Rabindranat Tagore

[eldarion]

Ja bih izdvojio samo jedan stih :
"...Neprekidne strele iz tvojih ociju cine da je moj bol vecito svez."

 

[Rujevit]

Пих, срамота те... Па, ваљда овде немамо табу тема...

Пих...страх ме од огња других

Priljubio je svoje lice uz moje uho.
Pogledah ga i rekoh mu: - Neka te je sram!
Ali on ne hajaše za to.
Njegove mi usne dodirnuše obraz.
Uzdrhtah i rekoh mu: - Drznuo si se i suviše!
Ali on nije znao za stid.
Udenu u kosu moju jedan cvet.
A ja mu rekoh: -
Ne pomaže ti ništa!
Ali on stajaše tu nepomično.
Skide venac sa mog vrata i ode.
A ja plačem i pitam srce svoje:
- Zašto se ne vraća?

 

[*kiki*]

~~~

Ostavila si me i otišla svojim putem.
Mislio sam da ću biti tužan, pretužan za tobom
i da ću u svome srcu uramiti samo tvoju sliku
protkanu zlatnim stihovima.
Ali, avaj, moje zle sudbe - vreme je kratko!
Mladost prolazi godina za godinom;
Proletnji dani lete; jedno golo ništa ubija
nežni cvet,
a mudrac me opominje da je život
samo kap rose na lotosovom listu.
Treba li sve to da propustim
i da samo ginem za onom jednom što mi
okrenu leđa?
To bi bilo i grubo i ludo, jer je vreme kratko.
Dođite, moje kišne noći, pljuskajući nogama;
osmehni se moja zlatna jeseni;
dođi, bezbrižni aprile, prospi po zemlji
poljupce svoje!
Dođi i ti, i ti, i ti!
Dragi moji, znate da smo smrtni.
Pa je li mudro kidati srce zbog jedne,
koja je odnela svoje? Jer je vreme kratko.
Slatko je sedeti u uglu i razmišljati da ste
mi vi ceo svet.
Hrabro je poželeti sreću svome bolu, i biti
rešen,
ne dopustiti nikome da te teši.
Ali, jedan novi lik gleda kroz moja vrata
i podiže svoje oči k mojima.
Ja mogu samo svoje suze da obrišem
i da izmenim melodiju svoje pesme:
Jer je vreme kratko!

~~~​

 

[medved_bg]

Meni je ova najdraža:

O majko, knežević će proći jutros pokraj naših vrata
- otkud mogu da pazim na posao svoj?
Kaži mi kako da opletem vitice svoje;
Kaži mi kakve haljine da obučem?
Zašto me gledaš tako čudno, mati?

Znam dobro da neće pogledati ni jednom u moje prozore; znam,
u magnovanju će iščeznuti ispred mojih očiju;
samo će poslednji zvuk svirale uzdišući dopreti do moje svirale.
Ali će mladi knežević proći ispred naših vrata,
i ja hoću da obučem što najlepše imam za taj čas.

O majko, mladi je knežević prošao pored naših vrata,
i jutarnje sunce obasja njegova kola.
Ja odvratih veo sa svoga lica
otkinuh ogrlicu od rubina sa svog vrata i bacih mu je na put.
Zašto me gledaš tako čudno, mati?

Znam dobro da ogrlicu moju nije podigao;
znam da su je točkovi smrvili i ostavili crveni trag u prašini,
da niko ne zna šta je bio dar i kome je namenjen.

Ali je mladi knežević prošao ispred naših vrata,
i ja sam mu bacila nakit sa nedara svojih na put.​

 

[eldarion]

"Kada uvece podjem sam na nas sastanak,
ptice ne pjevaju, povjetarac prekine svoj pohod,
a kuce pokraj ceste stoje utisane.

To su moje narukvice sto zvece sa svakim mojim korakom.
I stidim se.

Kad sjedim na terasi i slusam njegove korake,
Lisce ne sumi na drvecu, i voda
miruje u rijeci kao mac
u krilu zaspalog viteza.

To je moje srce sto tuce glasno -
Ne mogu ga utisati.

Kad mi ljubav dodje i sjedne do mene,
Kada mi tijelo drhti i kapci se spustaju,
noc postaje tamnija, vjetar gasi moju lampu,
I oblaci skrivaju zvijezde svojim velom.

