rubrici Rec urednika, prisno i sa toplinom obraca svojim citaocima velicajuci izlazak Glasa Serbone br. 7: “Naravno, pa kako to uspevamo - upitace neko? U pitanju je srbski inat i ništa više. ‘Jaci smo od sudbine’, kako se u jednoj novokomponovanoj pesmi peva o ljubavi”. Ponavljam, rec je o predsedniku Društva za naucno istraživanje najstarije istorije Srba.
Radivoj Radic
-------------------------------------------------------------------
NIN
29.07.2004.
Industrija jeftinog rodoljublja
Novi talas pseudoistorije (3)
O pseudoistoricarima i njihovim braniteljima, “srpskom” Herodotu i “dokazima” da su Srbi pupak planete
Uprkos cinjenici da je moja knjiga Srbi pre Adama i posle njega sazdana od skandaloznog neznanja pseudoistoricara, koje sam pokazao na mnogobrojnim primerima, marljivi i ocigledno dokoni dr Slobodan Jarcevic se odvažio da o dbrani ono što se ne može odbraniti. On je medu prvima u toj družini ignoranata shvatio pojavu moje knjige kao zvono na uzbunu, jer je neko poceo da unosi crv sumnje medu omamljene i povodljive citaoce, a to bi moglo da poremeti dobro uhodanu i razgranatu industriju jeftinog rodoljublja. Stoga je dr Jarcevic napisao knjigu Srbi pre biskupovog Adama u kojoj me je sa opsesivnom usredsredenošcu pratio ne samo od poglavlja do poglavlja nego i iz recenice u recenicu. Medutim, u pokušaju da bude advokat svoje pseudoistoricarske sabrace dr Jarcevic je proizveo suprotan efekat, jer je još više osvetlio dubinu njihovog neznanja. Recju, ucinio im je rdavu uslugu i bilo bi bolje da ih uopšte nije ni branio.
Više od Jarcevicevog ocajnickog pokušaja da spasi cast pseudoistoricara cudi postupak recenzenta knjige dr Nikole Žutica, profesionalnog istoricara koji se bavi istorijom 20. veka. Za razliku od pseudoistoricara koji ne znaju da ne znaju, koji, dakle, nisu svesni da ne znaju, dr Žutic bi u najmanju ruku morao da zna da o srednjem veku ne zna dovoljno i da se u skladu sa tim ponaša. Ovako, u svojoj recenziji izrekao je niz istorijskih neistina i pokazao sramno neznanje o srednjem veku, posebno o spisu Konstantina VII Porfirogenita. Sa paranoicnom sumnjicavošcu dr Žutic prihvata krajnje proizvoljne i netacne price o tome da je carev spis u 17. veku prekrajan zbog hrvatskih interesa. O razlozima koji su podstakli Žutica da pruži podršku pseudoistoricarima može se samo nagadati: zavicajna bolecivost, zemljacka solidarnost, prenošenje savremenih srpsko-hrvatskih kontroverzi u daleku prošlost!? Kako bilo, ostajem u nadi da dr Žutic svoje naucne radove ne piše ovako površno i brzopleto kao što je napisao recenziju za Jarcevicevu knjigu.
Postoje najmanje dva razloga zbog kojih je dobro što se Jarceviceva knjiga pojavila. Prvi se odnosi na cinjenicu da sada citaoci mogu videti trapavu argumentaciju pseudoistoricara, koja je, kao što cemo pokazati, cesto na ivici lakrdije, a drugi se sastoji u tome da je on iscrpno navodio delove moje knjige, pa oni koji u rukama nisu imali Srbe pre Adama i posle njega mogu da razaberu o cemu se tu zapravo radi. Samo onaj ko iz nekakvih utilitarnih razloga ili razloga koji imaju veze sa tvrdoglavošcu nije hteo da vidi, a nije ni video bezbrojne greške pseudoistoricara. Uz to, dr Jarcevic je neke moje veoma ozbiljne, katkad i suštinske primedbe, jednostavno prenebregavao ili se ponašao poput daka koji na pitanje koji je glavni grad Francuske spremno odgovara da se Dunav uliva u Crno more.
