»Етикетирати дијете као ментално болесно је жигосање, а не дијагноза. Дати дјетету психијатријску дрогу је тровање, а не третман.«
Томас Сас (
http://en.wikipedia.org/wiki/Thomas_Szasz), психијатар, оштро критикује психијатрију. Запажања његова су врло проницљива.
До сличних ставова сам и сâм дошао, али моја анализа није ни приближно подробна, као што је његова.
Чим стигнем, парафразираћу неке његове аргументе, по сјећању; али сад-засад, ево неких мојих забиљежака.
Нормалност је једна од оних болести што су мене промашиле, али уочавам да људи имају чудан однос према ријечи нормалан=правилан која значи
ограничен одређеним нормама=правилима. Кад ми кажу да нисам сасвим нормалан тј. да нисам сасвим ограничен, чудно им је што нисам тиме увријеђен. Штавише, кад видим шта је све данас „нормално“, ненормалност ми је највећи комплимент.
Али зашто се и у психијатрији, која данас себе сматра граном медицине,
хипокритова заклетва назива Хипократовом? Није ли то непоштено према Хипократу.
Да сам прекршио писани закон, моја казна би се састојала само у одузимању слободе на
одређено вријеме. Међутим, ја сам прекршио неписана правила понашања и моја казна се састојала
не само у одузимању слободе на
неодређено вријеме, него и у присилном узимању фармацеутских производа. У том смислу, теже је кажњен носилац етикете „психички болесник“, него носилац етикете „злочинац“, с тим што је у првом случају
казна названа терапијом.
Економски гледано, је ли психофармацеутској индустрији у интересу да производи лијек који ће наводног пацијента излијечити тј. направити од њега
здравог човјека којем није потребан никакав лијек? Или јој је у интересу да производи „лијек“ који ће од наводног пацијента направити
доживотног потрошача?
У граду, у ком ово пишем, на улици се
илегално продаје онај психијатријски отров што су мени давали не само легално, него и
присилно. То што је мени гурано у крвоток као „терапија“, то је овдје
улична дрога. Наркоманија је, дакле, добра ако
није добровољна и ако ју финансира фонд здравственог осигурања?!
Човјек који добровољно престане јести може ИЛИ добити нека права која раније није имао ИЛИ изгубити и она права која је раније имао. Све зависи од тога да ли је његово одбијање хране проглашено протестом глађу или је
проглашено анорексијом.
Пресудна је номенклатура, а не сама појава.
Данас је тешко бити
довољно параноичан, а камоли превише параноичан.
Ако је
више људи који не виде демоне од оних који их виде, они што их виде су пацијенти за психијатра. Ако је, пак, више људи који виде демоне од оних који их не виде, они што их не виде су пацијенти за офтамолога. У демократском систему, „болест“ је некад статистички термин, а не медицински или биолошки.
Инквизиција ће, у овом или оном облику, постојати све док они, који ју осуђују, имају став: Па ти инквизитори су чудовишта, све њих треба на ломачу послати! Док је тако, инквизиција само мијења средство „третирања“ (нпр. физичко у хемијско или електрично) и налазиште „покрића“ (нпр. теолошко у медицинско или социјално), али опстаје.
) i skretanje sa kursa...možda se vratiš, a možda i ne. Znaš, jedno je unapređivati, a drugo negirati postojeće i okretati se "alternativinim" strujama ( navodi jer to nije alternativno lečenje, već organizacija ). Malo mi je čudno da gubiš vreme pohađajući klasičnu nastavu, istražuj dalje pa javi ima li šta novo. Ja sam eto staromodna - bila i ostala po tim pitanjima. (ali javi kad bude nešto konkretno )
