Ako ne računamo one cmok poljupce iz detinjstva sa drugovima iz ulice ili obdaništa, moj prvi pravi poljubac se desio u prvom srednje
Već neko vreme mi se sviđao dečko iz susednog odeljenja, i bila sam prilično sigurna da se i ja njemu sviđam, iako mi to nikada do tad nije rekao. Bio je prilično stidljiv i znala sam da neće napraviti prvi korak i da moram da uzmem stvari u svoje ruke ukoliko želim da me poljubi.
Decembar, završen šesti (ili sedmi, ne sećam se više) čas u popodnevnoj smeni, umorna i gladna, gegam se po snegu ka stanici, a na stanici (pogađajte ko!) on. Odjednom nisam ni umorna, ni gladna, i molim boga da su svi autobusi ovog sveta zavejani negde, kako bih provela što više vremena sa njim. Ali nista od toga, svega nekoliko minuta kasnije, u daljini uočim autobus i ceo svet mi se ruši xD Srećom, šarmirala sam ga dovoljno da uspem na fin način da ga uvučem u bus koji nije njegov. To veče smo dugo šetali, pričali i smejali se. Bože, koliko sam želela da me poljubi. Kada je krenuo da mi se približava, stajala nepomično i gledala ga. Nikada se ranije nisam tako pogubila xD Poljubio me je.
Sećam se da sam se to veče vratila kući razočarana u život, prezirući filmove i sve scene prvih poljubaca u njima. Bila sam slomljena što moj prvi poljubac nije prošao sa iznenadnim vatrometom koji se ni od kuda pojavljuje u trenutku kada se poljubimo, pljuskom iz vedra neba ili nestankom struje u čitavom gradu kako bismo ostali u mraku xD
Nikako nisam mogla da razumem ni šta se to ljudima sviđa kod ljubljenja i zbog čega prave veliku stvar od toga. Tek kasnije sam shvatila, jer je svaki sledeći poljubac bio sve lepši. Sreća njegova
