Rade Drainac - Poslednji boem srpske poezije

[Nina]

Rade Drainac (građansko ime Radojko Jovanović, Trbunje kod Blaca, Toplica, 16. avgust 1899 – Beograd, 3. maj 1943), znameniti srpski pesnik, novinar, prozaista i boem, ili „jesenji jablan slovenske sentimentalnosti”, kako je sam sebe lirski krstio, za života stvorio je obimno književno delo, pre svega kao pesnik, tako da su njegova bibliografija i bibliografija o njemu narasli skoro u jednu malu, respektabilnu biblioteku! Zanemaren i potisnut izvesno vreme, posle Drugog svetskog rata do šezdesetih godina 20. veka, on je zauzeo svoje časno mesto u srpskoj književnosti. Prevođen je na nemački, francuski, engleski, rumunski jezik... Pravi izdavački poduhvat je izdanje Drainčevih Dela u deset tomova (ZUNS, 1998: priređivač dr Gojko Tešić), u kojima je sabrano skoro sve što je za života napisao. Nakon poslednje zbirke pesama Dah zemlje (1940), kada je već bolest uzela maha (tuberkuloza), njegovo poslednje delo je ratni dnevnik (zapisi) Crni dani, objavljen integralno prvi put 1963. U posebnom kritičkom izdanju izabranih spisa, povodom osamdeset godina od pesnikove smrti, ove godine objavljena je knjiga Rade Drainac – pesnik, pripovedač, novinar, esejista, polemičar (Narodna biblioteka „Rade Drainac” Prokuplje, priređivači: Dragan Ognjanović, dr Goran Maksimović, dr Mirjana Bojanić Ćirković, Jovan Mladenović [priredio Crne dane]), u kojoj je sadržan i integralni rukopis ratnog dnevnika Crni dani. Reč je o rukopisu koji je istovetan konačnoj verziji iz devetog toma Dela, a za koji je utvrđeno da predstavlja originalni tekst prema mašinopisu iz privatnog arhiva Radivoja Pešića. U odnosu na prvo izdanje Crnih dana (1963), uneto je sve što je izostavljeno iz mašinopisa, odnosno cenzurisano zbog ideološkog i političkog konteksta. U ovom, od 1963. godine četvrtom po redu objavljivanju integralnog rukopisa, smatralo se da je svako fragmentarno objavljivanje Crnih dana devastiranje značaja Drainčevog ratnog dnevnika, koji se samo u integralnom obliku može smatrati koherentnom memoarskom, proznom i književno-istoriografskom celinom! Tragični, glavni junak ove izvanredne dokumentarne proze je sâm Rade Drainac (mučen do kraja tuberkulozom), koji nije preživeo – preminuo je na radnički praznik, 1. maja 1943, i sahranjen na beogradskom Novom groblju, nedaleko od groba Radomira Putnika, zajedno sa rukopisom svoje znamenite pesme Nirvana, koju je prilikom ukopa izgovorio bard srpskog glumišta Milivoje Živanović!

 

[Nina]

 

[Nina]

Istina o ratnim događajima

Drainac je vodio svoje dnevničke beleške (prozu autobiografskog karaktera) o okupacijskim danima, te se ovo delo žanrovski može odrediti i kao ratni dnevnik iz okupacije ili zapisi pod naslovom Crni dani, čiji je originalni rukopis, kucan na latiničnoj mašini, nađen posle rata u njegovoj rodnoj kući u selu Trbunje– 70 strana novinarskog proreda na hartiji (tabacima) dimenzije 21h32 cm, sa svojeručnim ispravkama i intervencijama samog autora. Rukopis je u stvari njegovo poslednje književno-istoriografsko delo, odnosno, po svom značaju i književnom pristupu i formi – svojevrstan kraći dnevnički roman! Crni dani danas predstavljaju poštovanja vrednu izvornu građu za istraživače ratnih događaja i brojnih ličnosti koje se pominju kao epizodni ili glavni likovi na mikroprostoru Toplice, u okupacijskim prvim ratnim godinama i, nadasve, u pravom svetlu predstavljaju Drainca kao nesumnjivog rodoljuba i patriotu koji je anticipirao sled istorijskih događaja: od početka revolucije, građanskog (bratoubilačkog) sukoba, kolaboracije... Ovaj dnevnički zapis portretiše i brojne ličnosti Ravnogorskog (četničkog) pokreta, a među njima i tri najznačajnija glavna lika, tesno povezana i isprepletana sa sudbinom samog Drainca – četničkog vojvodu Kostu Milovanovića Pećanca, njegovog sina Milana i vojvodu popa Miku Popovića (poznatog kao pop Mika Jastreb) iz Blaca!

