Problem - emotivnost!

pele27

Primećen član
Poruka
959
Pozdrav. Da evo pridodam jos jedan problem na sve da nazovem probleme koje imam. Elem, i previse sam emotivan. To je valjda prava rec. Ne smeta mi u zivotu ali se plasim nekih stvari kasnije kako cu odreagovati. Naime, musko sam ali, evo priznajem umem da se zaplacem. Na tuzne stvari. Dakle, ne smem da gledam emisije tipa 'Radna akcija' u necijem drustvu jer se obavezno zaplacem na kraju, kada vidism da su ljudi odusevljeni i presrecni. Suze mi liju, grlo se stegne..strasno. Dakle, gde god neko pokaze iskrenu emociju ja sam gotov. Imam sve uslove da, recimo imamo psa i to tako zelim, ali me je strah kako cu preziveti da mu se nesto desi ili kada dodje kraj, kad god da dodje..znm da zvuci suludo ali je tako.
Kada me neko neosnovano npr napadne na poslu, branim se, ali osecam da mi glas posustaje i to postaje opasno. Jer mi momentalno dodje da zaplacem od muke i te nepravde koju mi neko cini. Glas podrhtava i automatski se povlacim jer tesko da bi bilo zanimljivo da mi krenu suze pred sefom ili tako nesto.
Isao sam skoro na iris dijagnostiku gde mi je zena, cim je pogledala u desno oko pitala - zasto sam toliko emotivan i zasto sve tako primam k srcu. Objasnjenje nemam, jednostavno je tako. Sta raditi? Kako da probam da ne budem vise takav? Ne mogu reci njanjav al..lici na to.. Hvala unapred..
 
uopšte ne bi bilo loše da ovim rečima opišeš svoj problem ali psihologu. jer očigledno je da te to ometa u tvojim socijalnim kontaktima. šta je tome uzrok i kako sa tim da se izboriš, mislim da će najbolje moći da proceni terapeut.
 
Pozdrav. Da evo pridodam jos jedan problem na sve da nazovem probleme koje imam. Elem, i previse sam emotivan. To je valjda prava rec. Ne smeta mi u zivotu ali se plasim nekih stvari kasnije kako cu odreagovati. Naime, musko sam ali, evo priznajem umem da se zaplacem. Na tuzne stvari. Dakle, ne smem da gledam emisije tipa 'Radna akcija' u necijem drustvu jer se obavezno zaplacem na kraju, kada vidism da su ljudi odusevljeni i presrecni. Suze mi liju, grlo se stegne..strasno. Dakle, gde god neko pokaze iskrenu emociju ja sam gotov. Imam sve uslove da, recimo imamo psa i to tako zelim, ali me je strah kako cu preziveti da mu se nesto desi ili kada dodje kraj, kad god da dodje..znm da zvuci suludo ali je tako.
Kada me neko neosnovano npr napadne na poslu, branim se, ali osecam da mi glas posustaje i to postaje opasno. Jer mi momentalno dodje da zaplacem od muke i te nepravde koju mi neko cini. Glas podrhtava i automatski se povlacim jer tesko da bi bilo zanimljivo da mi krenu suze pred sefom ili tako nesto.
Isao sam skoro na iris dijagnostiku gde mi je zena, cim je pogledala u desno oko pitala - zasto sam toliko emotivan i zasto sve tako primam k srcu. Objasnjenje nemam, jednostavno je tako. Sta raditi? Kako da probam da ne budem vise takav? Ne mogu reci njanjav al..lici na to.. Hvala unapred..

Mislim da nije problem emotivnost nego to sto lako padas u ocajanje. To sebi ne treba da dozvoljavas. Nikada nemoj da se obeshrabrujes.Uvek postoji resenje.
Nekad ga je potrebno naci , nekada sacekati...pa na kraju krajeva i poraz je za ljude. Od njega se dade puno nauciti.Ne treba zbog toga da ocajavs. Primi to sportski i nastavi dalje. To je sastavni deo zivota.
Emotivnost koju imas je vrlina i iskoristi je za borbu a ne da se odmah predajes i padas . Bori se , budi hrabar. Sve je bolje od straha koji te razoruzava i blokira.
Upamti da nikada ne treba pasti u ocajanje. Bas nikada. Na muci se poznaju junaci. Vremenom ces jacati i postati jak i ova slabost ce ti biti veliki nauk.
Znaci nije ti problem sto si emotivan , nego sto sebe obeshrabrujes. Cini upravo suprotno. Budi hrabar i strpljiv. Na pobedu nekad treba i sacekati.
 
