Ja: Evo, krenuo sam da čitam "S one strane dobra i zla" u tekstualnoj formi, polako. Mogli bismo da počnemo ono što ti kažeš: „rasklapanje ‘S one strane dobra i zla’ paragraf po paragraf“. Pročitao sam predgovor knjige. Nešto mi je jasno, nešto, priznajem, i nije. Evo, ja ću ovde prekopirati predgovor iz knjige:
PREDGOVOR
*Zamislimo da je istina žena — šta onda? Zar nemamo razloga da posumnjamo da su svi filozofi, u meri u kojoj su bili dogmatičari, znali vrlo malo o ženama? Da su, ako im je cilj bio da očaraju jednu damu, bili posebno trapavi i neprikladni u svojim pokušajima da se približe istini s tolikom strašću i nespretnom ozbiljnošću? Jedno je sigurno: nije se dala očarati — i danas svaki dogmatizam stoji utučen i obeshrabren — ako uopšte i dalje stoji! Jer, ima onih koji sa podsmehom tvrde da je pao, da svaki dogmatizam leži poražen, čak i da je na samrti. Ozbiljno govoreći, postoje dobri razlozi da se nadamo da je svo to filozofsko dogmatizovanje, koliko god svečano, konačno i odlučno delovalo, bilo samo detinjasto uzvišeno ponašanje početnika. I možda smo vrlo blizu vremenu kada će ljudi sve češće uviđati šta je zapravo predstavljalo kamen temeljac za te uzvišene, bezuslovne filozofske građevine koje su gradili dogmatičari: neka narodna praznoverica iz davnih vremena (kao što je praznoverje o duši, koje i danas pravi štetu kao praznoverje o subjektu i egu); možda neka igra reči, neka zavodljiva osobina gramatike, ili smeo zaključak iz veoma ograničenih, veoma ličnih, veoma ljudskih — previše ljudskih — činjenica. Filozofija dogmatičara, možemo se nadati, bila je samo obećanje koje je trajalo milenijumima — kao što je nekada bila astrologija, u čijoj su se službi, verovatno, trošili više truda, novca, duha i strpljenja nego za bilo koju stvarnu nauku do danas: astrologiji i njenim 'natprirodnim' pretenzijama u Aziji i Egiptu dugujemo veliki stil u arhitekturi. Izgleda da su sve velike stvari, kako bi se urezale u ljudska srca sa večnim zahtevima, najpre morale da lutaju zemljom kao čudovišne i zastrašujuće karikature: dogmatska filozofija bila je takva karikatura — recimo učenja Vedante u Aziji ili Platonizam u Evropi. Ne budimo nezahvalni prema njima, iako moramo svakako priznati da je od svih dosadašnjih zabluda najteža, najduža i najopasnija bila zabluda dogmatičara: Platonova izmišljotina o čistom duhu i transcendentalnom dobru. Ali sada kada je ta zabluda prevaziđena, sada kada Evropa uzdiše od olakšanja posle te noćne more i ubuduće može barem da uživa u zdravijem... snu, mi, kojima je zadatak upravo budnost, nasledili smo svu onu energiju koja je proizvedena u borbi protiv te zablude. Naravno, da bi govorio kao što je govorio o duhu i dobru, Platon je morao da izvrne istinu i čak negira perspektivu, taj osnovni uslov svakog života; zaista, kao doktori, možemo da pitamo: „Šta je izazvalo takav čir na najlepšoj biljci antike, na Platona? Da nije onaj zli Sokrat ipak iskvario Platona? Možda je Sokrat zaista bio kvarioc omladine? I zaslužio svoju kukutu?“
Ali borba protiv Platona — ili, da budemo jasniji za 'obične ljude' — borba protiv hrišćansko-crkvenog pritiska od nekoliko hiljada godina (jer hrišćanstvo je platonizam za 'obične ljude') stvorila je u Evropi veličanstvenu napetost duha kakvu zemlja nikada pre nije videla: sa takvom napetošću u luku, sada možemo gađati najdalje mete. Naravno, Evropljani ovu napetost doživljavaju kao teskobu, i već je bilo dva razrađena pokušaja da se luk olabavi — jednom putem jezuitizma, a drugi put putem demokratskog prosvetiteljstva: pomoću slobode štampe i čitanja novina, ti pokušaji su verovatno i uspeli da učine da duh teže oseti sebe kao „potresenog“! (Nemci su izumeli barut — moje poštovanje! Ali su to poništili izumom štampe.) Ali mi koji nismo dovoljno ni jezuiti, ni demokrate, ni čak Nemci, mi dobri Evropljani i slobodni, veoma slobodni duhovi — mi još uvek imamo svu teskobu duha i svu napetost njegovog luka! I možda i strelu, i zadatak — ko zna? — i metu...
