PSIHIJATRIJA: psihoterapija, panika, fobije, depresije, psihološke igre, itd.

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
Pa kako očekuješ pomoć? :)
Tvoj problem je verovatno u zatvorenom krugu: ubeđuješ sebe da nešto nije u redu i umaraš se, što konstantno pogoršava tvoju situaciju. Nekada ljudi - zaista - previše razmišljaju. Mlada si, život pred tobom, nemaš nikakvih pravih problema. Problem si sama ti, jer sebi govoriš da problema ima tamo gde ga verovatno nema.
A druga priča bi bila da se nešto ipak desilo, ali si ti to potisnula na neki način, i nešto te muči, a ti o tome ne razmišljaš otvoreno.

Za sve to postoji ordinacija, tražiš uput za psihoterapeuta, porazgovaraš lepo, pa ti on(a) kaže šta ima.
Al' ipak mislim da sama sebi praviš bespotreban problem, i da si nesigurna u sebe. Ništa ne mogu konkretno da kažem, nisam ti oči video. ;)

p.s. Probaj da kreneš sa trčanjem, pokušaj na neki način da skreneš misli sa 'gluposti'. Fizička aktivnost dušu dala za to. ;)
 
Ali ja nisam osoba koja ce da se zatvori u sobu i samosazaljeva, a i fizicke aktivnosti imam dovoljno nije stvar u nesigurnosti zbog fizickog izgleda sa tim nemam problema ( ne zelim da zvucim neskromno) vec sam nesigurna sto se nekih drugih stvari tice vezanih za kontakt sa drugim ljudima..i onih koje sam tek upoznala, a i sa starim prijateljima..i te nocne more..i napadi placa..ja se tako nikada nisam ponasala zato znam da nisam samo to sebi uvrtela u glavu tj nisam izmislila problem, a i zasto bi to iko uradio? Hocu da kazem da znam da mi treba razgovor sa strucnom osobom ali se plasim..eto to sam shvatila sad dok sam pisala ovu poruku..ovaj..hvala na izdvojenom vremenu nadam se da ne mislis da sam luda ili razmazena jer me ovo stvarno muci i koci, a mislim da mozda nisam objasnila na najbolji moguci nacin..
 
...kada i ja, kao osoba, koja direktno ne radi u toj struci,...shvati problem,...onda vidiš da on i nije tako velik,...malo se otvori,...malo više u šetnju izađi,...gledaj u nasmejane ljude,...ja, na primer, mislim da bih ti za pola sata podigao raspoloženje za 100%.
Inače,....možda sam se malo zaleteo,...a nadam se da problem nije dublji,....iz ovog što si tu, navela, ne stiče se takav utisak,...nek te forum,...i neke njegove teme nadahnu,pa izađi napolje,..i malo se ,,ispucaj,,...
 
Vrtirepic:
Ali ja nisam osoba koja ce da se zatvori u sobu i samosazaljeva, a i fizicke aktivnosti imam dovoljno nije stvar u nesigurnosti zbog fizickog izgleda sa tim nemam problema ( ne zelim da zvucim neskromno) vec sam nesigurna sto se nekih drugih stvari tice vezanih za kontakt sa drugim ljudima..i onih koje sam tek upoznala, a i sa starim prijateljima..i te nocne more..i napadi placa..ja se tako nikada nisam ponasala zato znam da nisam samo to sebi uvrtela u glavu tj nisam izmislila problem, a i zasto bi to iko uradio? Hocu da kazem da znam da mi treba razgovor sa strucnom osobom ali se plasim..eto to sam shvatila sad dok sam pisala ovu poruku..ovaj..hvala na izdvojenom vremenu nadam se da ne mislis da sam luda ili razmazena jer me ovo stvarno muci i koci, a mislim da mozda nisam objasnila na najbolji moguci nacin..
Kliknite za proširenje...
Problem je realan, kako bih mogao da mislim da si luda ili razmažena? Ali uzrok problema retko kad možeš da znaš, iako misliš da je sve ostalo, u neku ruku, ok. ;) Zato je potreban razgovor sa pravom osobom. ;)
 
Ja imam problem koji verovatno niko nema...

Desilo se prvi put u drugom razredu osnovne. Igrala sam se u dvoristu i od jednom sam se osetila kao da sam prvi put tu. U glavi sve znam i ko sam i sta sam, kad sam tu dosla i kako a prosto sam se osetila kao da sam pala sa marsa. Ne znam kako sam se izborila sa tim, samo znam da je mnogo dugo trajalo.. Iako se taj osecaj pojavljivao kad god nesto dugo radim,smirivala sam sebe govoreci gde sam i da se opustim, onda pocnem da razmisljam o necem drugom i tako stalno to prodje.

