Pustiti emocije da odu...

[limunada]

Prije par godina sam,prolazeci kraj tog stana gdje smo stanovali kad sam bila dijete,imala veliku zelju samo da zavirim u to dvoriste i u tu kucicu.Dozivljavala sam ga kao svoj,iako je proslo vise od trideset godina kako smo odatle odselili,valjda zato sto je to prvo sjecanje na dom u djetinjstvu.
I udjem i pozvonim na vrata,a tamo neki drugi podstanari.Objasnim sta je u pitanju,ali nisu mi dozvolili da zavirim,samo sam sam onako pogledala sa terase.Mogu misliti da su pomislili...kakva je ovo ludaca? A moja zelja je bila da vidim jer je sve ostalo isto,skoro nista nije renovirano.
Obje susjedne kuce su srusene i na njihovom mjestu nikle stambene zgrade,samo se ta "moja" kucica jos drzi.
Igrom slucaja poznajem i sadasnju vlasnicu,ali ona tu ne zivi,samo izdaje stan,i sigurno bi mi dopustila da razgledam okolo,ali naravno kad je prazno.Samo se jos kockice nisu poklopile.
Nadam se da ce jednom.

 

[ТТТТ]

Juče smo zatvorili naša poslednja vrata u jednom gradu. Vrata kuće u kojoj smo počeli zajednički život, koju smo sami sklepali od ruševine , u kojoj smo pojeli par džakova soli...
I odavno više ne živimo tamo , i odavno od toga imamo samo materijalne dobiti, ali svaki put neki miris pokrene emociju, neka stvarčica na zidu, neka razbijena pločica u kupatilu koja vrati slikovito događaj kada se to i zašto desilo...
Potpišeš, odeš u banku, legne novac na račun, gledaš u taj izvod i krenu suze, krenu slike stare 30 godina da se vrte pred očima.
I hoću da pustim da ode, ali one neće...
Ne čuvam uspomene, bacam ono što bi mnogi čuvali ceo život, takva sam osoba. Ne gledam stare fotografije, ne idem na groblja, sve to sahranim negde...pokušaću i ovo, i valjda me put više nikad neće navesti u tu ulicu Laze Telečkog u Novom Sadu...

 

[Klonirani Šime]

Juče smo zatvorili naša poslednja vrata u jednom gradu. Vrata kuće u kojoj smo počeli zajednički život, koju smo sami sklepali od ruševine , u kojoj smo pojeli par džakova soli...
I odavno više ne živimo tamo , i odavno od toga imamo samo materijalne dobiti, ali svaki put neki miris pokrene emociju, neka stvarčica na zidu, neka razbijena pločica u kupatilu koja vrati slikovito događaj kada se to i zašto desilo...
Potpišeš, odeš u banku, legne novac na račun, gledaš u taj izvod i krenu suze, krenu slike stare 30 godina da se vrte pred očima.
I hoću da pustim da ode, ali one neće...
Ne čuvam uspomene, bacam ono što bi mnogi čuvali ceo život, takva sam osoba. Ne gledam stare fotografije, ne idem na groblja, sve to sahranim negde...pokušaću i ovo, i valjda me put više nikad neće navesti u tu ulicu Laze Telečkog u Novom

Juče smo zatvorili naša poslednja vrata u jednom gradu. Vrata kuće u kojoj smo počeli zajednički život, koju smo sami sklepali od ruševine , u kojoj smo pojeli par džakova soli...
I odavno više ne živimo tamo , i odavno od toga imamo samo materijalne dobiti, ali svaki put neki miris pokrene emociju, neka stvarčica na zidu, neka razbijena pločica u kupatilu koja vrati slikovito događaj kada se to i zašto desilo...
Potpišeš, odeš u banku, legne novac na račun, gledaš u taj izvod i krenu suze, krenu slike stare 30 godina da se vrte pred očima.
I hoću da pustim da ode, ali one neće...
Ne čuvam uspomene, bacam ono što bi mnogi čuvali ceo život, takva sam osoba. Ne gledam stare fotografije, ne idem na groblja, sve to sahranim negde...pokušaću i ovo, i valjda me put više nikad neće navesti u tu ulicu Laze Telečkog u Novom Sadu...

