Променада
Кроз отворен прозор, несташан и мио,
На завесу ветрић невидљиви слеће,
И њоме се игра, безбрижан и чио;
Ноћ на пољу лежи, мир се по њој креће.
Над земљом је сутон; а свуд по пучини
Тишина се дигла да спокојством лечи:
И у том часу мени се учини,
Да звук један дође, носи твоје речи.
Звала си ме себи. Ја се нисам мак'о;
Радост сва у тузи пригрли ме страсно:
„Ти си је љубио као огањ пак'о,
А она је дошла кад је све већ касно“.
И занех се потом. Мисао ми оде
До прошлости моје, у крајеве знане;
Да посети љубав коју боли воде,
Док сећања брижно од смрти је бране.
И ту виде доба, она светла, ведра,
Да их већ нестаје полако и тужно,
Да пролазност своја отвара им недра,
И да стварност свуда подиже се ружно.
Из мисли се тргох. Бацих поглед доле,
Никог није било. И дође ми жао:
„Можда је чекала, можда много воле,
А ја? – ја сам свиреп, бездушан и зао.“
И тад пипах ваздух, тражећ каква трага,
Али речи твоје нисам мого наћи;
О, како је љубав велика и блага,
Мада као звезда и она ће заћи.
Брзо, нагло одох из свог празног стана,
Угодно ми беше кретати се, ићи
Развалином овом живота и дана
Коју сунце сутра поново ће дићи.
Свуда тако мирно, изразито, мрачно:
К'о одблесци смрти сенке пале редом,
Лишће тек зашушти једнолико, плачно
У ноћи што дише месечином бледом.
Не знам како, зашто – али гласно реко` :
„Ја те волим, драга“ ; и осетих, тада
Ону љубав стару и доба далеко,
Доба које нама појави се сада.
И та љубав стара, као дух без гласа,
Поведе ме журно тамо, до твога стана:
На прозору нађох слику твога стаса,
Као знак љубави и ранијих дана.
Дошао сам кући. Ветрић се још пео,
По завеси игра сам у своме ору;
Док напољу сутон већ постаје бео
И пет'о се мучи да пробуди зору.
Владислав Петковић Дис
za tebe 
