Pogledajte prilog 544533
„ U početku bi reč. I reč beše u Boga.“
Proleće 1994. Otvoren Eurotunel kojim je po prvi put nakon ledenog
doba omogućen kopneni promet između Britanije i ostatka evropskog
kontinenta. Maturanti uznemireni. Vrte se na času. Šapuću.
Ne slušaju. - Jel’ ja ovde pričam radijatorima ili vama? Šta se dešava?
- Nervozni smo, posle ovog časa imamo pismeni. Jasno. Koncentracija
na nuli. Džaba pričam. - Mogu li vam nekako pomoći da preživite do
pismenog? -Možete! Može jedna pričica? - Može pričica. O čemu hoćete?
- Na primer: Zašto moramo da radimo pismeni iz matematike?
- Vidim da je tema univerzalna. Od svetskog značaja. Dajte neku važniju
temu. Žamor. Uvređeni. Omalovažio sam njihov pismeni. Smišljaju temu.
Biće jaka. Već vidim. Stiže. - Kako je nastao svet? Smeh. Sami sebe
oduševili pitanjem. Čekaju odgovor. Pametne glavice. Pošto odgovora
neće biti, ostaviću ih na miru. Da se bave predstojećim pismenim.
Dobar potez. Tako bar oni misle. - U početku je bila reč. I ona beše
u Boga. I Bog reče: “Neka bude svetlost. I bi svetlost”. Prekidaju me.
- Jel vi predajete fiziku ili veronauku ? Oduševljenje i smeh.
Jedan-nula za njih. - I fizika kaže da je najpre bila svetlost. Univerzum
je nastao u velikom prasku. U beskonačno malom prostoru,
vladao je beskonačno veliki pritisak, beskonačno velike temperature.
Od trenutka kada je došlo do praska počelo je širenje univerzuma.
Ono traje i dan danas. Taj događaj se desio pre 13,7 milijardi godina.
Dokaz za to je postojanje kosmičkog pozadinskog mikrotalasnog
zračenja. Ono je otkriveno pre tridesetak godina. Celokupna materija
koja danas postoji, nastala je u trenutku velikog praska. Svaki atom.
Napregnuto slušaju. Čekaju poentu. - I ljudi su sastavljeni od atoma.
Svaki atom u nama je nekada bio deo kosmosa. Kosmičke prašine.
Tamo je rečeno: “Prah si bio”. Dakle, fizika i religija se baš i ne razlikuju
mnogo po tom pitanju. Takođe, može se reći da ste sastavljeni od
materijala koji je nekada bio deo zvezda. Dakle, vi ste deca zvezda.
Reaguju. Srećni su što su deca zvezda. - Profesore, vi baš sve znate!
- Ima nešto što ne znam. - Ne verujemo! Šta ne znate?
- Ne znam zašto se deca zvezda toliko nerviraju zbog najobičnijeg
pismenog zadatka. Jedan-jedan.
* * *
Leto 1994. Delovi komete Šumejker-Livi približavaju se Jupiteru.
Fizičari i astronomi proračunali putanju i vreme udara. Za razliku od
fizičara, profesor umetnosti ne brine mnogo o egzaktnim naukama .
Atelje je njegov kosmos. Ostalo ne zapaža. Uobičajena gužva pred
nastavničko veće. Svi ispisuju dnevnike, računaju statistike. Profesor
umetnosti zbunjen: - Nešto sam zabrljao. Kolege me ubeđuju da ovo
nisam dobro izračunao. Gledam. Ne verujem. Prosečna ocena njegovog
odeljenja je preko sedamnaest. Poštujem ga. I meni je nekada predavao.
U ovoj istoj gimnaziji. Oprezno ga vraćam na pravi put. - Srednja ocena
može biti minimalno jedan, a maksimalno pet. - Kako to? - Kad bi svi
imali sve petice prosečna ocena bi bila pet. - A zašto ne može biti
sedamnaest? Uzdišem. Ostavljam svoj dnevnik. - Dajte da vam ja to
izračunam. Neki dan kasnije, vidim ga kako nosi testove sa prijemnog.
Pita me znam li šta on to drži u rukama. - Testove. Smeje se. - Nisu to
testovi. To su njihove sudbine. Ko prođe, ići će jednim putem. Ostali
odlaze nekim drugim. Raskrsnica. Sutradan test iz matematike. Inspektor
dežura u školi. Niko od profesora matematike ne sme biti u zgradi. Da ne
bi neko pomagao đacima. Prilazi mi pedagog. Kaže da je inspektor opasan.
