Простор је квалитативна страна субјекта којом се описује објекат.
Физички простор је само један вид апстрактног простора.
На пример простор боја је један вид апстрактног простора.
Ако је неки објекат плав, он је у тачки "плаво" простора боја.
Плаво је квалитативна страна субјекта, којом се описује објекат.
Физичка локација је једна тачка физичког простора.
Ако је неки објекат на некој физичкој локацији, он је у тој тачки физичког простора.
Та тачка је квалитативна страна субјекта којом се описује објекат.
Идеја да се Свемир шири и скупља, преко Великог Праска
је староиндијска митологија.
Физички простор не постоји мимо субјекта јер је квалитативна страна субјекта.
Као што простор боја не постоји мимо субјекта јер је квалитативна страна субјекта.
Дакле, не постоји простор пре или после субјекта, нити мимо њега.
Рећи да неки физички простор постоји мимо субјекта,
једнако је глупо као и рећи да плава боја постоји мимо субјекта.
Kako vidim subjekat se i dalje smatra onim koje opaža, koje ima sposobnost doživljaj kvaliteta, a to nije ni blizu istine.
Subjekat se poistovjećuje sa postojanjem, sa bićem-apsolutom koje je nerazdvojivost kvaliteta.
Svi njegovi kvaliteti imaju i svoju potvrdu u znanju-o-sebi = u Svijesti.
Reći da svi kvaliteti poripadaju subjektu je isto što reći da subjekat postoji bez volje i pažnje apsoluta centriranih u jednu tačku dualnosti,
jednako je suludo kao reći da prostor postoji bez objekata.
To je jednako kao i reći da subjekat postoji bez objekata.
I subjekat i objekat su uistinu dva individualizovana ja jastva, iz Svijesti apsoluta.
Odatle, subjektivna predstava drugog ja jastva, objekta, je omogućena posredstvom Uma.
Subjektivnu predstavu doživljava apsolut a ne subjekat.
Apsolut je onaj koji svoju volju i pažnju centrira (transcendira) iz Jednote u dualnost i samim tim ostvaruje subjekat objekat relacije.
Subjekat nije onaj koji vrši radnju, već je to centar iz kojega i kroz koji apsolut posredstvom Uma vrši radnju, generišući percepciju.
Prostor je determinisana praznina Uma.
Ono što je između subjekta i objekta, kao i ono što ih u sebi sadrži, jeste Um.
Um je praznina, uvijek ostaje praznina, u kojoj (kojem) se odvija proces stvaranja (spajanje i razdvajanje individualizovanog jastva).
Subjektivna predstava tih odnosa se ostvaruje projekcijom 'objekata' unutar Uma (u praznini).
Svako Ja Jastva (izuzev Uma) je ujedno i jedan subjekat kao i objekat svim subjektima s kojima je u relaciji.
Zato prazninu nije moguće projektovati, jedino je vidljiva kada su objekti projektovani u njoj.
'Prostor', kao i sve što je dio Tvorevine (emanacije Svijesti), postoji samo kao nemanifestovani kvalitet unutar apsoluta.
U Svijesti apsoluta 'prostor' takođe ne postoji kao manifestovano nešto, već postoji kao apsolutno znanje-o-sebi (kvalitetu)= Ja.
Prostor, kao manifestujuća pojava je subjektivna predstava tog Ja, znanja-o-sebi-kvalitetu.
Kvalitet pri tom ostaje netaknut, nepromijenjen, nepromjenjiv.
Prostor dakle postoji samo kao manifestujući izraz potencijala kvaliteta, apsoluta i u direktnoj je vezi sa subjektivnom predstavom objekata u praznini.
Vrijeme je ništa drugo do mjera trajanja iskustva projekcije objekata u praznini (u Umu).
Naravno, vrijeme možemo podijeliti na fizičko i psihičko, razlika je očita:
Fizičko vrijeme je mjera promjene položaja objekata, jednog naspram drugog u praznini, dakle kvantitativno je, određeno je prijeđenim putem (premošćenom prazninom između objekata), dok je
psihičko vrijeme kvalitativno, mjera trajanja kvaliteta doživljaja.
Bez objekata u praznini vrijeme ne postoji ali postoji vječnost, jer nema načina da se odredi trajanje promjene položaja objekata u projekciji (nema ih).
Vječnost stoga ne pripada prostorno-vremenskom doživljaju subjekta, već pripada doživljaju bića-apsoluta koje se kroz jedno Ja vratilo u odnos isključivo sa Umom, sa prazninom, dakle u projekciju jednog Ja bez objekata. Tada to Ja nije subjekat. Tada je Um biću praznina a ne prostor.
U Bogu (Apsolut +Svijest) ni vrijeme ni vječnost ne postoje.
Apsolut je besprostorno, bezvremeno, nemanifestovano postojanje.
Odatle, Svijest je odraz bezvremenog, besprostornog, nemanifestovanog postojanja, odraz kvaliteta onakvih kakvi jesu.
Sviješću apsolut otkriva potencijale sopstvenih kvaliteta, dok ih Umom (potencijale) manifestuje.
Apsolut pri tom ostaje nepromijenjen, nepromjenjiv, nemanifestovan.