To je dragulj u mojim grudima sto svijetli i obasjava put.
Ne znam kako da ga sakrijem."

-----------------------------------------------------------------------------------------

"Cuvam joj ruke, grlim je i trazim
Da poljupcima opljackam njen smijeh,
U narucju da otmem joj drazi
Da ispijem joj usne, tamne kao grijeh.

Ali tko nebu plavetnilo da uzme?
Ljepotu mi se dodirnuti htjelo,
Al' izmedj' ruku ona mi ispuze:
U rukama mi osta samo tijelo.

Gdje je ljepota? Gdje je njezin svijet?
Vracam se natrag prevaren i smozden.
Ah kako tijelom da dotaknem cvijet
Sto samo duh ga dotaknuti moze?"

 

[paramanand]

TAMO GDJE JE UM NEUSTRAŠIV

Tamo gdje je um neustrašiv i gdje se glava visoko diže;
Tamo gdje je znanje slobodno;
Tamo gdje svijet nije raskomadan uzanim domaćim zidovima;
Tamo gdje riječi izviru iz dubina istine;
Tamo gdje neumorna borba pruža ruke ka savršenstvu;
Tamo gdje jasni potok razuma nije zalutao u turobnoj pješćanoj pustinji mrtvog naselja;
Tamo gdje ti vodiš um u vječno rastuću misao i djelanje -
Na tom nebu slobode, Oče moj, daj da se moja zemlja probudi.

 

[Fragile]

Cvetnjak je simbol svih zena a gradinar simbol svih muskaraca. To je odnos izmadju prelepih zena kao cvece i muskaraca kao gradinara koji ih neguju. JAsno?

 

[marah]

...aha...to postane kristalno jasno kad vam se neko proseta po cvecu...
ps. ovo je bilo jace od mene...

 

[Minnie'95]

E el ovaj pisac/ pesnik napisao ono o nekoj ptici ili sta vec? Ako jeste bas mi se svidja njegovo delo!

 

[Sibil Vejn]

Da,o sputanoj ptici,u kavezu,bez slobode...:|

 

[_Dandelion_]

Rabindranat Tagore pisao je u duhu bengalske renesanse, ali ne mogu da nadjem dovoljno podataka o toj epohi i da povežem njene odlike sa odlikama njegovog stvaralastva. Mozete li mi nekako pomoći sto se toga tice?
Takodje, sta mislite o njegovoj poruci citaocu? Parafraziram, Ti citaoce, sto ovo citas za stotinu godina.... Sta biste rekli na to?

 

[Rayela]

Rabindranat Tagore pisao je u duhu bengalske renesanse, ali ne mogu da nadjem dovoljno podataka o toj epohi i da povežem njene odlike sa odlikama njegovog stvaralastva. Mozete li mi nekako pomoći sto se toga tice?
Takodje, sta mislite o njegovoj poruci citaocu? Parafraziram, Ti citaoce, sto ovo citas za stotinu godina.... Sta biste rekli na to?

Pa ne mozes da nadjes jer je to neka izmisljena rec, pojam. Renesansa je neko novorodjenje, a toga u Indiji nema, nije ga nikada ni bilo.
Oni su tradicionalni, konzervativni, njihova renesansa moze samo da znaci neki novokomponovani nacionalizam, nikako nesto novo
i originalno.

Ja oinace znam samo za bengalskog tigra i bengalsku vatru.

 

[gost 349237]

Pa ne mozes da nadjes jer je to neka izmisljena rec, pojam. Renesansa je neko novorodjenje, a toga u Indiji nema, nije ga nikada ni bilo.
Oni su tradicionalni, konzervativni, njihova renesansa moze samo da znaci neki novokomponovani nacionalizam, nikako nesto novo
i originalno.

Ja oinace znam samo za bengalskog tigra i bengalsku vatru.