Smeje se. Zabranio je matematičarima da budu u zgradi. - Znam. Šta je tu
smešno? - Zaboravio je da si ti u zgradi! Sad se već jako smeje. - Slušaj,
mi smo se već dogovorili da pomognemo deci. Donećemo ti one zadatke
koje ne budemo znali da rešimo. - Ali testovi su u dvanaest učionica. Kako
da dostavim rešenja? Inspektor i direktor stalno šetaju po hodnicima.
Ni muva ne može da proleti. - Samo ti reši zadatke. Za ostalo ne brini. Još
nešto su zaboravili, a to je da sam i ja u školi. A ne dežuram nigde… Tog
dana sudbina je pogledala celu jednu generaciju.
* * *
Jesen 1994. Rezolucijom 943, Saveta bezbednosti UN , dozvoljeni letovi
sa beogradskog aerodroma, ukinute sankcije u kulturi i sportu. Predajem.
Tema je entropija. Niko ne sluša. Poneko se pravi da sluša. Ne uzbuđuje
ih saznanje da je entropija težnja sistema da spontano pređe u stanje veće
neuređenosti. Nervira me to. Sutra će otići na fakultete. Neće znati šta je
entropija. - Da li sam vam pričao pričicu o magarčevoj senci? Bude se. Slušaju.
- Stajao magarac pored puta. Pored njega vlasnik. Naišao umoran putnik.
Nigde hlada. Osim senke od magarca. - Mogu li se malo odmoriti u senci tvog
magarca? Odobreno. Posle odmora putnik se zahvali i krenu dalje.Vlasnik
magarca pojuri za njim: - Stani! Nisi platio! Odmorio si se u senci magarca.
A magarac je moj.Treba da mi platiš! Naravno, putniku ni na kraj pameti nije
padalo da plati bilo šta. Spor je nastavljen na sudu. Sudija ih detaljno ispitao.
I doneo odluku o tome da li treba ili ne treba platiti odmor u magarčevoj senci.
A sada da nastavimo o entropiji. - Profesore! Niste rekli kako je sudija presudio!
- Blago meni sa vama. Više vas zanima magarčeva senka, nego ono što
pokušavam da vas naučim.
http://priceotecama.blogger.ba/arhiva/2019/04/26/4146348
„ U početku bi reč. I reč beše u Boga.“
Proleće 1994. Otvoren Eurotunel kojim je po prvi put nakon ledenog
doba omogućen kopneni promet između Britanije i ostatka evropskog
kontinenta. Maturanti uznemireni. Vrte se na času. Šapuću.
Ne slušaju. - Jel’ ja ovde pričam radijatorima ili vama? Šta se dešava?
- Nervozni smo, posle ovog časa imamo pismeni. Jasno. Koncentracija
na nuli. Džaba pričam. - Mogu li vam nekako pomoći da preživite do
pismenog? -Možete! Može jedna pričica? - Može pričica. O čemu hoćete?
- Na primer: Zašto moramo da radimo pismeni iz matematike?
- Vidim da je tema univerzalna. Od svetskog značaja. Dajte neku važniju
temu. Žamor. Uvređeni. Omalovažio sam njihov pismeni. Smišljaju temu.
Biće jaka. Već vidim. Stiže. - Kako je nastao svet? Smeh. Sami sebe
oduševili pitanjem. Čekaju odgovor. Pametne glavice. Pošto odgovora
neće biti, ostaviću ih na miru. Da se bave predstojećim pismenim.
Dobar potez. Tako bar oni misle. - U početku je bila reč. I ona beše
u Boga. I Bog reče: “Neka bude svetlost. I bi svetlost”. Prekidaju me.
- Jel vi predajete fiziku ili veronauku ? Oduševljenje i smeh.
Jedan-nula za njih. - I fizika kaže da je najpre bila svetlost. Univerzum
je nastao u velikom prasku. U beskonačno malom prostoru,
vladao je beskonačno veliki pritisak, beskonačno velike temperature.
Od trenutka kada je došlo do praska počelo je širenje univerzuma.
Ono traje i dan danas. Taj događaj se desio pre 13,7 milijardi godina.
Dokaz za to je postojanje kosmičkog pozadinskog mikrotalasnog
zračenja. Ono je otkriveno pre tridesetak godina. Celokupna materija
koja danas postoji, nastala je u trenutku velikog praska. Svaki atom.
Napregnuto slušaju. Čekaju poentu. - I ljudi su sastavljeni od atoma.