Sve je bilo super dok se nisam totalno izgubila na poslu, pre jedno 3 meseca. Cini mi se da nikad nisam ni zivela, osecam se da ne znam ni ko sam i ni gde sam... Sve potrebne informacije imam u glavi, ali kada sebi pokusam da objasnim kao pre onda nastupa strah. Bila sam kod neurologa,rekla mi je da sam histericna i da umisljam i kada se javi taj osecaj da ga ignorisem.

Zaista je tesko verovati nekome da mu nesto fali, kada se on ponasa naj normalnije i sve zna, ali ja sam zaista totalno izgubljena...znam da me niko nece shvatiti,ne bi ni ja da mi se to nije dogodilo...

Jel ima neko slicna iskustva? Kako se izboriti sa ovime, posto od doktora nema vajde, svima delujem najnormalnije a osecam se kao da lebdim i da ne znam ni ko sam ni gde sam...
 
Maja1234:
Ja imam problem koji verovatno niko nema...

Desilo se prvi put u drugom razredu osnovne. Igrala sam se u dvoristu i od jednom sam se osetila kao da sam prvi put tu. U glavi sve znam i ko sam i sta sam, kad sam tu dosla i kako a prosto sam se osetila kao da sam pala sa marsa. Ne znam kako sam se izborila sa tim, samo znam da je mnogo dugo trajalo.. Iako se taj osecaj pojavljivao kad god nesto dugo radim,smirivala sam sebe govoreci gde sam i da se opustim, onda pocnem da razmisljam o necem drugom i tako stalno to prodje.

Sve je bilo super dok se nisam totalno izgubila na poslu, pre jedno 3 meseca. Cini mi se da nikad nisam ni zivela, osecam se da ne znam ni ko sam i ni gde sam... Sve potrebne informacije imam u glavi, ali kada sebi pokusam da objasnim kao pre onda nastupa strah. Bila sam kod neurologa,rekla mi je da sam histericna i da umisljam i kada se javi taj osecaj da ga ignorisem.

Zaista je tesko verovati nekome da mu nesto fali, kada se on ponasa naj normalnije i sve zna, ali ja sam zaista totalno izgubljena...znam da me niko nece shvatiti,ne bi ni ja da mi se to nije dogodilo...

Jel ima neko slicna iskustva? Kako se izboriti sa ovime, posto od doktora nema vajde, svima delujem najnormalnije a osecam se kao da lebdim i da ne znam ni ko sam ni gde sam...
Kliknite za proširenje...

Na zalost na forumu vise nemamo psihijatra koji bi ti mogao reci nesto vise o tom problemu pa mozda ne bi bilo lose da odes do nekog...
 
Vrtirepic:
ne znam ni kako bih pocela..vec negde oko mesec dana se bas lose osecam.. drustvena sam osoba i mogu reci da sam optimista ali u poslednje vreme moje samopuzdanje je ravno nuli! Ja koja sam bila jako pricljiva sada mi se desava da ne znam sta da pricam sa ljudima, ne mogu da se izrazim kako treba i totalno sam dekocentrisana, ne znam sta sam gde ostavila itd, a desava mi se i da se iz cista mira rasplacem..eto tako mi dodje...I mislila sam da je to samo los period i da ce proci ali nikako da prodje i ne znam sta da radim. Ovo verovatno ne deluje kao neki veliki problem u odnosu na ostale izlozene u ovoj temi ali ja se stvarno nikad ovako nisam osecala i ne znam kako da izadjem na kraj sama sa sobom i ne razumem zasto se ovako osecam da li je ovo pocetak neke depresije ili sta vec..mada smatram da je depresija znak slabosti i nemogucnosti da se covek izbori sa svojim osecanjima i sama pomisao da se tako nesto meni desava me samo jos vise iznervira :(
Kliknite za proširenje...

Npr moglo bi se eventualno vrlo jednostavno da se resis.
Samo da kazes sebi da prihvatas to stanje u kome se trenutno nalazis - ali i da znas da ce ono uskoro proci.

Tj resavas samo pomocu self-acceptance.

Ako ne uspes tako onda pm me.

ili probaj:
1) Slow talk - tj na malo usporis brzinu pricanja kada si sa prijateljima. To je vrlo korisna stvar
2) Distrakcija - tj skretanje misli (neko je reko da je trcanje distrakcija - ne trcanje primarno sluzi za nesto drugo i jeste doduse korisno) - pevusenje neke tvoje omiljene pesme.Video(youtube) je jos bolje jer se rade oci usi usta tako da je to idealna distrakcija
3) Meditacija
 
Poslednja izmena:
Maja1234:
Ja imam problem koji verovatno niko nema...