U kanonizovanoj Istoriji srpske književnosti Jovan Deretić o Crnim danima piše: „Kasnije, u tridesetim godinama, Drainac je, slično nadrealistima i nekim piscima iz grupe neoromantičara, pokušao da svoje stavove preoblikuje u duhu novih shvatanja. Tada se izjašnjavao za novi realizam i nastojao da se približi naprednom pokretu i socijalnim piscima. Ovi ga, međutim, nisu hteli u svoje redove, nisu mogli podneti njegov malograđanski individualizam, ni njegovu anarhoidnu pobunu, prebacivali su mu da je svoju borbenost sveo na psovanje. Međutim, iako nije bio proleterski pesnik, Drainac je gajio iskrene simpatije prema naprednom pokretu i radništvu. Iz njegovih autobiografskih zapisa iz prvih dveju godina fašističke okupacije (Crni dani, 1963) vidi se njegova ogorčenost prema saradnicima okupatora i opredeljenost za partizane i oslobodilački pokret. Srbija je sada bila jedan plamen, plamen oslobodilačke i mučne borbe, stoji na kraju tog zapisa.”

Brojni Drainčevi napisi u Pravdi, njegova dokumentarna proza (koja bi se mogla označiti kao stvarnosna proza ili novi realizam) anticipirala je pojavu osude fašizma.Drainac je uvek na strani bespomoćnog, uniženog i uvređenog pojedinca. Njegov stav u poeziji i u celokupnom njegovom obimnom književnom delu, ali i u životu, izrazito je antigrađanski, odnosno, kako to dobro zapaža M. Protić: „Kada se posmatra sa sociološkog gledišta, vidi se ovo: Drainčeva pesnička poza nije samo boemska, nego je i anarhistička. Kao i svaki anarhizam, tako i ovaj Drainčev nije bez izvesne detinjaste narcisoidnosti. […] Drainac nije bio proleterski pesnik, ali je bio jedan od onih modernih pesnika koji su u svojoj poeziji objavljivali raspadanje građanskog društva.”

 

[Nina]

Nesumnjivo je da se Drainac nije politički niti ideološki deklarisao kao idejni pripadnik levice ili komunističke ideologije, tako da je njegovo svrstavanje u bilo koju političku grupaciju, najblaže rečeno, tendenciozno, ali ne može se negirati njegov patriotizam i podrška partizanskom pokretu, u kome je video nadu za bolju budućnost nakon rata! Negiranjem originalnosti izvornog rukopisa ratnog dnevnika Crni dani, bez jasnih i prihvatljivih dokaza za takve tvrdnje, ide se u drugu krajnost: relativizaciju Drainčeve kritike kolaboracije i konkretnih ličnosti u četničkom pokretu u Toplici (on podjednako pominje u negativnom kontekstu i visoke političke ličnosti pod okupacionom Nedićevom vladom, pa i samog M. Nedića, kao i vođu [ljotićevaca] profašističkog Zbora Dimitrija Ljotića). To je i refleks potiskivanja i negiranja istorijske istine u našoj savremenosti poslednjih decenija! S druge strane, odnosno sa aspekta tzv. komunističke istoriografije, nepotrebno je Drainca i njegov dnevnik Crni dani pripisivati njegovom ideološkom i političkom priklanjanju NOP-u u Toplici, u ratnim prilikama, jer je ta činjenica svakom čitaocu ovog štiva potpuno jasna! Istovremeno, u štampanoj verziji objavljenih odlomaka, ali i u prvom integralnom izdanju Crnih dana (1963) vršene su, u posleratnom socijalističkom periodu, cenzorske intervencije iz političkih i ideoloških razloga, jer je Drainac bez ikakvog uvijanja iznosio svoje opaske i stavove, posebno o srpsko-hrvatskim odnosima i trvenjima kroz istoriju, što, sa političkog aspekta, nije bilo prihvatljivo zbog osetljivih međunacionalnih odnosa u bivšoj SFRJ. Ove intervencije nisu vršene na originalnom rukopisu, nego su „sporna” mesta izostavljana u štampanim prilozima! Svaki nepristrasni i objektivni pristup mora da uvažava činjenicu da Drainac, kao novinar Pravde, jeste pouzdani svedok, poznavalac mnogih zbivanja i ličnosti pre početka rata, koje je uspeo da sagleda u njihovoj metamorfozi u toku okupacije (npr. kada pominje Predraga Milojevića i njegovu saradnju u Nedićevom listu Novo vreme). Sam Drainac u jednom svom tekstu daje odgovor i jasno definiše svoju, pre svega, sudbinsku poziciju: „Za mnom će sutra drugi tragati, možda sa istim poštenjem i kuražima. Što ne priznati? Ja ne smem nikome da budem zastava. To – i ništa više!”