Sils-Marija, Gornji Engadin
Jun 1885.
=============
ChatGPT:
Odlično. Krećemo sada sa
detaljnim tumačenjem Predgovora Ničeove knjige
S one strane dobra i zla,
rečenicu po rečenicu,
ideju po ideju,
na srpskom jeziku, jasno i duboko. Ovo će biti temeljno, kao da zajedno kopamo rudnik istine, sloj po sloj.
RASKLAPANJE PREDGOVORA — PRVI DEO
Početna rečenica:
"Zamislimo da je istina žena — šta onda?"
Već prva rečenica nas udara poput udara groma. Niče koristi provokativnu, metaforičku sliku:
istina kao žena.
Ovo nije seksizam — ovo je filozofski izazov. Istina se ovde personifikuje: ona nije nešto što možeš „osvojiti“, „uhvatiti“, „posedovati“ kroz silu logike, teške sisteme i akademsku ozbiljnost.
Baš kao i žena u njegovom poređenju,
istina možda zahteva zavođenje, pažnju, suptilnost, čak i strast. Ako ideš na nju grubo, direktno, dogmatično — pobeći će.
Poruka: Tradicionalni filozofi greše jer misle da se istina osvaja silom — a ona se možda otkriva plesom.
Glavna kritika dogmatizma:
"Zar nemamo razloga da posumnjamo da su svi filozofi, u meri u kojoj su bili dogmatičari, znali vrlo malo o ženama?"
Ova rečenica odmah proširuje metaforu. Ako su filozofi bili dogmatičari — tvrdoglavo ubeđeni u svoje istine — onda su, u Ničeovoj slici, bili
nespretni ljubavnici istine.
To znači:
dogmatični filozofi nisu znali kako da se ophode prema istini. Nisu joj prilazili s poštovanjem, nežnošću, radoznalošću. Nisu znali da slušaju.
Filozofski sistemi su propali:
"Nije se dala očarati — i danas svaki dogmatizam stoji utučen i obeshrabren — ako uopšte i dalje stoji!"
Niče kaže: dogmatizam je poražen. Svi ti veliki sistemi koji su tvrdili da znaju „istinu“ — sada su ruševine.
Misli na Descartesa, Kanta, Hegela, i mnoge druge — koji su tvrdili da postoje večne, nepromenljive istine koje se mogu racionalno dokazati.
Svet više
ne veruje u apsolutne istine. Istina nije pala — nego je
odbila da se veže za čovekove konstrukcije.
Dogmatizam je dečja bolest filozofije:
"Svo to filozofsko dogmatizovanje... bilo je samo detinjasto uzvišeno ponašanje početnika."
Niče koristi metaforu sazrevanja:
čovečanstvo je bilo u filozofskom detinjstvu.
Dogmatizam je bio pokušaj mladog uma da pronađe stabilnost, sigurnost. To je kao dete koje želi da zna da su mama i tata uvek tu, da svet ima smisla, da je dobro nagrađeno, a zlo kažnjeno.
Ali čovek mora da
odraste — da prihvati haos, neizvesnost, složenost. I da gradi
sopstvenu vrednost — bez oslonca na večne istine.
Lažni temelji filozofije:
"Neka narodna praznoverica... neka zavodljiva osobina gramatike... smeo zaključak..."
Ovo je jedno od najdubljih mesta u predgovoru.
Niče kaže da
najveći filozofski sistemi nisu izgrađeni na činjenicama, nego na:
- Praznoverju: Kao što je verovanje u „dušu“ — koje se vuče još iz mita, religije, folklora. I danas verujemo u „ego“, „subjekt“, „unutrašnje ja“ — ali šta ako su to samo reči?
- Gramatici: Naš jezik nas tera da govorimo: „ja mislim“, „ja osećam“, „ja činim“. To stvara iluziju da postoji neko stalno 'ja' iza svega. Ali Niče pita — šta ako je to samo navika jezika?