Upravo to. Usled kolonizacije, pojedini indijski intelektualci su suviše flertovali sa Britsima u tolikoj meri da su bili na samoj ivici da počnu da prihvataju i samo Hrišćanstvo, pa je došlo do jačanja nacionalizma, mada sam Tagore to nije voleo, a izgleda da je proces bio prilično snažan jer je spomenuti pesnik napisao i knjigu o tome - Nacionalizam. Takođe je došlo do jačanja nekih verskih kultova, proces koji je počeo još od 16, 17 veka od doba Ćaitanje bengalskog mistika koji nam je dao ovu današnju verziju kulta Hare Krišna, što je nastavilo da jača. Pa i sam Tagore je Nobelovu nagradu dobio upravo za Gitanđali, duhovnu poeziju iz tog miljea. Tagore se inače gadio kako nacionalističkih tako i verskih preterivanja pa su i on i otac mu Devendranah (koja imena! ) bili zgroženi kad im je u vizitu go došao tada slavni svetac, uslovno rečeno svetac, Ramakrišna. A još više kad su saslušali njegove ideje. Zbog čega su obojica bili kritikovani za suvi racionalizam i snobovsko ponašanje uglađene gospode.
Glupost.

 

[Василиј Зајцев]

Njegove pesme su mnogo intimne, čak i perverzne. Pročitaj ''Sluga i Kraljica'', sve će ti biti jasno

 

[SUPERKULER]

Ko je Šiler na zapadu-to je Tagore na istoku...
Kao omladinci smo čitave književne večeri posvećivali ovom pesniku mudrosti...
Danas,s ovim poznavanjem jezika se sve izlizalo I nema vise one metafizike koja je
nestala u postmodernism jezičkim dekonstrukcijama...Ali,valja se podsetiti sopstvenih
večeri jakih hormona...








Рабиндранат Тагоре: ГРАДИНАР 85










Ко си ти, читаоче,
који ћеш после једнога столећа читати песме моје?
Не могу ти послати ниједан цвет од овог пролетњег богатства,
ниједну траку злата са ових облака горе.
Отвори врата своја и гледај у даљину.
У свом цветном врту скупљај мирисне спомене
на минуло цвеће пре стотину лета.
У радости свога срца да осетиш живу радост
која је певала једног пролетњег јутра
шаљући свој весели глас преко стотину лета.

 

[Rayela]

Ko je Šiler na zapadu-to je Tagore na istoku...
Kao omladinci smo čitave književne večeri posvećivali ovom pesniku mudrosti...
Danas,s ovim poznavanjem jezika se sve izlizalo I nema vise one metafizike koja je
nestala u postmodernism jezičkim dekonstrukcijama...Ali,valja se podsetiti sopstvenih
večeri jakih hormona...






[/I]

Ja bih ovo ime zamenila sa imenom Rilke ( ipak je on najpesnik), a u pravu si da je covek iz naslova jedan
od najvecih pesnika. Nego je ovde bilo pitanje oko renesanse, a inace je neosporno da je Tagore genijalan poeta.
Nedavno mi je slucajno dopao do ruku i ochiju neki njegov roman ( ne znam kako se zove, mozda Brodolom),
kratka knjiga, a i nisam imala sta da citam, ali on kao romanopisac na nivou je indijskih serija koje su u Srbiji zadnjih
godina aktuelne.

 

[Truman]

Ostao mi je Gradinar u izuzetno dobrom sećanju. Pesnik mudrac i mistik. Voleo bih čitati tu zbirku opet ili nešto drugo od njega.

 

[Don Hose Fuentas]

Interesantno je da su Tagorea u Beogradu novembra 1926. građani dočekali kao veliku zvezdu.
Na želežničkoj stanici je policija zavodila red među masom obožavatelja njegove poezije.

Pitao sam se šta se sa Srbima događalo od tih vremena do danas, pa je književnost u našoj kulturi postala marginalna pojava.
Zašto je Tagore dočekan kao božanstvo, idol?

Patrijarhalna društva koja guše slobodu ljubavnog izraza, pogodna su mesta za razvoj čitalačke publike ljubavne poezije jednostavnog izraza, a takva je poezija Rabindranata Tagorea. Ljudi su jednostavno bili željni reči ljubavi i mogli su da ih nađu samo u knjigama.


