Realno Nerealan
Aktivan član
- Poruka
- 1.089
"Utorak. Već peti dan mislim na nju neprestano. Raskida mi snove, krši misli, jede me iznutra. Nema je i to boli. Dešavalo se i pre da ode, ali samo na dan ili dva, nikad na duže. Evocira moje davno zakopane uspomene, vadi ih iz blata zaborava i zloćudno me hrani njima. Ona zna da će me tako uništiti. I uništila me.
Uz nju sam postao čovek. Od momenta kada sam je prvi put ugledao za mene dečački hirovi više nisu postojali, a sve fantazije koje sam gradio duboko u mislima srušiše se i nestadoše kao magla. U mom svetu postojala je samo ona, samo za nju sam znao, samo nju voleo. Spoljnji svet bio mi je i pre nebitan, ljudi i pre grozni, ali sada sam imao utehu, svetlo u mraku koje će me uputiti. Sreo sam je u kafani koja se zove "Poslednja želja", jedno veče, među mojim prvim večerima u kafani. Tužan sam tad bio, vrteo sam stari očev vojnički nož i sećao ga se. Nije da sam imao puno čega da se setim: poginuo je kada sam imao oko pet godina. A i kada sam se setio nečega, bilo je to nejasno, mutno, ali je opet zadovoljavalo moje potrebe za srećom. Jer sreću sam nalazio u porodici. Iako same uspomene nisu uspevale da me usreće, uspevala je nada da ću jednoga dana moći da stanem u vremeplov i promenim sve kako je trebalo da bude, po pravdi. Nož je počeo da stari dosta, u poslednje vreme mnogo je tuplji, slabiji. Ali nisam hteo da ga sređujem, jer bi to spralo moja osećanja, a to ne želim. Iako je prošlost bolna, ona je i dalje tu, ne vredi je odbijati. I zamišljen, čekah jutro. No odjednom, pojavi se ona. Tako privlačna, zavodila me. Nisam ni pokušavao da se oduprem. Želeo sam to, želela je to. Vodili smo ljubav celu noć, do ludila i nazad. Nema kraja: i sledeći dan, i onaj posle, i to sve slobodnije, sve lakše, a sa sve više užitka.
A onda, poče je nestajati. Jedan dan je tu, drugi nije, opet treći dođe... A možda me je toliko zavela da sam i cele dane zaboravljao, ne osećajući potrebu za pamćenjem tih i takvih nebitnih stvari. Ali njenu sam svaku crtu pamtio i uvek mogao da je čak i nacrtam sa svim detaljima. Mogu i sad, ali bi olovka pukla pred mojim koktelom gneva i tuge. Po njenom prvom nestanku meni prvi put beše teško nakon upoznavanja. Oči su mi se obojile u crveno ili žuto, zavisilo je od raspoloženja i doba dana. Koža mi se osušila, disao sam nerealno teško. Puls mi se igrao sa kritičnim granicama ali je, srećom, uvek pobeđivao. Uvek sam na kraju skupio snagu i sačekao je. I ona bi došla. Ali sva praznija, sva mutnija, bezbojnija. Naravno, to nije smanjivalo intenzitet moje ljubavi. Voleo sam je kao što niko nije. Ali više ne mogu."