Svaki atom u nama je nekada bio deo kosmosa. Kosmičke prašine.
Tamo je rečeno: “Prah si bio”. Dakle, fizika i religija se baš i ne razlikuju
mnogo po tom pitanju. Takođe, može se reći da ste sastavljeni od
materijala koji je nekada bio deo zvezda. Dakle, vi ste deca zvezda.
Reaguju. Srećni su što su deca zvezda. - Profesore, vi baš sve znate!
- Ima nešto što ne znam. - Ne verujemo! Šta ne znate?
- Ne znam zašto se deca zvezda toliko nerviraju zbog najobičnijeg
pismenog zadatka. Jedan-jedan.
* * *
Leto 1994. Delovi komete Šumejker-Livi približavaju se Jupiteru.
Fizičari i astronomi proračunali putanju i vreme udara. Za razliku od
fizičara, profesor umetnosti ne brine mnogo o egzaktnim naukama .
Atelje je njegov kosmos. Ostalo ne zapaža. Uobičajena gužva pred
nastavničko veće. Svi ispisuju dnevnike, računaju statistike. Profesor
umetnosti zbunjen: - Nešto sam zabrljao. Kolege me ubeđuju da ovo
nisam dobro izračunao. Gledam. Ne verujem. Prosečna ocena njegovog
odeljenja je preko sedamnaest. Poštujem ga. I meni je nekada predavao.
U ovoj istoj gimnaziji. Oprezno ga vraćam na pravi put. - Srednja ocena
može biti minimalno jedan, a maksimalno pet. - Kako to? - Kad bi svi
imali sve petice prosečna ocena bi bila pet. - A zašto ne može biti
sedamnaest? Uzdišem. Ostavljam svoj dnevnik. - Dajte da vam ja to
izračunam. Neki dan kasnije, vidim ga kako nosi testove sa prijemnog.
Pita me znam li šta on to drži u rukama. - Testove. Smeje se. - Nisu to
testovi. To su njihove sudbine. Ko prođe, ići će jednim putem. Ostali
odlaze nekim drugim. Raskrsnica. Sutradan test iz matematike. Inspektor
dežura u školi. Niko od profesora matematike ne sme biti u zgradi. Da ne
bi neko pomagao đacima. Prilazi mi pedagog. Kaže da je inspektor opasan.
Smeje se. Zabranio je matematičarima da budu u zgradi. - Znam. Šta je tu
smešno? - Zaboravio je da si ti u zgradi! Sad se već jako smeje. - Slušaj,
mi smo se već dogovorili da pomognemo deci. Donećemo ti one zadatke
koje ne budemo znali da rešimo. - Ali testovi su u dvanaest učionica. Kako
da dostavim rešenja? Inspektor i direktor stalno šetaju po hodnicima.
Ni muva ne može da proleti. - Samo ti reši zadatke. Za ostalo ne brini. Još
nešto su zaboravili, a to je da sam i ja u školi. A ne dežuram nigde… Tog
dana sudbina je pogledala celu jednu generaciju.
* * *
Jesen 1994. Rezolucijom 943, Saveta bezbednosti UN , dozvoljeni letovi
sa beogradskog aerodroma, ukinute sankcije u kulturi i sportu. Predajem.
Tema je entropija. Niko ne sluša. Poneko se pravi da sluša. Ne uzbuđuje
ih saznanje da je entropija težnja sistema da spontano pređe u stanje veće
neuređenosti. Nervira me to. Sutra će otići na fakultete. Neće znati šta je
entropija. - Da li sam vam pričao pričicu o magarčevoj senci? Bude se. Slušaju.
- Stajao magarac pored puta. Pored njega vlasnik. Naišao umoran putnik.
Nigde hlada. Osim senke od magarca. - Mogu li se malo odmoriti u senci tvog
magarca? Odobreno. Posle odmora putnik se zahvali i krenu dalje.Vlasnik
magarca pojuri za njim: - Stani! Nisi platio! Odmorio si se u senci magarca.
A magarac je moj.Treba da mi platiš! Naravno, putniku ni na kraj pameti nije
padalo da plati bilo šta. Spor je nastavljen na sudu. Sudija ih detaljno ispitao.
I doneo odluku o tome da li treba ili ne treba platiti odmor u magarčevoj senci.
A sada da nastavimo o entropiji. - Profesore! Niste rekli kako je sudija presudio!
- Blago meni sa vama. Više vas zanima magarčeva senka, nego ono što
pokušavam da vas naučim.
http://priceotecama.blogger.ba/arhiva/2019/04/26/4146348