Ako uzmemo u obzir da je radio u Srbiji počeo da emituje svoj program dvadesetih godina prošlog veka i da dugo potom nije mogla pesma da stigne do svih slušalaca, običan čovek nije nalazio oduška za svoja ljubavna osećanja u tekstovima muzičkih numera. Nije još mogao da se poistoveti sa pevačima, nije pesma mogla "da ga pogodi". Ostale su im knjige u kojima su tražili poeziju po svom ukusu, jasnu, jednostavnu i što je najvažnije, prožetu jakim ljubavnim osećanjima. Ta želja da kažu ono što osećaju ili da pročitaju ljubavne izjave koje bi želeli da čuju od voljenih osoba, ostvarene su im putem dela Rabindranata Tagorea, a posebno putem zbirke "Gradinar".

Sa dolaskom radija u svaki dom, običan svet je "našao sebe" u tekstovima pesama i tako je radio potisnuo knjigu, bolje rečeno, potisnio je ljubavnu poeziju. Ne bih sada da svodim pesme Tagorea na nivo tekstova ljubavnih narodnih pesama, a potom i na nivo zabavnih, šlagera, pop muzike ili roka, pa i nadalje, ali ljudi u svemu traže sebe kad su nadahnuti ljubavlju.

Danas jedan sloj društva oduška za svoje emotivne praznine nalazi u ljubavnim serijama i tako proživljava svoje neostvarene fantazije.


To je moje tumačenje popularnosti Tagorea u Srbiji početkom 20-og veka.

 

[Hrast]

Колико је Тагоре генијалан , показују следећи стихови:

Спавао сам и сањао :Живот је био радост.
Пробудио сам се и видео : Живот је био дужност.
Радио сам и видео: дужност је била радост.

 

[gost 382857]

Molitva

Tamo gde je misao bez straha
i glava se drži uspravno,
gde je znanje besplatno,
gdje svet još nije polomljen u komade
tesnim poznatim zidovima,
tamo gdje reči izlaze iz dubine istine,
gde neumorna težnja pruža svoje ruke prema savršenstvu,
gdje bistra struja razuma još nije izgubila put
u turobnoj pustinji mrtvih navika,
tamo gdje je um vođen tvojom rukom
u uvek rastuću misao i akciju
u tom slobodnom raju, moj Oče,
probudi moju zemlju.

 

[Lada]

Rabindranat Tagore je rođen u Kalkuti, gradu u Indiji, u bogatoj bramanskoj porodici. Posle kratke posete Engleskoj (1878) gde je pokušao da uči prava, vratio se u Indiju i umesto toga počeo da se bavi pisanjem, dramaturgijom, poezijom, filozofijom i podučavanjem. Do svoje pedeset prve godine ostvario je delimičan uspeh u oblasti Kalkute, gde je rođen i odrastao, uz mnogo svojih priča, pesama i dramskih komada. Njegove kratke priče su objavljivane u mesečniku jednog prijatelja, a bio je i glavni glumac u nekoliko svojih predstava. Inače, bio je vrlo malo poznat van oblasti Kalkute i potpuno nepoznat van Indije.




Sve to se iznenada promenilo 1912. godine. Tada se vratio u Englesku, po prvi put od kada je odustao od školovanja u pravnoj školi, još od perioda kada je bio tinejdžer. Sada je stigao sa pedeset jednom godinom, u društvu svog sina. Na putu ka Engleskoj počeo je da prevodi, po prvi put, svoj poslednji izbor poema, “Gitandžali”, na engleski. Gotovo sav njegov rad pre toga, bio je zapisan bengalskim jezikom. Odlučio je da se time bavi, samo da bi imao šta da radi na putu, bez ikakvih očekivanja da će njegovi prvi prevodi postići ikakav uspeh. Prevode je zapisivao u malu svesku koju je nosio sa sobom tokom dugog putovanja brodom iz Indije.



Pošto su pristigli, sin je zaboravio očevu torbu u kojoj se nalazila sveska, na stanici podzemne železnice. Srećom, torba je pronađena narednog dana od strane poštenog građanina i vraćena vlasniku. Jedini Tagoreov prijatelj u Engleskoj, poznati umetnik koga je upoznao u Indiji, Rotenštajn, kada je saznao za te prevode, zatražio je da ih vidi. Slikar nije mogao da veruje svojim očima. Poeme su bile neverovatne. Odmah je pozvao svog prijatelja Jejtsa i uspeo da ga nagovori da i sam pogleda prevode u ispisanoj svesci.





