endonuclease
Ističe se
- Poruka
- 2.010
Da li si se nekada pitala zašto racionalni ljudi ne uspevaju da drže dijetu? Eto, racionalno im je sasvim jasno kakve posledice ima gojaznost, i racionalno i planski odluče da se drže dijete.
Sat vremena kasnije, jedu parče čokoladne torte i psuju sami sebe.
Primera za ovo ima milion, a osnovno pitanje je sledeće: ako je čovek jedna celovita osoba, kako onda može da zaista odluči nešto, a da onda kasnije to ne ispoštuje?
Odgovor je da čovek nije celovita osoba. Prefrontalni korteks je evoluciono "nabudžen" na starije motivacione centre, i njih može samo da moduliše. Svaka odluka se zasniva na emocijama.
Možda da damo još jednu ilustraciju. Spok iz "Zvezdanih Staza" predstavlja imaginarni epitom racionalnosti: potpunim izbegavanjem emocija, on uvek donosi racionalne odluke. Ali da li je ovo u stvarnosti moguće?
Koliko danas znamo, nije. Trivijalan primer su ljudi koji dožive veoma fokusirana oštećenja u frontalnom korteksu, koja im uopšte ne poremete sposobnost racionalnog planiranja, inteligencije, ili odlučivanja - "samo" preseku vezu između emocionalnih unosa. Znaš šta se desi?
Klasičan primer je čovek koji je imao odličan posao, porodicu, itd; i onda je imao mali moždani tumor. Na sreću, benigan. Izvadili su ga, i potpuno je ozdravio. Ali. Sedne sad na poslu da potpiše dokument. Ima crnu i plavu olovku pred sobom. Kojom će da potpiše? Ako potpiše crnom, to će se uklapati u dokument, i izgledaće profesionalno. Ako potpiše plavom, to će biti jasno vidljivo u kontrastu sa tekstom. Šta je bolje?
Tri sada kasnije, on se još uvek vrluda između dve opcije, i ne može između njih da prelomi.
Mi odlučujemo šta da radimo u skladu sa time do čega nam je stalo. A do čega nam je stalo odlučuje naš emocionalni mozak, potpuno nezavisno od našeg racionalnog uma, a većinom i potpuno van naše svesti.
Možemo još jedan primer, kao ilustraciju.
Uzmeš grupu ljudi koji su pomalo gojazni, i koji drže dijetu. Jednog po jednog dovedeš u sobu, i daš im zadatak: "Na ovom parčetu papira je napisan broj. Naučite ovaj broj napamet, ostavite papir ovde, izađite kroz hodnik, skrenite desno, i u drugoj sobi mom kolegi recite koji je broj bio zapisan na vašem parčetu papira. Nema nikakvih vremenskih ograničenja, krenite kada god budete spremni."
Prosto, zar ne? I ljudi sednu i memorizuju broj, i onda krenu u hodnik. Ali! U hodniku ih zaustavi žena sa dva tanjira, i kaže "Kao mali znak zahvalnosti što ste nam pomogli u ovoj studiji, želimo da vam ponudimo malu užinicu. Možete da uzmete parče pirinčanog kolača ili parče čokoladne torte."
E, sad. Znaš šta se događa? Ako si ljudima dao da pamte kratak broj - recimo 57, ili 126 - neki od tih ljudi će odbiti užinu potpuno, a oko polovine će uzeti kolač od pirinča (koji ima jako malo kalorija, i u Americi važi za "dijetetski dezert").
Ali ako si ljudima dao da pamte duži broj - recimo 1232654 - skoro svi će uzeti nešto, a preko pola će uzeti čokoladnu tortu!
Sad se možeš pitati...kako zaboga možeš kontrolisati ljudsko ponašanje tako što im prosto daš malo duži broj da pamte? Šta se ovde zbiva? I kakve to veze ima sa tvojim pitanjem?
Prosto. Tvoj duboki motivacioni mozak je evoluirao kroz milione godina života u skupljačko-lovačkim plemenima, gde hrane nikada nije bilo dovoljno. On te motiviše da uzmeš što više kalorija, dok su one dostupne, pre nego što nastupi sledeći period gladi.
Tvoj racionalni um u prefrontalnom korteksu, međutim, razume posledice gojaznosti, i otud planira svoju ishranu. Neuroni iz tvog prefrontalnog korteksa doslovno inhibišu aktivnost motivacionih centara u dubokom mozgu.
I to funkcioniše sasvim lepo...dok ne daš čoveku neki malo teži mentalni zadatak (ono što je tužno je da ovaj zadatak ne mora uopšte biti jako težak, čak i iole teže stvari su dovoljne). U tom slučaju, tvoj prefrontalni korteks - koji se takođe bavi tvojom radnom memorijom, i ispunjenjem planova (kao što su instrukcije da odeš u drugu sobu i ponoviš broj) - nema snage da se odupre. On je zauzet pamćenjem broja i izvršavanjem akcije: duboki centri preuzmu kontrolu, i odaberu ono što zaista žele...čokoladnu tortu sa gomilom finih kalorijica.
Isti ti duboki centri kontrolišu percepciju bola, imunu reakciju, i masu drugih stvari. Otud, ma koliko čovek bio skeptičan, ako ubediš njegov emocionalni, duboki mozak u nešto...nema šanse da se odupre.
To je sasvim u redu.
Vas me je kutak zainteresovao, ne znam dokle cete da me trpite i ne znam da li sam po vama na pravom mestu kao arhitekta i dizajner
Popularizacija nauke je jedna od glavnih svrha ovog foruma, tako da si baš na pravom mestu.