Vladimir je prestao da piše. Znao je šta sledi, ali nije smeo da se suoči sa tim. Uzdahnuo je kao dete kad hoće da se baci u plač koji će ražaliti roditelje, a ono dobiti ono što želi. Ipak samo pusti suzu nemo. Nije više imao snage. Sećanja su letela brzinom sokola i rasponom albatrosa. Otac mu je govorio da se kloni nje i njoj sličnih, toga se dobro seća, jer to je bilo pred očevu smrt, i bio je u pravu. Čak je zbog nje i nož polomio. Ne zna ni on kako, ali se jedno jutro probudio pored noža u dva dela. Možda je to poruka od gore? Od noža mu je ostala samo drška i oko tri centimetra samog sečiva, izoštrenog na mestu gde je puklo. To mesto bilo je neobično sjajno, bleštavo, kao da je deo očeve duše tamo bio sačuvan i tad, izložen kompleksnom sastavu vazduha, isparavao u noć. Na tren, mrak proždra Vladinu sobu, ali je ubrzo potom ispljunu. Gorčina. Bol. Nalivpero na stolu, pored desetak zgužvanih papira sa škrabotinama. Nema struje, sveća je pri kraju života. Ono što je rečeno mora se obaviti, a Vlada nije imao toliko vremena za traćenje, jer uskoro neće moći ništa da vidi. Nesigurnim pokretima ruke pokušavao je dohvati nalivpero, ali je ga je u stvari gurnuo sa ivice stola. Sa sablasnim zvukom pada njegov pogled se pomerio ka podu i ugledao nju - beživotnu, hladnu, praznu. Ona - votka - držala ga je skoro celog života u rukama. Na votku je sav novac potrošio, sve prijatelje izdao i napustio. Sada je ona njega izdala i napustila, ostavila samog. Sagnuo se, dohvatio pero i nastavio da piše:
"Mama, sestro ili ko god da čita ovo, izvinjavam se. Pogrešio sam, baš sam pogrešio. To nije bila moja namera, mislio sam da mogu da je kontrolišem, da je ona samo prividno opasna. Ali nisam uspeo, upao sam u njenu pažljivo ispredenu mrežu. Znam da nema nazad, kotrljam se točkom zavisnosti. Jedino rešenje je... Ne želim da mislim o tome, rado bih sad vratio stare dane, pa makar oni bili duplo gori, samo nje da nema! Ne, neću više pisati, nalivpero puca, plače, ali ne smem pokleknuti. Samo jedan hodnik je onaj do spasa. Odnesite ocu cveće, poljubite njegov grob za mene. Jednom. Poslednji put. Voli vas vaš Vlada."
Mastilo se raspršti pred naletom emocija. Tuga, bes, usamljenost, a opet neka nada, sreća. Ide na svet gde nje nema. Tamo će uživati u blaženstvu, jer se pokajao u poslednjem trenutku. Unutrašnji Vladin sat bližio se ponoći. On uze onaj polomljeni nož i nesigurno pogleda sebe u ogledalu po poslednji put. Pokušavao je da nađe pravo mesto. Nije smeo da preživi, to bi ga ranilo, to bi uništilo njegovu dušu. Vrat je bio savršeno mesto, pošto će mozak ubrzo nakon odrade posla ostati bez kiseonika i ugasiti se, napokon. Bilo je vreme za to. Vlada dohvati nož sa police, i zamahom pokuša sebi da oduzme život. No nekada, samo nekada, neka sila od onih gore može da se umeša u poslove smrtnika. Ili to beše podsvest Vladina? Njegova ruka se ukoči, sama od sebe, kao voz spasenja koji na stanicu stiže tačno na vreme. Nož pade na zemlju, a belina na mestu gde je pukao polako nestade. Krah. Slom. Vladimir sede na pod kao dete i uze flašu u ruke, smejući se kao ludak, manijakalno. Ali shvatio je. Pogrešio je opet. Samoubistvo nije rešenje. To je kukavičluk, to je sebičnost. Ne! Borba nije smela da se završi tako, ona nije smela da pobedi! Ako bi ubio sebe, šta bi bilo sa porodicom? Nagomilavanje misli, sloj na sloj, budilo je bes u Vladi, bes koji je dolazio duboko iznutra. Poslednji eho njegove duše stajao je je sam za sebe, oformio je novu ličnost, istog tog Vladimira, ali ojačanog, spremnog da se suoči sa sudbinom i prošlošću. On uze onu praznu flašu votke i razbi je u hiljadu komadića. Istorija ode u zaborav. Trijumf sadašnjosti, razuma. Nema je više, ona je nestala. Zidni sat otkuca ponoć, ali Vladin se vrati na početak. On usta, prigrabi jednu malenu olovku i na istom papiru na kojem je pisao i oproštajno pismo, dopisa:
"Sreda. Više je nema. Srećan sam."