Desilo se prvi put u drugom razredu osnovne. Igrala sam se u dvoristu i od jednom sam se osetila kao da sam prvi put tu. U glavi sve znam i ko sam i sta sam, kad sam tu dosla i kako a prosto sam se osetila kao da sam pala sa marsa. Ne znam kako sam se izborila sa tim, samo znam da je mnogo dugo trajalo.. Iako se taj osecaj pojavljivao kad god nesto dugo radim,smirivala sam sebe govoreci gde sam i da se opustim, onda pocnem da razmisljam o necem drugom i tako stalno to prodje.

Sve je bilo super dok se nisam totalno izgubila na poslu, pre jedno 3 meseca. Cini mi se da nikad nisam ni zivela, osecam se da ne znam ni ko sam i ni gde sam... Sve potrebne informacije imam u glavi, ali kada sebi pokusam da objasnim kao pre onda nastupa strah. Bila sam kod neurologa,rekla mi je da sam histericna i da umisljam i kada se javi taj osecaj da ga ignorisem.

Zaista je tesko verovati nekome da mu nesto fali, kada se on ponasa naj normalnije i sve zna, ali ja sam zaista totalno izgubljena...znam da me niko nece shvatiti,ne bi ni ja da mi se to nije dogodilo...

Jel ima neko slicna iskustva? Kako se izboriti sa ovime, posto od doktora nema vajde, svima delujem najnormalnije a osecam se kao da lebdim i da ne znam ni ko sam ni gde sam...
Kliknite za proširenje...

Sigurno je da mnogo ljudi ima taj problem. Posalji mi pm ako zelis da ti preporucim doktora koji ce to da resi 100%(naravno u drzavnoj ustanovi).
 
Poslednja izmena:
Maja1234:
Ja imam problem koji verovatno niko nema...

Desilo se prvi put u drugom razredu osnovne. Igrala sam se u dvoristu i od jednom sam se osetila kao da sam prvi put tu. U glavi sve znam i ko sam i sta sam, kad sam tu dosla i kako a prosto sam se osetila kao da sam pala sa marsa. Ne znam kako sam se izborila sa tim, samo znam da je mnogo dugo trajalo.. Iako se taj osecaj pojavljivao kad god nesto dugo radim,smirivala sam sebe govoreci gde sam i da se opustim, onda pocnem da razmisljam o necem drugom i tako stalno to prodje.

Sve je bilo super dok se nisam totalno izgubila na poslu, pre jedno 3 meseca. Cini mi se da nikad nisam ni zivela, osecam se da ne znam ni ko sam i ni gde sam... Sve potrebne informacije imam u glavi, ali kada sebi pokusam da objasnim kao pre onda nastupa strah. Bila sam kod neurologa,rekla mi je da sam histericna i da umisljam i kada se javi taj osecaj da ga ignorisem.

Zaista je tesko verovati nekome da mu nesto fali, kada se on ponasa naj normalnije i sve zna, ali ja sam zaista totalno izgubljena...znam da me niko nece shvatiti,ne bi ni ja da mi se to nije dogodilo...

Jel ima neko slicna iskustva? Kako se izboriti sa ovime, posto od doktora nema vajde, svima delujem najnormalnije a osecam se kao da lebdim i da ne znam ni ko sam ni gde sam...
Kliknite za proširenje...

Ne znam da li ces se u necemu od ovoga prepoznati..ali mene, po tvom opisu, podseca na depresonalizaciju i derealizaciju.

Ovi simptomi se odnose na način na koji doživljavate sebe.

Derealizacija je osećaj da ste vi sami i sve oko vas nestvarni, poput sna, kao da sve vidite kroz maglu ili nekakav filter. Ovi simptomi mogu biti vrlo uznemirijući.

Depersonalizacija je osećaj kao da ste izvan tela i da ga gledate iz drugog ugla. Primićeno je da u paničnim napadima ljudi doživljavaju i depersonalizaciju i derealizaciju. Neki najpre dožive depersonalizaciju koja onda izazove paniku i derealizaciju.

Btw, mozda bi trebalo da posetis nekog drugog psihijatra.
 
Waterfall:
Ne znam da li ces se u necemu od ovoga prepoznati..ali mene, po tvom opisu, podseca na depresonalizaciju i derealizaciju.

Ovi simptomi se odnose na način na koji doživljavate sebe.

Derealizacija je osećaj da ste vi sami i sve oko vas nestvarni, poput sna, kao da sve vidite kroz maglu ili nekakav filter. Ovi simptomi mogu biti vrlo uznemirijući.