Mislim da nije problem emotivnost nego to sto lako padas u ocajanje. To sebi ne treba da dozvoljavas. Nikada nemoj da se obeshrabrujes.Uvek postoji resenje.
Nekad ga je potrebno naci , nekada sacekati...pa na kraju krajeva i poraz je za ljude. Od njega se dade puno nauciti.Ne treba zbog toga da ocajavs. Primi to sportski i nastavi dalje. To je sastavni deo zivota.
Emotivnost koju imas je vrlina i iskoristi je za borbu a ne da se odmah predajes i padas . Bori se , budi hrabar. Sve je bolje od straha koji te razoruzava i blokira.
Upamti da nikada ne treba pasti u ocajanje. Bas nikada. Na muci se poznaju junaci. Vremenom ces jacati i postati jak i ova slabost ce ti biti veliki nauk.
Znaci nije ti problem sto si emotivan , nego sto sebe obeshrabrujes. Cini upravo suprotno. Budi hrabar.

ne možeš mu tek tako reći da bude hrabar. čovek je sigurno svestan toga ali ga nešto blokira.
treba pronaći uzrok tog iracionalnog straha i onda se suočiti s tim i rešavati problem.
 
ne možeš mu tek tako reći da bude hrabar. čovek je sigurno svestan toga ali ga nešto blokira.
treba pronaći uzrok tog iracionalnog straha i onda se suočiti s tim i rešavati problem.

Iracionalan strah nije nista nego akomuliran strah u coveku. Posledica ocajanja je nedostatak nade. Nedostatak vere, optimizma.
Nedostatak vere u moc dobra.To se obicno desava ateistima.
dakle moze sebe preispitati (ili popricati s psihologom) sta ga nagoni da pada u ocajanje...i mora to prevazici. Pobediti taj strah. Ubiti taj strah u sebi koji mu ni u cemu ne koristi. Neka se suoci upravo sa stvarima koje ga plase - postepeno , i neka ih prevazilazi.
Bezanjem od problema , strah raste , samim tim i sam problem.
Neka se seti kako je to pocelo . kako je prvi put padao u ocajanje. Koliko je to trajalo i kako se razvijalo.

Njegov problem je nedostatak nade, vere u moc dobra.Nedostatak optimizma. Borbenost.

Ocajanje treba zameniti verom u uspeh.

Nikada ne trebas dozvoliti da te savlada strah. Onda si porazen.

Cak i ako moras da umres - umri neporazen - bez straha.
Sreca prati hrabre.
 
Pozdrav. Da evo pridodam jos jedan problem na sve da nazovem probleme koje imam. Elem, i previse sam emotivan. To je valjda prava rec. Ne smeta mi u zivotu ali se plasim nekih stvari kasnije kako cu odreagovati. Naime, musko sam ali, evo priznajem umem da se zaplacem. Na tuzne stvari. Dakle, ne smem da gledam emisije tipa 'Radna akcija' u necijem drustvu jer se obavezno zaplacem na kraju, kada vidism da su ljudi odusevljeni i presrecni. Suze mi liju, grlo se stegne..strasno. Dakle, gde god neko pokaze iskrenu emociju ja sam gotov. Imam sve uslove da, recimo imamo psa i to tako zelim, ali me je strah kako cu preziveti da mu se nesto desi ili kada dodje kraj, kad god da dodje..znm da zvuci suludo ali je tako.
Kada me neko neosnovano npr napadne na poslu, branim se, ali osecam da mi glas posustaje i to postaje opasno. Jer mi momentalno dodje da zaplacem od muke i te nepravde koju mi neko cini. Glas podrhtava i automatski se povlacim jer tesko da bi bilo zanimljivo da mi krenu suze pred sefom ili tako nesto.
Isao sam skoro na iris dijagnostiku gde mi je zena, cim je pogledala u desno oko pitala - zasto sam toliko emotivan i zasto sve tako primam k srcu. Objasnjenje nemam, jednostavno je tako. Sta raditi? Kako da probam da ne budem vise takav? Ne mogu reci njanjav al..lici na to.. Hvala unapred..
NAGADJANJE: Nisi ti emotivan. Ti si veliki vjernik. Plac je zak iznenadjenja, a nekad i identifikacije sa tudjim iznenadjenjem (kad gledas "Radnu akciju") a ne straha. (Cak i kao reakcija na bol, strah je znak iznenadjenja, jer je iznenadjen "nagon samoodrzanja", posto organizam i Ego (Ja) cak i dok spavaju sve rade da ocuvaju zdravlje/izbjegnu bol (koji je signal povrede) a povreda se ipak desava) Ti imas ocekivanja da ti Bog da dobro, i svaki tvoj plac (osim u slucaju identifikacije sa iznenadjenjima onih ljudi koji placu na "Radnoj akciji") je iznenadjenje sto nije tako...
 