Uz nju sam postao čovek. Od momenta kada sam je prvi put ugledao za mene dečački hirovi više nisu postojali, a sve fantazije koje sam gradio duboko u mislima srušiše se i nestadoše kao magla. U mom svetu postojala je samo ona, samo za nju sam znao, samo nju voleo. Spoljnji svet bio mi je i pre nebitan, ljudi i pre grozni, ali sada sam imao utehu, svetlo u mraku koje će me uputiti. Sreo sam je u kafani koja se zove "Poslednja želja", jedno veče, među mojim prvim večerima u kafani. Tužan sam tad bio, vrteo sam stari očev vojnički nož i sećao ga se. Nije da sam imao puno čega da se setim: poginuo je kada sam imao oko pet godina. A i kada sam se setio nečega, bilo je to nejasno, mutno, ali je opet zadovoljavalo moje potrebe za srećom. Jer sreću sam nalazio u porodici. Iako same uspomene nisu uspevale da me usreće, uspevala je nada da ću jednoga dana moći da stanem u vremeplov i promenim sve kako je trebalo da bude, po pravdi. Nož je počeo da stari dosta, u poslednje vreme mnogo je tuplji, slabiji. Ali nisam hteo da ga sređujem, jer bi to spralo moja osećanja, a to ne želim. Iako je prošlost bolna, ona je i dalje tu, ne vredi je odbijati. I zamišljen, čekah jutro. No odjednom, pojavi se ona. Tako privlačna, zavodila me. Nisam ni pokušavao da se oduprem. Želeo sam to, želela je to. Vodili smo ljubav celu noć, do ludila i nazad. Nema kraja: i sledeći dan, i onaj posle, i to sve slobodnije, sve lakše, a sa sve više užitka.
A onda, poče je nestajati. Jedan dan je tu, drugi nije, opet treći dođe... A možda me je toliko zavela da sam i cele dane zaboravljao, ne osećajući potrebu za pamćenjem tih i takvih nebitnih stvari. Ali njenu sam svaku crtu pamtio i uvek mogao da je čak i nacrtam sa svim detaljima. Mogu i sad, ali bi olovka pukla pred mojim koktelom gneva i tuge. Po njenom prvom nestanku meni prvi put beše teško nakon upoznavanja. Oči su mi se obojile u crveno ili žuto, zavisilo je od raspoloženja i doba dana. Koža mi se osušila, disao sam nerealno teško. Puls mi se igrao sa kritičnim granicama ali je, srećom, uvek pobeđivao. Uvek sam na kraju skupio snagu i sačekao je. I ona bi došla. Ali sva praznija, sva mutnija, bezbojnija. Naravno, to nije smanjivalo intenzitet moje ljubavi. Voleo sam je kao što niko nije. Ali više ne mogu."