U providnoj želji da svojoj knjizi da privid nepristrasnosti, dr Jarcevic ponegde nevoljno priznaje grube greške i sablažnjivo neznanje svojih branjenika. Tako on teška srca piše da su Dereticeve greške “nedopustivo umnožene”. Medutim, svojevrsnim odbrambenim refleksom on odmah pokušava da relativizuje silno neznanje, pogrešne cinjenice, brzoplete i neutemeljene zakljucke. Otuda uporno, ali i neubedljivo, nastoji da pokaže kako se “Radicevi osvrti mogu oceniti kao korektorske intervencije”. Zaista treba biti intelektualni debelokožac i imati obraze kao donove, pa posle onolikih primera grubog neznanja svojih šticenika napisati ovakvu besmislicu. Svi, izuzev, naravno samih pseudoistoricara, bili su istinski zgroženi nad neznanjem ove kohorte skribomana. Jedan novinar je o mojoj knjizi zapisao: “Otrežnjujuca i dušekorisna knjiga. Summa contra sumanutih”.
Ono što dr Jarcevic i pseudoistoricarska družina oko njega nikako ne mogu da pojme jeste cinjenica da agresivna primitivna svest ne shvata da nauka predstavlja racionalnu sublimaciju ljudskog iskustva i oblik spoznajne prakse koji ima odredena pravila i metodologiju, te da covek koji želi da se bavi naukom mora steci znanja kako o tom iskustvu, tako i o toj metodologiji. U slucaju pseudoistoricara, medutim, primetna je ocigledna nadmoc ideologizovanog iskaza nad naucnim, nadmoc proizvoljnog domišljanja nad naucnom metodologijom, i, naposletku, nadmoc priželjkivane nad naucnom istinom.
Posebno je zanimljivo i paradigmaticno kako brižni d r Jarcevic sa ocajnickom upornošcu pokušava da odbrani dr Deretica od moje primedbe da car Ðuro, kojeg ovaj pominje, uopšte nije postojao. Inace, dodajmo da je Dereticev car Ðuro, koji je postao svojevrstan “heroj” moje knjige, medu citaocima izazvao najviše smeha i komentara. U knjizi sam objasnio ko može da bude car u srednjem veku i ukazao da Deretic, poput nekog Deda Mraza koji radi “na normu”, deli carske titule šakom i kapom kao da je rec o plaketama u mesnoj zajednici, pohvalnicama u dobrotvornim društvima ili znackama u izvidackim udruženjima. Tako su kod njega svi redom carevi: Tolimir, Pribislav, Krepimir, Svetorad, Radoslav I, Caslav, Pavlimir-Ratnik, Dobroslav I - Vojislav, Mihailo, Radoslav II, Bodin i da ne nabrajamo više.
Evo kako izgleda Jarceviceva “odbrana”: “Dr Deretic je u prethodnim izdanjima sve srpske vladare, pa i Bodina, opisivao kao kraljeve, a tek u poslednjem se opredelio za njihove carske titule.” Ova argumentacija je uvredljivo neozbiljna i kao takva dostojna nekakvog vodvilja u bulevarskom pozorištu. Dr Jarcevic ocigledno nije ni svestan nonsensa koji je izrekao. Rec je o egzaktnim istorijskim cinjenicama, a ne o proizvoljnostima. Šta uopšte znaci taj nesrecni izraz “opredelio se”? Nije rec o cenama povrca i voca na pijaci, pa da Deretic može da se “opredeljuje”. Iz recenog proizlazi da titule srednjovekovnih vladara zavise od toga kako se dr Deretic “opredeli”. Pitam dr Jarcevica da li to znaci da dr Deretic u sledecoj knjizi može da se “opredeli” tako da srpske vladare nazove sultanima, kalifima ili faraonima? Da li to, takode, znaci da neko može da se “opredeli” da Kosovska bitka nije bila 1389. nego 1637. godine? Da li je dr Jarcevic svestan živog peska u kojem se koprca u nastojanju da po svaku cenu odbrani ono što se odbraniti ne može?
