- Poruka
- 19.674
U poplavi hvalisavih, nekritičkih pi-ar tekstova o bilo kojoj umetničkoj produkciji u nas,
potvrdilo se kao i uvek, da je kritika neophodan dokument o stvarnoj vrednosti nekog
dela...
Stav poštovalaca umetnosti u nas je da književna kritika uopšte ne postoji, a da se
kritika umetničke muzike tu i tamo provuče u "Novostima"... Osim što traže "pravdu"
za muzičare, oni smatraju da je pozorišna kritika povlašćena, jer kritikuje glumce,
preterano ih razvlačeči bez kraja i konca po medijima svake vrste...
Njihovim ocenama nemam primedbi, delim sa njima i svoje mišljenje...
Ipak, moram da dodam da prostor za kritiku kod nas nije zadovoljavajući i da su kritičari
slabo plaćeni i svakako da ne mogu da žive od svog kritičkog rada...
Oštrica kritike kod nas je - otupela... Da vidimo zašto...
Kada je reč o pozorišnoj kritici, važno je na početku reći da glumci i reditelji često
NE trpe kritičare, nipodaštavaju ih i često proglašavaju nebitnim... Ne vole kritičara
ni kada je oštar, ni kada je blag, ni kada piše o predstavi, još više ako ne piše...
Tada komentarišu:
"Ko i šta njemu daje za pravo da o mojoj predstavi ne vredi pisati?"
Skoro da se u medijima NE može pronaći "negativna" kritika, jer kritičari izbegavaju
da napišu da je predstava slaba, da su glumci loše odglumili svoje uloge, da je
reditelj omanuo, tako da ispada da je kritika samo analiza uspelih predstava, ili delova
predstave, uz prećutkivanje njenih nedostataka, a sve ovo je u poslednje vreme - pravilo!
Autori loših predstava tvrde da su kritičari maliciozni, neobrazovani, nebitni, da su frustrirani
neuspesima u privatnim životima i da su na polju kritike pronašli zadovoljenje... Oni ne žele
da prihvate kritičko mišljenje, niti relevantnost kritičara, braneći takav stav lošim argumentima,
nastavljajući rat sa kritikom bez kraja i konca...
Valjda je zbog toga popularna teza da je samo mrtav kritičar - dobar kritičar, hahahaha...
Ali, ako se loša predstava, loša režija, ili loša gluma LAŽNO POHVALI, tada nastaje - tajac...
Ne bune se protiv kritike ni glumci, ni reditelji...
Sa druge strane, publika koja zaista ide u pozorište, koja ga suštinski voli, (ne ide da bi bili
viđeni, kao što to radi današnja "elita") čita kritike jer zna da su one u stvari jedini validan
trag o vrednosti dela... Pa tako, gledaocima je potrebna poruka, potrebno im je da provere
svoje mišljenje o predstavi sa osobom koja ima više iskustva od njih u gledanju, tumačenju
i procenjivanju pozorišta...
Tako da... kritika i kritičko mišljenje su potrebni, pa je tako kritika neizbežni saputnik
pozorišta, voleli to loši glumci, loši reditelji.. ili ne...
potvrdilo se kao i uvek, da je kritika neophodan dokument o stvarnoj vrednosti nekog
dela...
Stav poštovalaca umetnosti u nas je da književna kritika uopšte ne postoji, a da se
kritika umetničke muzike tu i tamo provuče u "Novostima"... Osim što traže "pravdu"
za muzičare, oni smatraju da je pozorišna kritika povlašćena, jer kritikuje glumce,
preterano ih razvlačeči bez kraja i konca po medijima svake vrste...
Njihovim ocenama nemam primedbi, delim sa njima i svoje mišljenje...
Ipak, moram da dodam da prostor za kritiku kod nas nije zadovoljavajući i da su kritičari
slabo plaćeni i svakako da ne mogu da žive od svog kritičkog rada...
Oštrica kritike kod nas je - otupela... Da vidimo zašto...
Kada je reč o pozorišnoj kritici, važno je na početku reći da glumci i reditelji često
NE trpe kritičare, nipodaštavaju ih i često proglašavaju nebitnim... Ne vole kritičara
ni kada je oštar, ni kada je blag, ni kada piše o predstavi, još više ako ne piše...
Tada komentarišu:
"Ko i šta njemu daje za pravo da o mojoj predstavi ne vredi pisati?"
Skoro da se u medijima NE može pronaći "negativna" kritika, jer kritičari izbegavaju
da napišu da je predstava slaba, da su glumci loše odglumili svoje uloge, da je
reditelj omanuo, tako da ispada da je kritika samo analiza uspelih predstava, ili delova
predstave, uz prećutkivanje njenih nedostataka, a sve ovo je u poslednje vreme - pravilo!
Autori loših predstava tvrde da su kritičari maliciozni, neobrazovani, nebitni, da su frustrirani
neuspesima u privatnim životima i da su na polju kritike pronašli zadovoljenje... Oni ne žele
da prihvate kritičko mišljenje, niti relevantnost kritičara, braneći takav stav lošim argumentima,
nastavljajući rat sa kritikom bez kraja i konca...
Valjda je zbog toga popularna teza da je samo mrtav kritičar - dobar kritičar, hahahaha...
Ali, ako se loša predstava, loša režija, ili loša gluma LAŽNO POHVALI, tada nastaje - tajac...
Ne bune se protiv kritike ni glumci, ni reditelji...
Sa druge strane, publika koja zaista ide u pozorište, koja ga suštinski voli, (ne ide da bi bili
viđeni, kao što to radi današnja "elita") čita kritike jer zna da su one u stvari jedini validan
trag o vrednosti dela... Pa tako, gledaocima je potrebna poruka, potrebno im je da provere
svoje mišljenje o predstavi sa osobom koja ima više iskustva od njih u gledanju, tumačenju
i procenjivanju pozorišta...
Tako da... kritika i kritičko mišljenje su potrebni, pa je tako kritika neizbežni saputnik
pozorišta, voleli to loši glumci, loši reditelji.. ili ne...
