(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
PUT ZA NIGDE
Kako da počnem?
Svako ima neko svoje mestašce gde ode da odmori, da se smiri….da nadje sebe kad se malo zagubi u lavirintu dana ili života ili ga život tako pritisne da se oseća kao papir pod teškim pritiskačem . Neko mašta, odlazi u predele gde nije bio ili pak tamo gde je bio sam ili sa nekim i beše mu tad lepo, neko spava, neko se napije mortus….onako, da se obeznani….neko pobegne u tudje reči ili zagrljaj prijateljski ili onaj drugi…kažu da je najlakše nepoznatom/oj reći i naći sebe u njemu ili njoj, … ..možda za neke druge mentalno-emocionalne sklopeve, ali za moj nije. E, da….neko piše a neko ide u šoping ili odvrne muziku do daske i djuskajući isteruje sebe iz sebe u nadi da će na dnu taloga pronaći opet sebe iskonskog i neoštećenog ……ma…..bezbroj načina da otkloniš nevolju dana, nervozu, tugu, pritisak raznih moram, daj, hoću, neću, želim, ne mogu, ima, nema….svi mi to znamo I svako ima neki svoj način da pronadje mir koji donosi neko rešenje ili pak otklanja maglu napornog dana….samo million načina da dan opet zasija.
E sad, neću ništa novo reći, bar ne nešto novo za žene….ali braćo i sestre po obavezama, od kako oči otvorim počinju traženja….av,av,av….Maco…..Ljiljana, Liljče, mama, ćerko, snajo, knjigovodjo, propisi, želim, treba mi, neću to, a jel može ovako, a šta misliš, jel ima para (sada je stalno odgovor “nema” u svim segmentima privatnog I službenog života)…..od kako oči otvorim ispunjavam nečije želje i nekakva privatna ili službena moranja….i ne žalim se bre….nemoj neko da shvati ovo kao žalbu…. samo opisujem tj. prepisujem od života koji mi je takav dat….u svakom slučaju to su sve moji prelepi krugovi i opet bih da mogu sve ponovila sa sve greškama hahahah Ipak, tempo je jako brz i prosto moram imati neko svoje mestašce da odem…. bez prtljaga
Ima jedno mesto
Malo….skrito
Tamo nema nikog
Nema ni mene…
svaki put moram da stignem
u visine da se vinem
da poletim kao ptica
mala ptica….gugutkica
I da se nadjem….
To mesto se zove “nigde”
Nalazi se iza moje tišine
I ide...baš ide u visine
Na putu za „nigde“
Nekada me nose velike brzine
Časkom tamo stignem...
A nekad....kada su mi krila mokra
Preteška sam....ne da mi se
Dok sopstvena tišina krila mi ne osuši
Da poletim u te visine
Putem za „nigde“
Kroz plave beline.
I leteć’ tako odbacujem težinu
Brige....tuge...nestaju u oblaku
Odbaci mi perje baš bol svaku
Kad stignem u „nigde“
Lagana sam kao pero
Gugutkino pero belo
Mis’o čista krepko telo
Tada sletim u mir svoj
Dušin oblak....spokoj moj.
Oko širom otvoreno
Gleda svoje ogledalo
U njem sasvim mala ptica
Mala bela gugutkica.
Malo….skrito
Tamo nema nikog
Nema ni mene…
svaki put moram da stignem
u visine da se vinem
da poletim kao ptica
mala ptica….gugutkica
I da se nadjem….
To mesto se zove “nigde”
Nalazi se iza moje tišine
I ide...baš ide u visine
Na putu za „nigde“
Nekada me nose velike brzine
Časkom tamo stignem...
A nekad....kada su mi krila mokra
Preteška sam....ne da mi se
Dok sopstvena tišina krila mi ne osuši
Da poletim u te visine
Putem za „nigde“
Kroz plave beline.
I leteć’ tako odbacujem težinu
Brige....tuge...nestaju u oblaku
Odbaci mi perje baš bol svaku
Kad stignem u „nigde“
Lagana sam kao pero
Gugutkino pero belo
Mis’o čista krepko telo
Tada sletim u mir svoj
Dušin oblak....spokoj moj.
Oko širom otvoreno
Gleda svoje ogledalo
U njem sasvim mala ptica
Mala bela gugutkica.
omiljena mi polazna stanica za "nigde"
ali mogu da krenem i sa nekog drugog mesta....samo da su mi krila suva
put za "nigde"
PS Laku noć blogeri.....miran san želim