U težnji da ulije novu snagu svojoj tanušnoj i besmislenoj argumentaciji, dr Jarcevic poseže za još besmislenijom odbranom, pa piše i ovo: “Titula car se u našem narodu koristi i da bi se njome oznacio svaki iole uzdignuti pojedin ac. Cesta je uzrecica “on je car”, a daruje se i dobrom sportisti, i umešnom politicaru, i omiljenom profesoru, i duhovitom poznaniku...”. Zanima me da li dr Jarcevic ozbiljno misli ovim argumentima ili samo zbija šalu? O cemu pricate, dr Jarcevicu? Podsecam vas da bi ovo trebalo da bude naucna rasprava, na cemu neprestano istrajavate, a ne nekakva kafanska kozerija. A isti dr Jarcevic je sklon da mi prebacuje kako pseudoistoricare ne tretiram sa dovoljno ozbiljnosti! Kako se ozbiljno može shvatiti neko ko piše ovako nesuvislo? Bicu toliko slobodan da zamolim citaoce da još jednom procitaju ovaj “scientisticki” dokaz koji nam preporucuje dr Jarcevic.
To što je brazilski fudbaler Ronaldo “car šesnaesterca”, a jeste, i što je naš košarkaš Dejan Bodiroga “car medu koševima”, a, takode, jeste, ne daje za pravo dr Dereticu da nekakvog Ðuru madionicarskim trikom proizvede za cara. Ja tvrdim da oko 1120. godine nije postojao nikakav car Ðuro! Jer, nepobitna istorijska istina je da u srednjovekovnom svetu oko 1120. godine postoje samo dva cara: vizantijski car Jovan II Komnin (1118-1143) i car Svetog rimskog carstva Henrih V (1081-1125). A Deretic nam prica o nekakvom Ðuri!? Dr Jarcevic se poziva na Letopis popa Dukljanina, ali tamo se ne navodi car Ðuro. I, najzad, da zakljucim: Dereticev car Ðuro je istorijska licnost isto onoliko koliko su istorijske licnosti Pinokio i vitez Koja.
Posle citanja moje knjige dr Jarcevic je ocigledno bio potpuno konsterniran silesijom grešaka i neznanja koje sam našao u tekstu dr Jovana I. Deretica. Kako je Deretic njegov uzor i neprikosnoveni izvor saznanja - za koga je mislio da je nepogrešiv - potišteni Jarcevic ga je “propitivao” da mu objasni otkud tolike greške.
Da ne bi izgubio ugled koji ima kod lakovernog Jarcevica, ugled koji je poceo opasno da se urušava, uznemireni Deretic je pokušao da zamagljenim odgovorima spasi što se spasti može. Pri tom je nalikovao smušenom decaku koga je sused uhvatio da mu krade trešnje. Kada ni to nije pomoglo, Deretic je po segao za pravim “lovackim” pricama, a sve sa ciljem da ne bude potpuno diskreditovan jer ga njegovi apologeticari odmila zovu “srpski” Herodot (kakve li megalomanije!). I - uspelo je! Naivcina Jarcevic je oberucke prihvatio te nebulozne price.
