Постоје стварно беспомоћни људи, али и "ови други". Пре пар година, излазим из пекаре и стартује ме ромски дечак од неких 6-7 година. Прљав, у неким ритама, и каже ми: дај ми неки динар, гладан сам, немам да једем, да пијем. Ја му истог момента дам сендвич који сам купила. И он узме сендвич и оде. Ја се окренем за њим и гледам га, а он гледа онај сендвич, баци га у ђубре и крене да моли за новац следећег пролазника... Значи, могу да помогнем некој сиромашној породици са децом, тако што ћу да им лично однесем пелене, храну, ствари. Новац никоме не дам, поготово не хуманитарним организацијама, јер тај новац оде ко зна где. Моји родитељи су пре неких 30 година купили веш машину и однели је једној породици која има десеторо деце а немају купатило. Друге комшије су се организовале и изградили су им купатило. Кад се цела та радна акција завршила мој отац је само рекао: е сад знам да сам некоме стварно помогао.
Ne shvati me pogrešno, slažem se da treba pomoći drugom čoveku, ali davanje para nepoznatom čoveku za nešto što mu nije neophodno baš i nije vid pružanja pomoći koji ja podržavam.
...Di će vam duša...