Poslednja izmena:
Mislim da nije problem u tome da nisam hrabar..mislim da je malo pogresno protumaceno..jednostavno burno emotivno reagujem kada vidim SRECNE ljude, kada me neko napada bez razloga..a sa druge strane, neke stvari koje bi rastuzile duge ljude, e tu sam ravnodusan, ne pogadja me..ali primer koji sam naveo - emisija Radna akcija i tako to..znaci suza suzu stize kada vidim na kraju ljude koji se odusevljavaju kada ih uvode u sobe sredjenog stana..a opet popizdim kada u istoj emisiji vidim ravnodusne ljude koji samo vicu jaoooooo sto je lepo..
 
Mislim da nije problem u tome da nisam hrabar..mislim da je malo pogresno protumaceno..jednostavno burno emotivno reagujem kada vidim SRECNE ljude, kada me neko napada bez razloga..a sa druge strane, neke stvari koje bi rastuzile duge ljude, e tu sam ravnodusan, ne pogadja me..ali primer koji sam naveo - emisija Radna akcija i tako to..znaci suza suzu stize kada vidim na kraju ljude koji se odusevljavaju kada ih uvode u sobe sredjenog stana..a opet popizdim kada u istoj emisiji vidim ravnodusne ljude koji samo vicu jaoooooo sto je lepo..

Kako stojis s voljom?
 
Морам да признам да и ја имам тај проблем, али ја сам жена па се то некако лакше прихвата, као ми смо све цмиздраве, мада мене то страсно нервира... Мсм да је ствар емотивности и осетљивости... Волела бих да знам како помоћи и себи и теби, али нзм. Знам само да то није ствар очајања. Ведра сам, комуниративна и имам самопоуздања али једноставно када нпр. видим неку напуштену животињу тешком муком се савладам да не заплачем. Неправда према другима и слабијима уме да ме тотално помери. Чини ми се свака ситуација која изазива јаке емоције а где сам релативно немоћна уме да ме потресе и расплаче...
 
Ma ok sam u svakom drugom pogledu..Odavno imam gorenavedene 'probleme' ali mi eto tek juce palo na pamet da napisem temu jer sam se opet bio smorio gledajuci neku emisiju, pa reko da podelim problematiku sa ljudima. Hteo sam da saznam da li je psiholog nadlezan za ovakva stanja, da bih trazio uput. Mada, mnogi pricaju da se ne ide kod drzavnih psihologa..provericu hahah.. Nego ce me smarati verovatno dr opste prakse sa pitanjima sta cu kod spihologa, oji problem imam i tako to..
 
Морам да признам да и ја имам тај проблем, али ја сам жена па се то некако лакше прихвата, као ми смо све цмиздраве, мада мене то страсно нервира... Мсм да је ствар емотивности и осетљивости... Волела бих да знам како помоћи и себи и теби, али нзм. Знам само да то није ствар очајања. Ведра сам, комуниративна и имам самопоуздања али једноставно када нпр. видим неку напуштену животињу тешком муком се савладам да не заплачем. Неправда према другима и слабијима уме да ме тотално помери. Чини ми се свака ситуација која изазива јаке емоције а где сам релативно немоћна уме да ме потресе и расплаче...