Evo jednog primera! U svojoj knjizi sam naveo i potkrepio odgovarajucom literaturom da Deretic pogrešno datuje najpre Nemanjin silazak s prestola i, potom, njegov odlazak na Svetu Goru. Ne caseci casa, dr Jarcevic je o ovome ispitao Deretica. A, ovaj, videvši deprimirani izraz Jarcevicevog lica, nije imao kuraži da mu jednostavno prizna kako je pogrešio vec je pribegao izmišljanju “ucenog” odgovora - “obavestio ga je da je poklonio poverenje starim francuskim dokumentima - u kojima je ubeležen dolazak Nemanje u Hilandar 1196. i njegova smrt 1200. godine”. I, naravno, dobrano pokolebani i povodljivi Jarcevic, bez trunke intelektualne skepse, smesta je poverovao “srpskom Herodotu”. Imam utisak da bi Jarcevic poverovao i kada bi mu Deretic rekao da mu je Nemanja licno ostavio poruku u poštanskom sanducetu.
Ali, nismo svi lakoverni kao dr Jarcevic, pa stoga pitam dr Deretica da nam objasni koji to francuski dokumenti govore o Nemanjinom silasku s prestola i dolasku na Svetu Goru?
Za svaki slucaj, dr Jarcevic se potrudio da ipak nekako opravda svog “razrednog starešinu”, pa je zapisao da “Dereticu treba oprostiti jer je dogadaje ovih poznih vekova Srbije, verovatno, beležio po secanju”. U pitanju je novi nonsens kojim se pesudoistoricari još više diskredituju. Vec vidim ocajnog Deretica kako se hvata za glavu i prekoreva Jarcevica zbog nepromišljenosti. Mogu samo da naglasim da se možda memoari pišu “po secanju” - mada je i tu valjda potrebna neka vrsta dnevnika - ali se naucni radovi nikako ne smeju pisati po secanju! Tu dolazimo i do jedne od suštinskih ocena o nacinu na koji pseudoistoricari sastavljaju svoje radove. Oni ih pišu najprizemnijom vrstom esejistickog brzopisa, koji malo ili nimalo vodi racuna o cinjenicama, iskljucuje bilo kakvo trezvenije pr omišljanje i uglavnom je nadahnut unapred postavljenom tezom da su Srbi narod najstariji.
Navešcu još jednu u nizu pseudoistoricarskih mistifikacija: “Dr Deretic je doneo iz inostranstva kopije nekoliko stotina dokumenata - koje nikad niko od istoricara u srpskim i hrvatskim zemljama nije koristio.” I, opet, lakoverni Jarcevic bezrezervno veruje Dereticu.
U svojoj knjizi, pozivajuci se na izvore, pokazao sam da dr Deretic ne zna kada je bila bitka kod Plocnika u kojoj su Srbi porazili Turke. On piše da je bila 1370, a dobro je poznato da se odigrala 1385/1386. godine. Onda sam u šali dodao da su možda bile dve bitke kod Plocnika! Medutim, Deretic je bukvalno shvatio moju ironicnu opasku i “potvrdio” Jarcevicu da su zaista bile dve bitke. I, zasigurno pogadate, Jarcevic mu je ponovo slepo poverovao!
Ilustrativan primer pseudoistoricarskih neutemeljenosti i preterivanja je i “srpsko” svojatanje Svetog Jeronima, ucenog egzegete 4. veka koji je preveo Bibliju sa jevrejskog i grckog na latinski. U svojoj knjizi i dr Jarcevic daje veliki doprinos ovoj “rodoljubivoj” teoriji. S tim u vezi, slobodan sam da pseudoistoricarima, ali i citaocima NIN-a, zdušno preporucim izvanrednu knjigu Život i prepiska Svetoga Hijeronima (SKZ, Beograd 2000) koju je napisala prof. Miroslava Mirkovic, danas svakako jedan od najboljih poznavalaca života i dela znamenitog crkvenog oca. Naravno, kao ni mnogobrojni istraživaci pre nje, ona ni recju ne pominje njegovo srpsko poreklo jer u ozbiljnoj nauci o tome niko nema pojma. Ni u najnovijoj Enciklopediji pravoslavlja (Beograd 2002, knj. 2, str. 867-868), u podrobnoj odrednici o Jeronimu, naravno, nema ni nagoveštaja njegovog srpskog porekla. Enciklopedija je objavljena sa blagoslovom Njegove svetosti patrijarha srpskog gospodina Pavla i u njoj su saradivali naši najuceniji teolozi. Otuda se nikako ne može reci da je pisana pod uticajem i pritiskom antisrpski nastrojene “kamarile” u Vatikanu. Ovo naglašavam posebno stoga što je to omiljeni argument pseudoistoricara - sve ko ji se ne slažu sa njihovim teorijama proglašavaju za “sluge” papske kurije. Štaviše, i gospoda Lukovic-Pjanovic, dika i uzdanica pseudoistoricara, odbacuje Jeronimovo srpsko, odnosno slovensko poreklo.