Ostatak je, kako kažu, istorija. Jejts je bio zanesen. Kasnije je napisao uvodnik za Gitandžali, koji je objavljen u septembru 1912. godine, u ograničenom izdanju, od strane društva Indijaca u Londonu. Odmah zatim, i poezija i čovek postali su apsolutna senzacija, prvo u londonskim literarnim krugovima, a potom i u čitavom svetu. Njegovo duhovno prisustvo bilo je fenomenalno. Njegove su reči budile veliku lepotu. Niko nikada ranije nije čitao nešto nalik tome. Mali deo misticizma i sentimentalne lepote indijske kulture predstavljene su Zapadu po prvi put. Manje od godinu dana kasnije, 1913. godine, Rabindranat je primio Nobelovu nagradu za književnost. Bio je prvi čovek koji je počastvovan na taj način, a da nije sa Zapada. Preko noći je postao poznat, počeo da putuje svetom i promoviše inter-kulturalnu harmoniju i razumevanje.

Od strane kralja Džordža V proglašen je za viteza 1915. godine. Kada ne bi putovao, ostajao bi u svojoj porodičnoj kući u predgrađu Kalkute i bio vrlo aktivna snaga na planu pisanja, duhovnosti i društveno-političkom radu.
Posle masakra u Amritsaru, 1919. godine, gde je 400 Indijaca pogubljeno od strane britanskih trupa, vitez Tagore se odrekao svoje titule. Iako dobar prijatelj Mahatme Gandija, najveći deo svog vremena ostao je van politike. Protivio se nacionalizmu i militarizmu kao principima, i umesto toga, promovisao principe duhovnosti i zalagao se za kreaciju nove svetske kulture zasnovane na multi-kulturalizmu, raznolikosti i toleranciji. Služio je kao duhovni i kreativni svetionik svojim zemljacima, i naravno, celom svetu. Koristio je novac koji bi zaradio na svojim predavanjima kako bi proširio školu koju je osnovao 1901. godine, sada poznatu kao Višva Bharati.





Ona je bila alternativa slabom sistemu obrazovanja nametnom od strane Britanaca, a u njoj su kombinovane najbolje tradicionalne ideje indijskog naroda sa idealima Zapada. Njegovi napori u multi-kulturalnom podučavanju bili su nadahnuće za mnoge, uključujući i njegovog prijatelja, Kermana Kejserlinga iz Estonije. Grof Kejserling je 1920. godine osnovao svoju školu, po uzoru na Tagoreovu školu i univerzitete koji su postojali u Severnoj Indiji pod budističkim vođstvom preko 2000 godina, pod nazivom„Škola mudrosti“. Rabindranat Tagore je vodio početni program “Škole mudrosti” 1920. godine, i učestvovao u nekim programima i kasnije.




Kreativni izraz Rabindranata Tagorea govori mnogo. Raznovrsnost, kvalitet i kvantitet su neverovatni. Kao pisac, Tagore je mahom pisao na bengalskom jeziku, ali je posle uspeha sa “Gitandžalijem”, preveo i mnoge druge svoje radove na engleski.
Napisao je preko hiljadu poema, 8 tomova kratkih priča, gotovo dva tuceta dramskih komada, 8 novela, i mnogo knjiga i eseja na temu filozofije, religije, obrazovanja i društva. Pored reči i drame, njegova ljubav je bila i muzika, u bengalskom stilu. Komponovao je preko dve hiljade pesama, kako muziku, tako i reči. Dve su postale nacionalne himne Indije i Bangladeša. U 1929. godini postao je i slikar. Mnoge njegove slike mogu biti pronađene u muzejima, posebno u Indiji, gde se smatra najvećim piscem u istoriji.




