Znam da non-stop buljite u mene, ja sam vam kao neki hebeni mudrac, sve razumem, sve prihvatam, umem da objasnim i rasvetlim zapetljane ljudske motive, mračne porive, strahove i slabosti. Obraćate mi se za savet. Nepoznati Krstarovci mi se ispovedaju. Malo poznate Krstarovke dođu da meni ispričaju ono što nikome nikada nisu rekle. I posle mi kažu: bio si u pravu. Ili: poslušala sam te i rešila problem. Eh, to prokleto razumevanje koje imam za sve oko sebe, meni je'be kevu 200 na sat u svakom emotivnom odnosu, sa svakom vešticom koja mi se dopada. To je kao da namotaji onoga što raspetljavam za druge padaju na mene, stežu se i dave me, sapliću i sputavaju.
Jer kad ja imam problem i ne mogu da dobijem ono što mi treba i što želim, kako da zauzmem stav; kad ja skroz razumem zašto nailazim na problem? I onda prsnem, baš kao svi drugi, samo onako kako ja to radim - predatorski.
Dragi moji šećeri, svi kojima sam ikada rekao: dušo, kolačiću, sunce, srećo, ljubavi, svi sem tebe DROCO MALA - hoću da raskinem sa vama! I ovo je moje oproštajno pismo.
Hoću da odje'bete iz mog života sa svojim strahovima, opiranjima, sumnjama, nepoštenjem, uzmicanjem, slabošću, kao i sa svojom surovošću, površnošću, beščašćem i neiskrenošću.
Kad vas u mislima postrojim, kao Hans K. neku grupu odabranih Klavdija, vidim, naravno, da je greška samo moja. Svaka od vas otelotvoruje deo mog sna. Lepotom svojih gornjih I donjih oblina, inteligencijom, uzdrhtalošću, duhovitošću, strašću, rešenošću da krene u juriš. I svaka od vas je u nekom trenutku dršku svoje metle uperila u moje srce. U nameri da se odbrani.
Oh, naravno da znam od čega se branite, ja prosto ne mogu da to ne razumem, sve i da hoću.
Ja sam mnogo strašan. Prosto siledžija. Kad nešto želim, obrušim se poput cunamija i usput mislim da sam samo jedan strastven čuvar šećera. Ne vidim koliko sam idiot. Ili ste vi možda, moje ranjeno, obogaljeno stado, bili toliko zaslepljeni mojom elementarnom silom, da uopšte niste uspeli da vidite jednog strastvenog čuvara, pa ste ga doživeli kao siledžiju.
Da, znam. Žene koje dobijaju sve ono za čim ja umirem, često su sasvim obične. Ili umeju da se pretvaraju da su sasvim obične. Prosto, nisu strašne. Nisu sjajne, uzbudljive, fascinantne, neobične i zabavne na prvi pogled. Ali nisu ni razorna sila, na poslednji…
Žao mi je. Precenio sam vas. I kažnjen sam veoma. I nisam se opametio. Nisam postao manje zastrašujuć u svojoj usredsređenosti. Ne pada mi na pamet da sabotiram svoju snagu, da bih pripitomio vaše slabosti i iskalkulisao neku dobit na kraju.
Jer na kraju – svi gube.
I zato hoću da odje'bete, sjajne čitačice, oslonjene na pohabane korice, često citirane tuđe redove i izlizane tastature. Tako izgledate posle bitke. Ni lepota oblina, ni pamet, ni duh, samo polomljeni nokti i povlačenje.
I kad ste se već borile protiv mene, zašto niste poginule, dođavola? Možda će vas ojačati ono što vas nije ubilo, nakon što vas je osakatilo.
Meni taj nauk ničemu ne služi. Niti sam jači, niti sam osakaćeniji. Samo počinje da mi bude dosadno.
Osećam očajanje, da. Kad pomislim da nikada neću privući neku vešticu sa integritetom, koja svoje strahove i slabosti poznaje i ne dozvoljava im da je zaskoče iz zasede, u slučaju obrušavanja elementarnih sila. Ne zato što ne verujem da takve postoje, nego zato što, upetljan u namotaje onog razumevanja sa početka, privlačim one kojima je razumevanje potrebno. Uteha i oprost za sve grozne manjkavosti, sa kojima ne žele da se suočavaju, potvrda da je dovoljno divno to što su lepe, pametne, pune duha ili rešenosti na juriš.
Ne mogu da se “ratosiljam” te očinske raskoši, pa na svom kolenu ljuljam nedorasle, koji znaju da očevi sve praštaju. Eto moje dijagnoze. Ne mogu da odolim kad nekome treba prihvatanje.
E sad, subjekti moje ljubavi, naklonosti, strasti, nežnosti i razumevanja, nalevo krug i napred marš!
Nema druge šanse, ne čekam više nikog, ne tolerišem više ništa.
Odrastite u nečijem drugom zagrljaju, ako uopšte imate kapacitete za odrastanje.
Besan sam, tužan sam, zgrožen sam i toliko puta stalno tako, da sam se načisto smorio. Umirem od dosade.
I sada je kraj, jer hoću da se zabavljam. Sa nekom zabavnom. Koja nalazi da je kroćenje cunamija najzabavnija stvar na planeti. Koja se dnevno savetuje sa svojom mračnom stranom.
Koja će umeti mene da prihvati, kad zabava počne da boli. A za Public Me već boli.
Oni znaju da nikoga ne bih svesno i namerno povredila. Ostali... zaista mi nije ni bitno.