 

[Nina]

Zakopani rukopis u kačici za kajmak

Dnevničku prozu Crni dani Drainac je počeo da piše početkom aprila 1941, posle sloma i kapitulacije Vojske Kraljevine Jugoslavije. Razočaran i moralno slomljen, u prvom delu spisa opisuje izbliza opšti vojni raspad i svoje putešestvije od Priboja na Limu do prihvatnog logora za ratne zarobljenike u Nišu, u vojnim barakama na Crvenom krstu, gde je kasnije ubrzo formiran nacistički logor! Uspevši da se spase iz logora, Drainac odlazi u svoju rodnu Toplicu, gde je mislio da će biti siguran. U Toplici je već počeo bratoubilački rat i on je pokušavao da ga spreči dogovorom o pomirenju između predstavnika četničkog i partizanskog pokreta, ali uzalud! Kosta Pećanac ga je javno proglasio za „opasnog komunistu”, mada to nije bilo tačno, a što i sam Drainac negira! Prokažen, kao saradnik partizana („crvendać”), tri puta je osuđivan na smrt od strane četnika, posebno od vojvode popa Mihaila Popovića. Sigurnog pogubljenja spasli su ga viđeniji ljudi Blaca pismenom garancijom (apelom) da se neće baviti komunizmom. Proganjan sve vreme u rodnoj Toplici, načetog i već uveliko narušenog zdravlja, Drainac početkom 1942. odlazi iz Toplice u sokobanjski sanatorijum na Ozrenu, gde ga povremeno posećuje Ivo Andrić, takođe izbegao iz Beograda. O sudbini rukopisa Radivoje Pešić svedoči sledeće, u napomeni u prvom izdanju Crnih dana (1963): „Svoje zapise Crni dani Drainac je počeo da piše 1941, a završio početkom 1942. godine. Početkom 1942. godine, kada je rukopis bio gotov, zajedno sa svojim sestrićem Dragojem Ignjatovićem, Drainac je ovaj svoj rukopis sakrio u svojoj rodnoj kući u selu Trbunju kraj Blaca, zakopavši ga u jednoj drvenoj kačici za kajmak ispod ognjišta. Pored ovog rukopisa, oni su istovremeno sakrili još neke rukopise ispod praga iste kuće. Svi ti spisi, u nešto oštećenom stanju, pronađeni su posle oslobođenja, ali ubrzo su izgubljeni oni rukopisi koji su bili zakopani ispod kućnog praga, a rukopis Crni dani bio je sačuvan u Opštinskom komitetu Komunističke partije u Blacu, a posle toga u Kuršumliji. Tu je rukopis došao do ruku nekim novinarima koji su objavljivali izvesne njegove delove u Susretima (Titograd), Dugi (Beograd), Topličkim novinama (Prokuplje), u izdanju Drainčevih Izabranih pesama (Prosveta, Beograd, 1960) i u Ilustrovanoj Politici (Beograd).” Posle svega, kad je reč o genezi Crnih dana, ostaje da se uradi kritičko izdanje ovog nesumnjivo značajnog istoriografskog spisa kao izvora za novo čitanje i tumačenje dela Radeta Drainca!