E onda se potpuno razumemo. Ja o zivotinjama ne smem ni da razmisljam.. Doduse imamo ljubimca i ne znam kako ce se tu stvari odvijati. Ali recimo, kazem, o psu ni ne razmisljam, i suvise se vezujem i znam da sam posle pukao. A kada pokusavam da glumim neku facu na stvari koje me teraju u tugu ispadnem smesan najstrasnije..
 
Морам да признам да и ја имам тај проблем, али ја сам жена па се то некако лакше прихвата, као ми смо све цмиздраве, мада мене то страсно нервира... Мсм да је ствар емотивности и осетљивости... Волела бих да знам како помоћи и себи и теби, али нзм. Знам само да то није ствар очајања. Ведра сам, комуниративна и имам самопоуздања али једноставно када нпр. видим неку напуштену животињу тешком муком се савладам да не заплачем. Неправда према другима и слабијима уме да ме тотално помери. Чини ми се свака ситуација која изазива јаке емоције а где сам релативно немоћна уме да ме потресе и расплаче...

Potpuno razumem i ja se isto cesto isplacem kada naidjem na nesto tuzno pa me je veoma stid zbog toga,opet je zenama,devojkama lakse posto se to od njih i "ocekuje" ali nije lepo za videti kada muskarac place :sad2:
 
Ma ok sam u svakom drugom pogledu..Odavno imam gorenavedene 'probleme' ali mi eto tek juce palo na pamet da napisem temu jer sam se opet bio smorio gledajuci neku emisiju, pa reko da podelim problematiku sa ljudima. Hteo sam da saznam da li je psiholog nadlezan za ovakva stanja, da bih trazio uput. Mada, mnogi pricaju da se ne ide kod drzavnih psihologa..provericu hahah.. Nego ce me smarati verovatno dr opste prakse sa pitanjima sta cu kod spihologa, oji problem imam i tako to..

ne brini, naravno da si ok i da si normalan čovek u svakom pogledu. psiholog i jeste tu upravo za "takva stanja" jer ona mogu značajno da nam umanjuju kvalitet života.
pomislimo, ma to je ništa, izboriću se sa tim, a onda dan po dan primetiš da ti to u svakodnevnim kontaktima sve više smeta, onespokojava..
svašta može biti uzrok, anksioznost, socijalni strah...ali ništa što terapeut neće prepoznati i zajedno sa tobom rešavati to.
 
Морам да признам да и ја имам тај проблем, али ја сам жена па се то некако лакше прихвата, као ми смо све цмиздраве, мада мене то страсно нервира... Мсм да је ствар емотивности и осетљивости... Волела бих да знам како помоћи и себи и теби, али нзм. Знам само да то није ствар очајања. Ведра сам, комуниративна и имам самопоуздања али једноставно када нпр. видим неку напуштену животињу тешком муком се савладам да не заплачем. Неправда према другима и слабијима уме да ме тотално помери. Чини ми се свака ситуација која изазива јаке емоције а где сам релативно немоћна уме да ме потресе и расплаче...

Ovaj svet nije Raj. Nauci da zivis sa tim.Ne kazem da se miris, nego da podnosis.
 
E onda se potpuno razumemo. Ja o zivotinjama ne smem ni da razmisljam.. Doduse imamo ljubimca i ne znam kako ce se tu stvari odvijati. Ali recimo, kazem, o psu ni ne razmisljam, i suvise se vezujem i znam da sam posle pukao. A kada pokusavam da glumim neku facu na stvari koje me teraju u tugu ispadnem smesan najstrasnije..

Туга, имала сам до сада 2 пса и сваки пут када ''оду код рођака на село'' ја 3 дана не могу да се саставим али сам опет слаба на њих и поново сам удомила једну куцу из азила...само себи правим проблем. Али добро... Једноставно мсм да ми све доживљавамо интензивније него други, треба научити некако се изборити са тим, вероватно би разговор са психологом помогао. Али само да не добијемо одговор да је мајка крива за све :D
 
Je l' ovo samoreklama? Emotivan sam, ženske navalite :lol:

:think:

:idea: !!!


