"Prosvećena diktatura" deluje primamljivo samo na papirum u praksi to obično znači da živiš u uređenom zatvoru. Možda su putevi novi, fasade sjajne, i aplikacije moderne, ali sve to bledi kad shvatiš da si lišen osnovnih sloboda: nema slobodnih medija, pristup informacijama je cenzurisan, a ideološka indoktrinacija i kult ličnosti kaplju svakog dana iz režimskih kanala.
U takvom sistemu ne postoji poverenje u institucije, jer pravda nije ista za sve, postoji jedna za obične ljude, a druga za one bliske vlasti. Ako se zameriš nekome "njihovom", možeš da izgubiš posao, da ti upadnu u stan, da ti dete nastrada i da niko ne odgovara. Živiš u strahu, u pokornosti, pod staklenim zvonom.
I onda se postavlja pitanje: čemu sve to? Šta vredi luksuzna infrastruktura ako ćeš na nju gledati kao mrav kroz staklo, nije pravljena za tebe, već za tajkune, partijsku elitu i njihove goste.
Zapadna demokratija nije idealna, ali nudi jednu ključnu stvar: mogućnost promene. Slobodu da kažeš, da glasaš, da kritikuješ. A tamo gde ima slobode ima i nade. U diktaturi, jedina nada je da se vođa jednog dana predomisli. A to je malo verovatno.