autor - Jovan Mladenović

 

[Nina]

Epitaf na mome grobu
Rade Drainac

Prijatelji, izvršite pesnikovu poslednju volju,
Kad me sa đubretom na jutarnjim ulicama smetlari mrtvog pokupe
Ne recite „Bog da prosti!“
Jer ja sam prosio za koru hleba i Bogu pokazivao tabane i pete
U rupu za mrtvu paščad strpajte moje kosti
— Tako će pravedno biti sahranjeno dobro dete.

Ne žalite me: ja sam za života kao plačna vrba proplakao za sobom
Moje je sve u ovom testamentu što danas pišem:
Ako jedna gospa bude želela da spava naporedo s mojim grobom
Okrenite joj glavu ka mome srcu
Više moje glave ni ploče ni poprsja,

Kad budem silazio niz stepenice pakla ili neba
Ne treba časti skitaču
Koji je celim životom žudeo samo čašicu ljubavi i koru hleba.
Užarenom iglom po mojoj koži zapišite ove reči:
„Spavaj prvi put mirno, druže Drainče
Veliki naš putniče“

I ništa više!

 

[Nina]

Bandit ili pesnik - Rade Drainac

Priznajem da sam idiot i genije bio
I da su mi dani prošli nakrivljeni kao toranj u Pizi.
Zato se žurim u krčmu kao u operacionu salu.
Pa neka! 15.000.000 građana ove zemlje
Ako me ne upoznaju po poeziji upamtiće
me po Skandalu.

I ni briga me nije
Što u dnu srčane aorte kroz dugu jesenju noć
Pesnik sa banditom boj bije!

 

[Nina]

Uobraženje

Voleo sam nekad bez potrebe da zamrsim stvari,
Kao što naopako u cirkusu klovnovi konje jašu,
Ali u krčmi,gde kiseli duvanski dim zidove garavi,
gde se čoveku svašta u glavi javi,
– Zašto u životu nijednu ja ne razbih čašu?

Mnoge sam noći u krčmi probdio,
Kući da ne dospem,
Često sam do zore pio
Da iz čaše ni kap ne prospem.

Vino za mene ne beše ko za ništariju drugu
Pohlepna navika sebe da uništavam,
U njemu sam mnogu svoju tugu
Umeo tiho da uspavam.

Samo mi jedno nikada ne uspe, makar i da se posrne,
Alkoholom da izbrišem čudan lik jedne žene
I oči njene crne,
Nekom teškom tugom bolno ukočene.

Na dnu čaše taj lik me je progonio,
I sve je zalud bilo!
Uzalud se ludo i krvnički pilo, –
crn se pogled na dnu čaše krio!…

Ako bi tada neko, ma i slučajno čašu razbio,
U srcu bi mi grdnu otvorio ranu.
Zbog toga zamalo jednom da nisam ubio
Neku bitangu pijanu.

Rade Drainac

 

[Nina]

Rade Drainac
Pesnik,apaš i profet,
Don Kihot,poročni ljubavnik i
stihotvorac kakvog ova zemlja čula nije,
Karnevalski
princ,vagabunda oko čije glave petrolejska lampa sja:
Eto to sam ja!

Pijanac,kockar,ali i nežan brat,
Prijatelj što u srcu
čuva Orionska Sazveždja,
Slabi igrač na konopcu morala,ali zato
izvrstan ironičar i pljuvač,
Na stolu kao supa ljubav je moja sva:
Eto,to sam ja!

Neprijatelj Akademija,Crkava i Muzeja,
Pobornik trgova i pisoara,
Dirigent telegrafskih žica iznad bolnica i bordela,
U hajdučkom liku sa lavovska oka dva:
Eto to sam ja!

Tigar
i ovca,
Žongler što nožem u srce gadja,
Rapsod kome domovina na
čelo nije udarila prosvetni žig,
Pesnik krvave istine i čovekovog prava,

Upamtite:
To sam ja!

Rade Drainac