Pozdrav. Da evo pridodam jos jedan problem na sve da nazovem probleme koje imam. Elem, i previse sam emotivan. To je valjda prava rec. Ne smeta mi u zivotu ali se plasim nekih stvari kasnije kako cu odreagovati. Naime, musko sam ali, evo priznajem umem da se zaplacem. Na tuzne stvari. Dakle, ne smem da gledam emisije tipa 'Radna akcija' u necijem drustvu jer se obavezno zaplacem na kraju, kada vidism da su ljudi odusevljeni i presrecni. Suze mi liju, grlo se stegne..strasno. Dakle, gde god neko pokaze iskrenu emociju ja sam gotov. Imam sve uslove da, recimo imamo psa i to tako zelim, ali me je strah kako cu preziveti da mu se nesto desi ili kada dodje kraj, kad god da dodje..znm da zvuci suludo ali je tako.
Kada me neko neosnovano npr napadne na poslu, branim se, ali osecam da mi glas posustaje i to postaje opasno. Jer mi momentalno dodje da zaplacem od muke i te nepravde koju mi neko cini. Glas podrhtava i automatski se povlacim jer tesko da bi bilo zanimljivo da mi krenu suze pred sefom ili tako nesto.
Isao sam skoro na iris dijagnostiku gde mi je zena, cim je pogledala u desno oko pitala - zasto sam toliko emotivan i zasto sve tako primam k srcu. Objasnjenje nemam, jednostavno je tako. Sta raditi? Kako da probam da ne budem vise takav? Ne mogu reci njanjav al..lici na to.. Hvala unapred..


Sve te razumem brate slatki! Evo, ja plačem i dok čitam :ceka:
 
Pozdrav. Da evo pridodam jos jedan problem na sve da nazovem probleme koje imam. Elem, i previse sam emotivan. To je valjda prava rec. Ne smeta mi u zivotu ali se plasim nekih stvari kasnije kako cu odreagovati. Naime, musko sam ali, evo priznajem umem da se zaplacem. Na tuzne stvari. Dakle, ne smem da gledam emisije tipa 'Radna akcija' u necijem drustvu jer se obavezno zaplacem na kraju, kada vidism da su ljudi odusevljeni i presrecni. Suze mi liju, grlo se stegne..strasno. Dakle, gde god neko pokaze iskrenu emociju ja sam gotov. Imam sve uslove da, recimo imamo psa i to tako zelim, ali me je strah kako cu preziveti da mu se nesto desi ili kada dodje kraj, kad god da dodje..znm da zvuci suludo ali je tako.
Kada me neko neosnovano npr napadne na poslu, branim se, ali osecam da mi glas posustaje i to postaje opasno. Jer mi momentalno dodje da zaplacem od muke i te nepravde koju mi neko cini. Glas podrhtava i automatski se povlacim jer tesko da bi bilo zanimljivo da mi krenu suze pred sefom ili tako nesto.
Isao sam skoro na iris dijagnostiku gde mi je zena, cim je pogledala u desno oko pitala - zasto sam toliko emotivan i zasto sve tako primam k srcu. Objasnjenje nemam, jednostavno je tako. Sta raditi? Kako da probam da ne budem vise takav? Ne mogu reci njanjav al..lici na to.. Hvala unapred..

To sto ti imas je dar od Boga. Osobe koje su preosetljive su pravedne. dobre, humane. Pogadja ih nepravda.
Svako, pa i ti treba da se ponosi sto je takav. To ne moze da se izmeni. Moras da naucis da zivis sa tim zauvrk. Nije sve tako crno, bice u tvom zivotu i mnogo lepih trenutaka. Probaj da se setis svega sto si lepo uradio kad ti je tesko i probaj da osetis ponos zbog toga. Pored toga potrudi se da nadjes iskrenog druga/ drugaricu i dobru devojku. Pokusaj da izbegavas stres. Na ono sto ne mozes da promenis, nemoj da pokusavas da menjas. Pusti neka to resavaju vise sile. Na kraju krajeva svima nama ce dusa otici u raj ili pakao posle telesne smrti u zavisnosti kako smo zasluzili.

Srecno,
Doktor Medicine.
 

Back
Top