Da te utješim, to je ništa
Zamisli prazno ognjište, gdje si odrastao, i gdje više niko ne živi, jer su ti pomrli najuži ćlanovi porodice...
Pa svratiš tamo ponekad, muka ti, i dođe ti da se malo izdrogiraš i izbrišeš sjećanja, i ne znaš za sebe...i da prodaš sve to, ali teško prodati...

 

[Ona Marge]

a koji K...C ste prodavali gajbu u Laze Teleckog? ne idu i jare i PARE...posle J....nja nema kajanja.

Dok je to bila ulica butika i zanatstva, dok je bilo prihvatljivo živeti tamo, dok su lokali mogli pristojno da se izdaju i dok nije zavladala sodoma i gomora u toj ulici, bilo je lepo živeti i posedovati nešto tamo.
Onda je u jednom momentu u tom pasažu otvoren sexy šop, pa salon za tetovažu, pa muzička kuća, pa striptiz bar i još ponešto. Lokale smo nakon toga mogli izdavati samo za magacine a u stanu niko nije opstajao više od par meseci što zbog buke što zbog ludih komšija.
Bilo je u poslednje vreme mučno izdavati sve to i dolaziti u sve više uništen stan, a pre svega udaljen stotinak km od mesta u kome živimo.
Ide sad to sve u neke stanove. Možda opcija stan na dan ili tako nešto.
Kad je blizu,lakše se održava i kontroliše.

 

[PerfectOne]

Juče smo zatvorili naša poslednja vrata u jednom gradu. Vrata kuće u kojoj smo počeli zajednički život, koju smo sami sklepali od ruševine , u kojoj smo pojeli par džakova soli...
I odavno više ne živimo tamo , i odavno od toga imamo samo materijalne dobiti, ali svaki put neki miris pokrene emociju, neka stvarčica na zidu, neka razbijena pločica u kupatilu koja vrati slikovito događaj kada se to i zašto desilo...
Potpišeš, odeš u banku, legne novac na račun, gledaš u taj izvod i krenu suze, krenu slike stare 30 godina da se vrte pred očima.
I hoću da pustim da ode, ali one neće...
Ne čuvam uspomene, bacam ono što bi mnogi čuvali ceo život, takva sam osoba. Ne gledam stare fotografije, ne idem na groblja, sve to sahranim negde...pokušaću i ovo, i valjda me put više nikad neće navesti u tu ulicu Laze Telečkog u Novom Sadu...

uspomene su lepe i potrebne su čoveku. neke bole do iznemoglosti
ako te nešto gane iz prošlosti plači, okrepljujuće je kad se dobro izridaš.
i čuvaj stare slike jednom će ti ponovo trebati kada sa njima budeš mogla da se suočiš suvih očiju

 

[Sebastian6]

Juče smo zatvorili naša poslednja vrata u jednom gradu. Vrata kuće u kojoj smo počeli zajednički život, koju smo sami sklepali od ruševine , u kojoj smo pojeli par džakova soli...
I odavno više ne živimo tamo , i odavno od toga imamo samo materijalne dobiti, ali svaki put neki miris pokrene emociju, neka stvarčica na zidu, neka razbijena pločica u kupatilu koja vrati slikovito događaj kada se to i zašto desilo...
Potpišeš, odeš u banku, legne novac na račun, gledaš u taj izvod i krenu suze, krenu slike stare 30 godina da se vrte pred očima.
I hoću da pustim da ode, ali one neće...
Ne čuvam uspomene, bacam ono što bi mnogi čuvali ceo život, takva sam osoba. Ne gledam stare fotografije, ne idem na groblja, sve to sahranim negde...pokušaću i ovo, i valjda me put više nikad neće navesti u tu ulicu Laze Telečkog u Novom Sadu...

