- Poruka
- 3.700
ИЗВОД ИЗ ЛЕТОПИСА ПАРОХИЈЕ МРКОЊИЋ ГРАД
Мир и просперитет наше Свете Цркве и нашег народа били су на најбруталнији начин прекинути 6.априла 1941. године када је наша држава, Краљевина Југославија била нападнута од нацистичких њемачких освајача.
Настаје најстрашнији период у историји српског народа. Проглашењем такозване „Независне Државе Хрватске“ 10. априла 1941. године, Босна и Херцеговина бивају укључене у ову монструозну творевину. За вријеме злогласног усташког режима српски народ доживљава најцрње дане у својој историји. Босанска крајина, као и остали дијелови тзв. НДХ, постају поприште крајњег нељудског дивљања усташа. Српски народ у цјелини, света црква православна, храмови и манастири домаћа... и сва имовина, његова култура и просвјета, његово национално писмо ћирилица, све што се српско зове – бивају стављени ван закона, на њих се обрушава сатанска мржња која иде до краја са циљем да уништи и сатре српски народ и српско име.
О овом историјском раздобљу остаће много свједочанстава и непобитних доказа о страдању невиног српског народа и свирепости његових непријатеља прије свега усташа – који су регрутовани из редова Хрвата и Муслимана.
Свак зна, невоље и понижења које је подносио српски народ у Босни и Херцеговини, као и у осталим крајевима тзв. НДХ, а које су погодиле и народ овог краја-Србе православне мркоњићке парохије. Немогуће је овде поменути сва зла и страдања и све жртве нашег невиног народа. Нека само буде поменуто да су усташе доводиле свезане Србе у зграду Болнице /у садашњој уливи Павла Џевера/ и ту их убијали клањем ножевима...не зна се колико их је тачно заклано, у сваком случају велики број, на стотине...Такође је проливена невина српска крв непосредно испред цркве, на мјесту садашње пијаце...и на много, много мјеста убијани су Срби, само зато што су Срби...
Овдашњи свети храм усташе су запалиле 12. септембра 1941. године. По казивању тадашњих житеља и очевидаца то су учинили припадници неке усташке јединице која је дошла из Херцеговине. Запаљена црква пружала је стравичан призор. Сви наши људи који су то гледали и послије много година причали су о томе са великим узбуђењем, тугом и сузама у очима. Када су са запаљене цркве попадала звона, проломила се стравична јека. Наш народ је осјетио свом душом да је учинио и посљедњи корак до врха ГОЛГОТЕ.
Из запаљене цркве готово ништа није спасено. Из ватре је извађен један престони крст /некад донесен из Русије/и нешто књига, домовник и понека матица. У разрушеној цркви непријатељски војници, најдуже Италијани, држали су понекад кухињу, везали стоку и из крезавих зидина растао је коров и шибље. На фотографији, која се сада налази у обновљеном и блиставом светом храму, види се како је изгледала црква у рушевном стању...
За вријеме рата Мркоњић је имао необичну судбину: 36 пута је прелазио из руку непријатеља у руке ослободилаца и обратно. Кроз њега су продефиловале све непријатељске и квислиншке војске. Нема сумње да су усташе починиле највише зла. У току ратних година Српски народ се молио Богу у својим домовима, није заборавио црквене празнике и своју крсну славу. Своју вјеру носио је у срцу, а прослављао је празнике како је могао и колико је смио. Ипак људи су се особито по селима, састајали уз славсу свијећу, Богу молили, једни другима наздрвљали са надом у долазак радоснијих дана и златне слободе.
Новорођену дјецу често су доносили у Мркоњић код Јове Шункића, црквеног појца, да их он крсти.
Он је, као дугогодишњи појац, био вјерски просвјећен, па је крстио дјецу правилно изговарајући формулу крштења и полијевајући их водом. Касније послије рата, над многим, тако крштеним, о. Саво Тркуља је извршио свету тајну миропомазања.