Dr Jarcevic se ljuti što sam u svojoj knjizi razliku izmedu istorije i hronike, kao dva žanra srednjovekovne književnosti, objasnio uporedujuci ih sa razlikom izmedu romana i pesme kao da se obracam ucenicima osnovne škole. Inace, rec je o razlici koju pseudoistoricari uopšte ne uocavaju, nego termine istoricar i hronicar koriste kao da su sinonimi. Jarceviceva ljutnja bi možda bila u redu da on sam, poput onih koje bezuspešno pokušava da odbrani, odmah nije napravio istu grešku. Kao da ništa nije shvatio iz mog “predavanja za osnovce”, on, naime, piše da je Georgije Pahimer hronicar. Kad bi kojim slucajem Pahimer mogao da ga cuje, grdno bi se uvredio. Jer, dobro je znano, vizantijski monah Georgije Pahimer bio je istoricar i iz njegovog pera je izašlo istorijsko delo u kojem je opisan period od 1255. do 1307. godine. Zakljucak se namece sam po sebi: kada je istorija u pitanju, Jarcevic još mora da pohada “predavanja za osnovce”.
Uzgred, Vizantinci nisu oslobodili Carigrad i preoteli ga od Latina 1259. godine, kako piše dr Jarcevic, vec 1261. godine. I to je datum koji se uci u osnovnoj školi, a oni koji ga ne znaju dobijaju jedinicu. Ovo tek toliko da se stekne pravi utisak o znanjima dr Jarcevica, “istoricara-laika” koji “baca rukavicu” zvanicnoj istoriografiji, kako ga gromopucateljno i potpuno nekriticki najavljuje dr Žutic.
Dr Jarcevic sa mešavinom ponosa i iskrene zadivljenosti govori o nekakvom simpozijumu u Minsku, u prolece 2000. godine, gde je dr Deretic svojim saopštenjem i kolosalnom argumentacijom navodno “dokazao” da su Srbi pupak planete. Njegov “favorit” je toliko zasenio prisutne da su oni ostali bez daha, nisu mogli da izreknu bilo kakvu primedbu i samo su cutali. Pre nego što iznesem svoje mišljenje, ne mogu a da se ne zapitam otkud mašinski inženjer Deretic na skupu istorica ra? Moram priznati da verujem kako prisutni naucnici nisu ništa odgovorili, ni u sali, dok je trajala sednica, ni za doruckom, kako sa decackom egzaltacijom beleži dr Jarcevic. Medutim, mislim da je to bilo iz sasvim drugih razloga, a ne zbog snage i ubedljivosti Dereticevih argumenata. Cini mi se da su oni odmah shvatili s kim imaju posla, pa su izbegavali svaku raspravu.