Vladimir je prestao da piše. Znao je šta sledi, ali nije smeo da se suoči sa tim. Uzdahnuo je kao dete kad hoće da se baci u plač koji će ražaliti roditelje, a ono dobiti ono što želi. Ipak samo pusti suzu nemo. Nije više imao snage. Sećanja su letela brzinom sokola i rasponom albatrosa. Otac mu je govorio da se kloni nje i njoj sličnih, toga se dobro seća, jer to je bilo pred očevu smrt, i bio je u pravu. Čak je zbog nje i nož polomio. Ne zna ni on kako, ali se jedno jutro probudio pored noža u dva dela. Možda je to poruka od gore? Od noža mu je ostala samo drška i oko tri centimetra samog sečiva, izoštrenog na mestu gde je puklo. To mesto bilo je neobično sjajno, bleštavo, kao da je deo očeve duše tamo bio sačuvan i tad, izložen kompleksnom sastavu vazduha, isparavao u noć. Na tren, mrak proždra Vladinu sobu, ali je ubrzo potom ispljunu. Gorčina. Bol. Nalivpero na stolu, pored desetak zgužvanih papira sa škrabotinama. Nema struje, sveća je pri kraju života. Ono što je rečeno mora se obaviti, a Vlada nije imao toliko vremena za traćenje, jer uskoro neće moći ništa da vidi. Nesigurnim pokretima ruke pokušavao je dohvati nalivpero, ali je ga je u stvari gurnuo sa ivice stola. Sa sablasnim zvukom pada njegov pogled se pomerio ka podu i ugledao nju - beživotnu, hladnu, praznu. Ona - votka - držala ga je skoro celog života u rukama. Na votku je sav novac potrošio, sve prijatelje izdao i napustio. Sada je ona njega izdala i napustila, ostavila samog. Sagnuo se, dohvatio pero i nastavio da piše:
"Mama, sestro ili ko god da čita ovo, izvinjavam se. Pogrešio sam, baš sam pogrešio. To nije bila moja namera, mislio sam da mogu da je kontrolišem, da je ona samo prividno opasna. Ali nisam uspeo, upao sam u njenu pažljivo ispredenu mrežu. Znam da nema nazad, kotrljam se točkom zavisnosti. Jedino rešenje je... Ne želim da mislim o tome, rado bih sad vratio stare dane, pa makar oni bili duplo gori, samo nje da nema! Ne, neću više pisati, nalivpero puca, plače, ali ne smem pokleknuti. Samo jedan hodnik je onaj do spasa. Odnesite ocu cveće, poljubite njegov grob za mene. Jednom. Poslednji put. Voli vas vaš Vlada."
Mastilo se raspršti pred naletom emocija. Tuga, bes, usamljenost, a opet neka nada, sreća. Ide na svet gde nje nema. Tamo će uživati u blaženstvu, jer se pokajao u poslednjem trenutku. Unutrašnji Vladin sat bližio se ponoći. On uze onaj polomljeni nož i nesigurno pogleda sebe u ogledalu po poslednji put. Pokušavao je da nađe pravo mesto. Nije smeo da preživi, to bi ga ranilo, to bi uništilo njegovu dušu. Vrat je bio savršeno mesto, pošto će mozak ubrzo nakon odrade posla ostati bez kiseonika i ugasiti se, napokon. Bilo je vreme za to. Vlada dohvati nož sa police, i zamahom pokuša sebi da oduzme život. No nekada, samo nekada, neka sila od onih gore može da se umeša u poslove smrtnika. Ili to beše podsvest Vladina? Njegova ruka se ukoči, sama od sebe, kao voz spasenja koji na stanicu stiže tačno na vreme. Nož pade na zemlju, a belina na mestu gde je pukao polako nestade. Krah. Slom. Vladimir sede na pod kao dete i uze flašu u ruke, smejući se kao ludak, manijakalno. Ali shvatio je. Pogrešio je opet. Samoubistvo nije rešenje. To je kukavičluk, to je sebičnost. Ne! Borba nije smela da se završi tako, ona nije smela da pobedi! Ako bi ubio sebe, šta bi bilo sa porodicom? Nagomilavanje misli, sloj na sloj, budilo je bes u Vladi, bes koji je dolazio duboko iznutra. Poslednji eho njegove duše stajao je je sam za sebe, oformio je novu ličnost, istog tog Vladimira, ali ojačanog, spremnog da se suoči sa sudbinom i prošlošću. On uze onu praznu flašu votke i razbi je u hiljadu komadića. Istorija ode u zaborav. Trijumf sadašnjosti, razuma. Nema je više, ona je nestala. Zidni sat otkuca ponoć, ali Vladin se vrati na početak. On usta, prigrabi jednu malenu olovku i na istom papiru na kojem je pisao i oproštajno pismo, dopisa:
"Sreda. Više je nema. Srećan sam."
Hvala 
. Dopunih malo u međuvremenu poruku, pri čemu bih stavio naglasak na onu misao Čehova.