Depersonalizacija je osećaj kao da ste izvan tela i da ga gledate iz drugog ugla. Primićeno je da u paničnim napadima ljudi doživljavaju i depersonalizaciju i derealizaciju. Neki najpre dožive depersonalizaciju koja onda izazove paniku i derealizaciju.

Btw, mozda bi trebalo da posetis nekog drugog psihijatra.
Kliknite za proširenje...

Dobro to je lepo znati ali je njoj najbitnije da zna kako to da resi.
 
Dobro vece :) Imam jedan za mene veliki problem. U vezi sam 6 meseci i jednom sam totalno 'zavisnickom odnosu'. Pre nego sto mi kazete da trebam da se vise bavim sobom, rekla bih Vam da sam extremno drustvena i komunikativna osoba. Studiram, ucim, setam, izlazim.. Zivim sama i poprilicno sam samostalna, imam 23 god..
Problem je sledeci: non stop ali bukvalno sta god da radim, dal volontiram, dal ucim, dal pijem kafu sa drugaricom mislim o svom decku. Ponekad me to totalno paralise .. Ako treba da dodje kod mene, ja ga cekam na terasi, do tih granica jer jedva cekam da se vidimo.. Vidjamo se cesto, imamo hamonicnu zaista vezu i sjajan sex, ne proizalazi ovo ni iz kakvih frustracija, ali ja ako sam negde sa nekim drugim, a ne sa njim 'nije to to' . Ko da nisam nikad bez njega zivela :roll: I to me kod sebe nervira, a ne umem da se izborim. Dakle druge aktivnosti mi ne pomazu da skrenem misli sa njega, a ipak nije to pocetna zaljubljenost, nego sto smo duze zajedno, to je sve gore . Dakle ja recimo ako on moze da nesto radimo zajedno ili ja sam nekako sprecena tad zbog obaveza i recimo izadjem uvece sa drugaricama u nocni provod, imam konstantan osecaj 'promasenosti' i sve mi je 'prazno' :roll:
Imate li neki savet, da li je ovo hm.. ne bih rekla normalno ali uobicajno i kako da naucim da to kontrolisem? Dakle nisu to misli "jao gde li je" jao sta radi" samo potreba da budem blizu njega, pomisao na neki zajednicki trenutak ili kako bi bilo lepo da budemo zajedno. Da napomenim da sam jako, jako samostalan tip i indivudualac i pre bi me gusilo ako je neko hteo vezu sa precestim vidjenjima a sad sam ja ta :lol:
Hvala unapred :hvala:
 
Miss Perfect:
Dobro vece :) Imam jedan za mene veliki problem. U vezi sam 6 meseci i jednom sam totalno 'zavisnickom odnosu'. Pre nego sto mi kazete da trebam da se vise bavim sobom, rekla bih Vam da sam extremno drustvena i komunikativna osoba. Studiram, ucim, setam, izlazim.. Zivim sama i poprilicno sam samostalna, imam 23 god..
Problem je sledeci: non stop ali bukvalno sta god da radim, dal volontiram, dal ucim, dal pijem kafu sa drugaricom mislim o svom decku. Ponekad me to totalno paralise .. Ako treba da dodje kod mene, ja ga cekam na terasi, do tih granica jer jedva cekam da se vidimo.. Vidjamo se cesto, imamo hamonicnu zaista vezu i sjajan sex, ne proizalazi ovo ni iz kakvih frustracija, ali ja ako sam negde sa nekim drugim, a ne sa njim 'nije to to' . Ko da nisam nikad bez njega zivela :roll: I to me kod sebe nervira, a ne umem da se izborim. Dakle druge aktivnosti mi ne pomazu da skrenem misli sa njega, a ipak nije to pocetna zaljubljenost, nego sto smo duze zajedno, to je sve gore . Dakle ja recimo ako on moze da nesto radimo zajedno ili ja sam nekako sprecena tad zbog obaveza i recimo izadjem uvece sa drugaricama u nocni provod, imam konstantan osecaj 'promasenosti' i sve mi je 'prazno' :roll:
Imate li neki savet, da li je ovo hm.. ne bih rekla normalno ali uobicajno i kako da naucim da to kontrolisem? Dakle nisu to misli "jao gde li je" jao sta radi" samo potreba da budem blizu njega, pomisao na neki zajednicki trenutak ili kako bi bilo lepo da budemo zajedno. Da napomenim da sam jako, jako samostalan tip i indivudualac i pre bi me gusilo ako je neko hteo vezu sa precestim vidjenjima a sad sam ja ta :lol:
Hvala unapred :hvala:
Kliknite za proširenje...

