Слажем се да је ствар типа личности, али то што ми објективно процењујемо да она нема разлоге за бес и такву реакцију то нема везе са тиме како се она осећа. Сви ти људи заиста осећају да су повређени зато што неко не жели да им испуни сваку жељу, они заиста верују да су жртве, паћеници, а да су други сурови према њима...
Значи, ми с наше тачке гледишта видимо да је та особа нестабилна, размажена, себична и безобразна, али она себе тако не доживљава! Она сигурно себе види као жртву, као некога коме природно припада право да буде по њеном, и ако није по њеном она је заиста искрено емотивно повређена! Зато се тако понаша. Када сам рекла да она то ради зато што је емотивно повређена, нисам при томе мислила на то да ју је неко заиста, реално повредио, него да се она тако осећа! И то осећање је њена једина реалност, она не види друге људе и не види реално своје поступке.
Значи, ја њу никако не правдам, само објашњавам откуда јој толико воље и снаге да некоме загорчава живот. Бес и инат су увек нечим испровоцирани, не настају сами од себе. Е сад, неким људима је довољан разлог за бес, пакост, инат и то што је неко срећнији од њих.
Надам се да сам мало разјаснила, чини ми се као да сам можда била погрешно схваћена.