Jedna (ali ne i jedina!) od osnovnih zabluda pseudoistoricara leži u tome da oni ništa ne znaju o vizantijskoj istoriografiji. Dr Jarcevic je tipican primer takvog neshvatanja koje poprima tragikomicne razmere. Vizantijski pisci imaju manir da imena njima savremenih naroda arhaiziraju, da ih oznacavaju nazivima starih naroda koji su nekada živeli na toj teritoriji i u meduvremenu su išcezli. Tako, na primer, Srbe nazivaju Tribalima, Bugare Mizima, Madare Hunima. Ako se to zna, onda ne može biti bilo kakve zabune. Medutim, pseudoistoricari to ne znaju i ne shvataju, i tu pocinju njihove stranputice. Uzecemo jedan podesan primer da bismo objasnili pojavu o kojoj je rec. Poznovizantijski pisci Turke cesto nazivaju Persijancima zato što su oni u 14. i 15. veku njihovi istocni susedi kao što su nekada davno, do 7. veka, na toj strani bili Persijanci. Ako primenimo pogrešnu logiku srpskih pseudoistoricara, Turci bi s punim pravom mogli da svojim vladarima smatraju Darija, Kira, Kserksa, Kambiza i druge persijske kraljeve, koji su u davna vremena ratovali protiv Grka, i da shodno tome svoje prisustvo u Maloj Aziji “protegnu” najmanje do grcko-persijskih ratova. Medutim, niko od turskih istoricara to nije ucinio, a nije mi poznato da li i oni imaju svoje pseudoistoricare. Onaj ko ne zna pomenuti manir vizantijskih pisaca, a uz to poseduje tanušno istorijsko znanje, kao što je slucaj sa srpskim pseudoistoricarima, ima širok prostor za najfantasticnije etnicke konstrukcije koje sa naucnom istinom nemaju nikakve veze.
U Jarcevicevoj knjizi možemo procitati i sledece argumente koji “dokazuju” da su Sloveni imali pismenost i pre misije solunsk e brace Konstantina i Metodija: “Kako su slovenski vladari uspevali da prikupe vojsku ako im niko u državi (pre Cirila i Metodija) nije znao da sacini spiskove regruta i drugih vojnih obveznika? Kako su te države mogle da budu uredene bez, na primer, maticnih knjiga rodenih, vencanih, umrlih itd”. Ovo je jedna od klasicnih amaterskih, laickih, ignorantskih grešaka u istoriografiji - prenošenje predstava svog vremena na neka davno prohujala razdoblja. Ne bi me zacudilo da Jarcevic zamišlja nekakvog poštara sa šapkom i torbakom koji starim Slovenima raznosi vojne pozive, s jedne, i vojnu policiju koja koristeci terenska vozila po proplancima i šumarcima vija one koji izbegavaju “vojnu obavezu”, s druge strane.
Prica o knjizi dr Jarcevica se lagano pretvara u žalosnu pricu o hiljadu i jednoj grešci, u pricu o nerazumevanju nekih notornih istorijskih cinjenica ili dogadaja, u pricu, dakle, o površnosti i brzopletosti. Trebalo bi napisati novu knjigu gde bi se iznele sve njegove zablude, pogrešni zakljucci i groteskne interpretacije, gde bi mu se moralo objasniti šta je pogrešno razumeo iz moje i drugih procitanih knjiga koje sa toliko omraze i uverenosti kritikuje. Ali, cemu sve to? Onda ce se on, radin i neumoran, ponovo javiti drugom knjigom koja ima novih hiljadu i jednu grešku i tako unedogled. Ne, hvala! Imam pametnija posla nego da ispravljam Jarceviceve “domace zadatke” i širim njegove skucene istorijske vidike.
Nedavno sam sa radoznalošcu, ali i tihom strepnjom, propratio vest da su na jednoj planeti u suncevom sistemu otkriveni znaci koji bi mogli da svedoce o postojanju života. Slutim da se u “majstorskim” radionicama srpskih pseudoistoricara radjaju nove teorije i pišu knjige o tome da su Srbi, recimo još pre sto hiljada godina, naseljavali tu planetu. Vec ocekujem poklic kojim pozivaju zvanicne istoricare: Opovrgnite naše nove i sveže teorije.
Radivoj Radic
-------------------------------------------------