Bez brige...tipična zaljubljenost :)...Ah, kako nedostaje taj osećaj !!! :)
 
Psycho_86:
Bez brige...tipična zaljubljenost :)...Ah, kako nedostaje taj osećaj !!! :)
Kliknite za proširenje...

Slazem se,tipicna zaljubljenost koja dobija razmere jedne lepe,iskrene ljubavi.Samo jedan savet,ma koliko nekoga volela i zelela da vreme prodovis sa njima,pokusaj da se na neki nacin opustis kada izadjes sa svojim drugaricama i da to vreme posvetis bas njima ne razmisljajuci o svom decku. :) Videces koliko ces biti opustenija u daljem odnosu sa njim jer veza se temelji i na vremenu koje posvetis i sebi,graditi sebe u svakom pogledu pored voljene osobe je pravi izbor da bi neka veza opstala.
Ako sedis sa drugaricama i pijes kaficu,a pri tome misli ti lete ka njemu,onda na taj nacin zanemarujes i svoje prijatelje,a veza vremenom moze da ti postane teret ili ta ljubav opsesija kao sto je Ben_Adam rekao...a to ne ide ka dobrom putu... ;)
 
Miss Perfect:
Dobro vece :) Imam jedan za mene veliki problem. U vezi sam 6 meseci i jednom sam totalno 'zavisnickom odnosu'. Pre nego sto mi kazete da trebam da se vise bavim sobom, rekla bih Vam da sam extremno drustvena i komunikativna osoba. Studiram, ucim, setam, izlazim.. Zivim sama i poprilicno sam samostalna, imam 23 god..
Problem je sledeci: non stop ali bukvalno sta god da radim, dal volontiram, dal ucim, dal pijem kafu sa drugaricom mislim o svom decku. Ponekad me to totalno paralise .. Ako treba da dodje kod mene, ja ga cekam na terasi, do tih granica jer jedva cekam da se vidimo.. Vidjamo se cesto, imamo hamonicnu zaista vezu i sjajan sex, ne proizalazi ovo ni iz kakvih frustracija, ali ja ako sam negde sa nekim drugim, a ne sa njim 'nije to to' . Ko da nisam nikad bez njega zivela :roll: I to me kod sebe nervira, a ne umem da se izborim. Dakle druge aktivnosti mi ne pomazu da skrenem misli sa njega, a ipak nije to pocetna zaljubljenost, nego sto smo duze zajedno, to je sve gore . Dakle ja recimo ako on moze da nesto radimo zajedno ili ja sam nekako sprecena tad zbog obaveza i recimo izadjem uvece sa drugaricama u nocni provod, imam konstantan osecaj 'promasenosti' i sve mi je 'prazno' :roll:
Imate li neki savet, da li je ovo hm.. ne bih rekla normalno ali uobicajno i kako da naucim da to kontrolisem? Dakle nisu to misli "jao gde li je" jao sta radi" samo potreba da budem blizu njega, pomisao na neki zajednicki trenutak ili kako bi bilo lepo da budemo zajedno. Da napomenim da sam jako, jako samostalan tip i indivudualac i pre bi me gusilo ako je neko hteo vezu sa precestim vidjenjima a sad sam ja ta :lol:
Hvala unapred :hvala:
Kliknite za proširenje...

Zaljubljenost idealizacija jedne osobe ... tako da ako zelis mozes da ga malo odidealizujes.

Dalje distrakcija
1) meditacija je super nacin
2) pevusenje omiljene pesme je takodje veoma dobra distrakcija
3) vecinatoga sto "potpuno" zaokupi mozak

A mozda imas neko lose verovanje - verovatno nisi ljubomorna ali mozes da potrazis u sebi zasto i da to racionalizujes malo?
 
pozdrav svima

moja sestra vec nekoliko godina zivi u svom "svetu". promenila je desetak razlicitih poslova sa uverenjem da je svi spijuniraju i koriste nju kao neku vrstu rekordera, tj. da snima okolinu. ostala je bez ijednog prijatelja. cak i sa starijom sestrom ne prica. razmislja na glas tj. promrlja sebi u bradu misleci da je niko ne cuje(veoma cudni komntari). recnik joj totalno drugaciji. vise ne lici na sebe.
najgore je sto nece da joj se pomogne.
da li neko moze da mi preporuci kako da joj pomognem tj. da li ima neki nacin da psihijatar dodje u kucnu posetu ili nesto sl.? jer ona nece da prizna da joj nije dobro a vreme samo prolazi....
kako se postaviti prema osobi koja nije svesna da joj nije dobro?
unapred vam hvala
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top