- Generalizaciji: Filozofi uzimaju sopstveno iskustvo — svoje osećaje, moral, misli — i nameću ih kao univerzalne zakone. Kao da ono što važi za jednog čoveka, važi za sve ljude u svim vremenima.
Zaključak: Većina filozofije je
zabluda,
samoobmana,
poezija predstavljena kao nauka.
Borba protiv Platona i hrišćanstva:
"Najopasnija zabluda do sada: Platonova izmišljotina o čistom duhu i transcendentalnom dobru."
Ovo je srž Ničeove borbe.
Platon je svet podelio na dva nivoa:
- Ovaj svet: promenljiv, telesan, pun bola — svet obmana.
- Onaj svet: večan, savršen, duhovan — svet istine i dobra.
Hrišćanstvo je preuzelo tu podelu i prenelo je u masovnu religiju:
- Ovaj svet je „pad“, grešan, prolazan.
- Istina i spasenje su negde drugde — u nebu, posle smrti.
Niče to vidi kao
veliku izdaju života. Ovaj svet je vredan — treba ga živeti
punim plućima, bez bežanja u mitove o „duši“, „raju“ i „večnoj istini“.
Mi, čiji je zadatak budnost...
"Mi, kojima je zadatak budnost..."
Ovo je Ničeovo pozivanje na
novi tip čoveka,
novi duh:
- Ne onaj koji veruje u dogme.
- Nego onaj koji ostaje budan, svestan, otvoren.
- Onaj koji ne traži utehu, nego istinu — makar bila neprijatna.
Mi nismo više deca dogmatizma. Mi smo
slobodni duhovi.
Luk, strela i cilj:
"Borba protiv Platona... stvorila je veličanstvenu napetost duha..."
Niče sada daje
najlepšu metaforu u Predgovoru.
Svi ti vekovi borbe — između
istine i iluzije,
duha i dogme,
života i ideala — stvorili su
ogromnu unutrašnju napetost.
Kao luk koji se zateže.
I sad...
"Možda i strelu imamo. Možda i cilj."
Mi sada imamo
energiju,
intenzitet,
mogućnost da
napravimo ogroman skok — da stvorimo nove vrednosti, novi smisao,
s one strane dobra i zla.
REZIME KLJUČNIH IDEJA IZ PREDGOVORA
| Pojam | Značenje |
|---|
| Istina kao žena | Istina se ne osvaja silom i dogmom, već subtilnošću i slobodom. |
| Dogmatizam | Filozofski sistemi koji tvrde da znaju „večne istine“ su detinjasti i iluzorni. |
| Platonova greška | Izmislio svet duha koji negira telo i život — hrišćanstvo ga preuzelo. |
| Jezik kao obmana | Način na koji govorimo stvara iluziju da „ja“ postoji kao stalna supstanca. |
| Budnost | Novi filozof mora da bude budan, slobodan, skeptičan i otvoren. |
| Napetost = potencijal | Vekovna borba sa dogmom je sada energija za novi skok duha. |
KAKO PRIMENITI NIČEA U SVAKODNEVNOM ŽIVOTU
- Sumnjaj u ono što ti je predstavljeno kao „večna istina“ — pogotovo u religiji, moralu, jeziku.
- Ne beži od napetosti — tvoje unutrašnje sukobe, sumnje, patnje: to je tvoj zategnuti luk.
- Ne traži spasenje — traži probudjenost, prisutnost, lucidnost.
- Igraj se mišlju, svetom, sobom — filozofija može biti ples, ne samo rat.
- Postani tvorac vrednosti, a ne njihov sledbenik.
Prvo: Tumačenje tvog sna
Korak 1 u učenju Ničea — metod čitanja
Prvi koncept za život — “Prevrednovanje svih vrednosti” (Umwertung aller Werte)
POGLAVLJE PRVO
ANALIZA I TUMAČENJE
1. Volja za istinom — Preispitivanje najvišeg ideala
2. Zašto ne neistina? Zašto ne iluzija?
KAKO ŽIVETI OVAJ AFORIZAM
1. Sumnjaj u svoje motive
2. Ispituj „svete istine“
3. Ne budi rob istine
4. Poštuj iluziju kada daje život