Tagore nije bio samo kreativni genije, bio je i veliki čovek i prijatelj mnogima. Na primer, bio je dobar prijatelj od detinjstva velikom indijskom fizičaru, Boseu. Bio je obrazovan i prilično dobro je poznavao Zapadnu kulturu, a posebno poeziju i nauku. To ga je činilo izvanrednom osobom, jednom od prvih koja je kombinovala Istok i Zapad, antičko i moderno znanje. Tagore je dobro poznavao i post-Njutnovu fiziku i bio kadar da debatuje sa Anjštajnom 1930. godine, na temu novih principa kvantne mehanike i haosa. Snimci njegovih konverzacija sa svojim savremenicima kao što su Albert Ajnštajn i H.Dž. Vels, ostaju kao kulturne znamenitosti i prikazuju briljantnost ovog čoveka. Iako je Tagore divan reprezent svoje zemlje – Indije – čovek koji je napisao nacionalnu himnu – njegov život i njegov rad u mnogome prevazilaze tu državu. On je istinski čovek cele Zemlje, proizvod najboljeg iz tradiocionalne indijske i moderne Zapadne kulture.

Tužne su ispitivačke oči tvoje. One bi da smisao moj
dokuče kao što bi mesec da izmeri more.
Razotkrio sam život svoj pred tvojim očima s kraja na kraj,
i ništa ne ostade ni skriveno ni presvučeno.
I upravo me zato ne poznaješ.
Da je to barem dragulj, mogao bi ga zdrobiti u stotinu komadića
i nanizati ih u ogrlicu da ti je na vrat stavim.
Da je to barem cvet, okrugao, sitan i ljubak, otkinuo bih ga
sa stabljike da ti ga u kosu zataknem.
Ali, to je srce, ljubljena moja. Gde li su njegovi žali i
dno njegovo?
Ti ne poznaješ granice ovomu kraljevstvu, pa ipak si
kraljica njegova.
Da dođe samo časak radosti, on bi se u lagani osmeh
rascvao, i ti bi ga začas mogla videti i pročitati.
Da bude samo bol, razlila bi se u bistrim suzama,
pa bi se u njima i bez reči odrazila nutarnja tajna.
Ali, to je ljubav, ljubljena moja.
Njena je radost i njena bol bezgranična, i beskrajna je
oskudica njena i njeno bogatstvo.
Blizu ti je kao i sam život, ali je nikada ne možeš
sasvim upoznati.

 

[Lada]

Čini mi se da sam te morao voleti

na bezbroj načina, bezbroj puta,

u životu nakon života,

u dobu nakon doba, zauvek.



Moje opčinjeno srce je napravilo

i iznova stvorilo ogrlicu pesama.

Primi je kao dar i nosi oko vrata

na svoje različite načine,

u životu nakon života,

u dobu nakon doba, zauvek.



Kada god čujem stare priče o ljubavi,

to je vekovima star bol,

ta stara priča o razdvojenosti

ili zajedničkom životu,

kao što uvek gledam iznova u prošlost,

na kraju uvek ti iskrsneš

kao prekrivač sjaja polarne zvezde

koja isijava kroz tamu vremena:

Postaješ simbol onoga što se pamti zauvek.



Ti i ja plutamo na ovom mlazu

koji dolazi iz izvora srca

i vremena ljubavi jednog prema drugom.

Igrali smo uz milion drugih ljubavnika,

deleći istu stidljivu dragost zbog sastanka,

iste potresne suze rastanka –

stara ljubav, ali u obliku koji se rađa i rađa uvek iznova.



Danas je ta sila pred tvojim nogama,

pronašavši svoj kraj u tebi,

ljubav čoveka svih vremena, prošlosti i večnosti:

Univerzalna sreća,

univerzalna tuga,

univerzalni život.

Sećanja na sve ljubavi

spajaju se sa ovom našom ljubavlju –

i pesme svih pesnika,

prošlosti i večnosti.

 

[Lada]

Gradinar 6
U kavezu je bila pitoma ptica, slobodna ptica bila je u gori.

Kada je došlo vreme, susretoše se; tako je hteo usud.

Slobodna ptica pita: " O draga, vinimo se u goru. "

Ptica u kavezu cvrkuće: " Hajde da živimo zajedno u kavezu."



Slobodna ptica reče: " Gde je prostora za rešetkom da se rašire krila? "

" Avaj ", vapije ptica u kavezu, " gde ću se u oblacima odmarati bez šipke? "

Slobodna ptica kliče: " Miljeno moje, otpevaj mi pesme dubrava. "

Ptica u kavezu veli: " Sedi do mene, da te naučim govoru mudraca. "

Šumska ptica kliče: " Ah, ne, ne! Pesme se ne mogu nikada naučiti. "

Ptica u kavezu veli: " Teško meni, zaboravila sam pesme dubrava. "



Njihova je ljubav žarka, puna žudnje; ali one ne mogu nikada da lete krilo uz krilo.



