Orke se hrane fokama. Njihovu igru plenom, iz naše, ljudske perspektive, možemo uporediti sa maženjem jagnjeta koje ćemo potom ubiti i nataći na ražanj. Mi ne možemo znati da li orka UŽIVA u mrcvarenju plena, jer mi nismo orke, a naša poimanja stvari i pojava su homocentrična.
I sad se setih jednog slatkog dokumentarca o leopardu, u kome je, između ostalog, prikazano kako je odrasli mužjak leoparda ubio pavijana i njegovo mladunče odneo na drvo, lizao i grlio („ljubio“ i „mazio“) – čime se inače do tada profesionalno snimljeni dokumentarac završava, ostavljajući publiku u iluziji da je leopard „zavoleo“ malog pavijana i da će njih dvoje, poput dva najbolja druga, živeti u slozi i prijateljstvu do kraja večnosti. Zapravo, iza priče o zverskoj naprasnoj nežnosti stoji fakat da leopard šteka svoje mrtve, slabe ili polumrtve žrtve na drveću, kao u nekoj ostavi, odlažući zalogaj za vreme kada mu ne bude do lova. Ali, takva istina je previše okrutna za ljudsko biće, sklono da istog leoparda ubije i od njega napravi bundu, ili da pavijana strpa u laboratoriju kako bi mu zabadao elektrode u mozak – u ime znanja, velikih otkrića, a sve zarad produženja sopstvene vrste.
Mi imamo vrlo malo pojma o ponašanju životinjskog sveta. Dok se Dajana Fosi nije saživela sa gorilama, ljudi su verovali da su gorile veoma agresivna stvorenja; dok Džejn Godal nije počela intenzivno da se bavi šimpanzama, ljudi su smatrali da su šimpanze vesele kada naprave grimasu koja liči na ljudski osmeh .... i, uopšte, mi, ljudi, skloni smo da sva druga bića upoređujemo sa sobom.
Što se tiče okrutnosti i mučenja, oni su značajni činioci u onome što nazivamo civilizacijom. Ratovi i inkvizicija su najeklatantniji primeri destrukcije zarad „kreacije“. Ne postoji humani rat, kao što ne postoji ni mučenje u ime Dobra. Mučenje je izraz okrutnosti, i ništa manje od toga.
Neko je jednom pametno i duhovito primetio da su mučenici osobe koje se linijom najmanje nevoljnosti kreću ka željenoj smrti. Naravno, to važi ako govorimo o ljudima koji biraju da budu mučenici (ali ovo nije tema o njima). Međutim, ako govorimo o mučenju kao životnoj vokaciji onih koji u njemu uživaju, treba reći da je potreba za (psihološkom ili fizičkom torturom) patološka, odnosno odlika poremećenih umova ... i takvi se u psihologiji zovu psihopate. Pa ću navesti nešto što sam napisala na drugom mestu:
Psihopata živi po sopstvenoj maksimi: iskoristi, odbaci, otimaj, ubijaj, mirno spavaj. Priroda mu je istovetna karakteru tiranosaurusa reksa. Za njega je drugo biće upotrebna stvar. Sadizam je za ubilački nastrojenog sociopatu/psihopatu jedan od osnovnih estetskih atributa: kao što neki normalni ljudi uživaju kada, iz svojih ligenštula, cevčeći pićence, posmatraju lep krajolik i u lepoti trenutka i prizora pronalaze mir, tako će se i sociopata zavaliti u ligenštul, sipati piće i posmatrati krajolik, s tom razlikom što će lepotu videti u činjenici da je do tog ligenštula, pića i pogleda na peščanu plažu došao u buldožeru, gazeći po drugima. Mir za njega nije produhovljen spokoj, već prosta i trenutna sitost. Okrutno zadat bol drugome postaje lični cilj, nasilje nad tuđom svešću – zadatak, a mrcvarenje tuđeg tela – hladna, distancirana, bolesna radoznalost: koliko drugo biće može izdržati bol i patnju, šta se događa s telom koje se na ovaj ili onaj način muči, kako čovek izgleda odran, iskasapljen, spaljen, ugušen ili sa razmrskanom glavom … i, uopšte, kako izgleda čovek kao stvar.
Ako govorimo o svakodnevnim, „običnim“ ljudima i manje primetnim mučenjima:
samo probajte da budete ljudi sa izraženom željom da drugima budete potrebni, i videćete koliko su ti drugi manipulativni i okrutni. Kada jedan čovek nanjuši slabost drugog, uvek će je zloupotrebiti. Lagaće vas, tražiće od vas da ispunjavate želje koje ne biste ispunjavali da niste tako prokleto zavisni od tuđeg voljenja ... i sve ćete učiniti da biste dobili šačicu lažne ljubavi. Čak ćete se, ako dotaknete dno istine da se radi o pukom koristoljublju, pomiriti sa mučenjem ... jer je pristanak na obmanu i mučenje, ponekad, jedini način da preživite u, u osnovi, surovom svetu koji je oduvek surov i otuđen.