Vazi. Ako imate viska para, imam jedan dobar oldtajmer, cena sitnica

 

[Manastirka]

I kod mene je tako...za sve osim za jedan stan, u odnosu na njega imam čudan osećaj, ljubav i odbojnost, želela bih da ga nema sa jedne strane ali nikada ga ne bih prodala, sa druge. Istovremeno su prisutna opozitna osećanja. I za taj grad me vezuju slične emocije, svuda osim tamo sam nomad a tamo ne mogu da budem jer je mracno i prazno mesto. Pita me muž kada ću nešto naše da doživim kao svoje, ne znam, ne znam da li ću ikada.
Tamo ne odlazim gotovo uopšte a stalno mi nedostaje kao izgubljeni deo mene, kada odem momentalno želim da bežim i da se nikada ne vratim.
Ponekad je zdravo prodati i nastaviti svoj život, ostaviti iza sebe pa makar roditi novu Freyu tog dana.

Ja jedino što nikad ne bih prodala jeste dedovina... za sve druge me iskreno, baš boli briga!Nisam nostalgična..., ali to je nešto lično moje, za slučaj da rešim nekad da se vratim.

 

[86bogomoljka]

Ja jedino što nikad ne bih prodala jeste dedovina... za sve druge me iskreno, baš boli briga!Nisam nostalgična..., ali to je nešto lično moje, za slučaj da rešim nekad da se vratim.

И то је последња нада да можеш имати слободу. Ако имаш своје парченце земље, не можеш бити роб. Још ако има извор... Ти си цар!
Ја сам везана за дедин и бакин стан у ком сам одрасла. Када помислим на кућу, прва мисао ми је он. Волим и распоред, и део града, и поглед са теараса... Али станови служе да у њима преспаваш и осамиш се када то пожелиш, тако то ја видим. Зато бих лакше њих продавала, мењала,...
Али земља... то је живот. Иако нисам емотивно толико везана за њу, сам осећај да ипак имаш тамо нешто, макар и зарасло, ми даје слободу да брбљам. Никада ме неће ућуткати!

 

[86bogomoljka]

a koji K...C ste prodavali gajbu u Laze Teleckog? ne idu i jare i PARE...posle J....nja nema kajanja.

Ово сам и ја још јуче помислила, али није моје да коментаришем, имају људи своје разлоге. Можда се мени само чини да бих то паметно искористила. А што Марџ каже, нису близу, па да лакше баратају простором.

 

[krompir 2.1.]

Dok je to bila ulica butika i zanatstva, dok je bilo prihvatljivo živeti tamo, dok su lokali mogli pristojno da se izdaju i dok nije zavladala sodoma i gomora u toj ulici, bilo je lepo živeti i posedovati nešto tamo.
Onda je u jednom momentu u tom pasažu otvoren sexy šop, pa salon za tetovažu, pa muzička kuća, pa striptiz bar i još ponešto. Lokale smo nakon toga mogli izdavati samo za magacine a u stanu niko nije opstajao više od par meseci što zbog buke što zbog ludih komšija.
Bilo je u poslednje vreme mučno izdavati sve to i dolaziti u sve više uništen stan, a pre svega udaljen stotinak km od mesta u kome živimo.
Ide sad to sve u neke stanove. Možda opcija stan na dan ili tako nešto.
Kad je blizu,lakše se održava i kontroliše.

ja je pamtim od 2000-2001. kao jednu od najlepsih ulica kojima sam hodao...a Marta tada najomiljenije mesto za pivo u NS, ma i sada je ali malo kvare svi mirisi girosa i balege koja dolazi sa svih strana.
Kapiram da u Bg u Cetinjskoj tek imaju problem sa svim lokalima koji rade na mestu bivse skadarske pivnice..

Ali da imam bilo koliko kvadrata u Laze i tako slicnoj ulici prodao bih je bez trunke kajanja..da sam tamo i prohodao koga briga nisam drvo pa da ne mogu da se setam gde mi je lepse.
Ja i dan danas . dve godine posle preseljenja iz Beograda u Novi Sad moram pojedincima da crtam zasto sam se preselio.
Mislim koga briga za moje razloge. ako sam u njihovim ocima debil. Neka sam. A meni lepo...

Pozdrav i bez kukanja

 

[Ona Marge]

Vazi. Ako imate viska para, imam jedan dobar oldtajmer, cena sitnica

Ma i mi vozimo skoro punoletne krševe, a to je to