Kroz rešetku na kavezu gledaju se i uzalud trude da se upoznaju.

Lepršaju čežnjivo krilima svojim i pevaju: " Hodi bliže, drago moje! "

Slobodna ptica kliče: " Ne ide, strah me zatvorenih vrata na kavezu. "

Ptica u kavezu cvrkuće: " Avaj, krila su mi iznemogla i mrtva.

 

[Lada]

Nemoguća ljubav između dve ptice
Susrele se dve ptice, jedna pitoma, ceo život zaključana u kavezu i druga, divlja šumska ptica, slobodna da leti kud god poželi. Između njih dve se rodila ljubav žarka, puna žudnje, ali nemoguća jer su se na njenom putu isprečile nepremostive prepreke.

Slobodna ptica je živela u planini, volela je svoju slobodu i svoj mir. Ona nije mogla da zamisli život na mestu na kome ne može da raširi svoja krila i poleti kuda je srce vodi. Kavez je za nju bio tamnica, ropstvo i strašno se bojala njegovih zatvorenih vrata. Nije shvatala čemu takav život služi i zašto uopšte živeti ako ne možeš slobodno da letiš i vineš se daleko u visine. Zato je pozivala pitomu pticu da joj se pridruži i leti sa njom krilo uz krilo, ali pitoma ptica to nije htela jer nije nikada izašla iz kaveza i nije znala kako je to u spoljnom svetu. Imala je strah od visina, dok se opkoljena rešetkama u svom kavezu nije bojala ničega. U tom svom malom skučenom domu imala je šta da jede i gde spava, imala je šipku na kojoj je mogla da se odmara. Tu je osećala sigurnost i udobnost. Jedino što joj je nedostajalo bilo je društvo. Bila je usamljena, jako usamljena i želela je nekoga u svom okruženju kako bi pobedila tu tešku samoću. Čeznula je za ljubavlju i za slobodom, ali nije imala hrabrosti da se u nju otisne. Zato je pozivala slobodnu pticu da joj se pridruži, da živi zajedno sa njom na tom mirnom i sigurnom mestu, ali slobodna ptica nije želela da bude zatvorena. Htela je da podseti pticu u kavezu na slobodu, pa je zatražila od nje da joj otpeva pesmu dubrava, pesmu koja simbol šume, luga, širine, slobode letenja i pevanja. Pitoma ptica ju je zaboravila. Živeći nametnutim i podređenim životom, sputana u kavezu, bez letenja i duženja sa ostalim pticama, izgubila je sećanje na prethodni život svojih predaka. Zaboravila je da peva pesme koje slobodno izviru iz grla, zaboravila kako je to slobodno raširiti krila i poleteti u visine.

Iako su se volele, gajile ljubav prema životu i čežnju prema slobodi, zaljubljene ptice nisu mogle da budu zajedno. Žudele su jedna za drugom, prizivale se i priželjkivale, ali sve je bilo uzalud. Zbog različitog načina života i pogleda na život, njihova ljubav nije mogla da se ostvari. Za slobodnu pticu život bez slobode, oblaka i nebeskih visina nije imao smisla, dok je pitoma ptica izgubila smisao za slobodan život i slobodnu pesmu. Osećala je strah od letenja, visine i svega novog u svom životu, pa je odabrala da živi životom nedostojnog jedne ptice, pravdajući se rečima da su njena krila iznemogla i mrtva.

 

[Lada]

Gde duh je neustrašiv, a čelo uspravno;
Gde slobodno je znanje;
Gde svet ne lome skučeni zidovi kućni;
Gde reči izviru iz srca istine;
Gde neumorna težnja pruža ruke prema savršenstvu;
Gde se bistra struja razuma ne gubi u pustoj peščari mrtvih običaja;
Gde ti vodiš duh prema sve široj misli i delu;
U tom nebu slobode, Oče moj, probudi moju zemlju.

Rabindranat Tagore