Приликом сахрањивања мртвих за вријеме рата, увијек се нашао неко да очита молитву и „вјеровање“ тако да се ни у тој прилици није заборављало на Бога. Из других крајева, односно Србије, мада веома ријетко, дошло би до којег календара да се зна кад почиње пост ускршњи, а непокретне празнике многи су знали напамет. Нашло се и по које зрно тамјана и макар остатак свијеће – вјерски живот и у оваквим тешким приликама није се прекидао.
Посебно поглавље у живот нашег народа у такозваној Независној Држави Хрватској, представља покрштавање, тј. насилно превођење у римокатоличку вјеру. Ова крајње нехришћанска замисао и дубоко нељудски поступак заједничко су дјело усташа и клера Римокатоличке цркве.
Поједини усташки високи функционери јавно су говорили да ће они један дио Срба преточити у римокатолике и Хрвате-
уколико их наравно, прије тога, не поубијају. Римокатолички високи клер, Ватикан и загребачки Капитол, уз сарадњу и подршку осталог свештенства, видио је у обесправљеном положају српског народа, погодну прилику да прошири римокатолицизам, наравно огњем и мачем, на линији своје традиционалне освајачке политике. Они су то називали „повратком вјере отаца“, као да су Срби, тобож, некад били римокатолици. Лаж и насиље су у овом клероусташком подухвату дошли до потпуног нељудског израза. Ваља истину рећи, било је римокатоличких свештеника који нису одобравали поступак покрштавања Срба. Нажалост није их било много. Мркоњић Град је имао срећу да се на челу римокатоличке жупе у то вријеме налазио честит човјек о. Никола Кајић. Сва казивања наших људи о њему своде се на једнодушну оцјену; жупник Кајић је у најтежим тренуцима нашег српског народа показао своје високо људско хришћанско-
свештеничко достојанство. О. Кајић је, издавао потврде нашим људима да су прешли на римокатоличку вјеру, избјегавајући да врши обред покрштавања. У четири ока говорио је православним Србима да остану у срцу у вјери у којој су се родили и да се моле Богу како су се до сада молили. Поштеном човјеку, рођеном Ливњаку, није се свиђала ова ватиканско-
католичка тиранија над његовим суграђанима и комшијама. Помиње се и случај да је жупник Кајић интервенисао код њемачких војних власти, када су они предузели једну опсежну рацију и повели многе Србе у заточеништво у Јајце.овај честити жупник је био у Мркоњићу до 1958. године, а затим је отишао у своје родно Ливно гдје је и умро. Ваља напоменути и супротан примјер из нашег краја. Римокатолички жупник из села Лисковице Кулишић био је прави усташа и велики непријатељ српског народа. Наши људи, особито из Бјелајца и других села близу Лисковице, по злу га се сјећају. Србима није хтио, приликом сусрета, ни да отпоздрави, још у вријеме док није отпочела усташка страховлада.
Када су усташе ступиле на власт, први су на удару били наши свештеници и њихове породице. Уочи Петровдана1941. године парох Саво Тркуља, као и остали свештеници из околине, заједно са породицима, били су ухапшени и затворени у Мркоњић Граду. /Удаљем тексту описује се одлазак оца Саве у логор..., распоред на различите дужности у Србији и његов повратак у Мркоњић Град 1945. године/
Мир и просперитет наше Свете Цркве и нашег народа били су на најбруталнији начин прекинути 6.априла 1941. године када је наша држава, Краљевина Југославија била нападнута од нацистичких њемачких освајача.
Настаје најстрашнији период у историји српског народа. Проглашењем такозване „Независне Државе Хрватске“ 10. априла 1941. године, Босна и Херцеговина бивају укључене у ову монструозну творевину. За вријеме злогласног усташког режима српски народ доживљава најцрње дане у својој историји. Босанска крајина, као и остали дијелови тзв. НДХ, постају поприште крајњег нељудског дивљања усташа. Српски народ у цјелини, света црква православна, храмови и манастири домаћа... и сва имовина, његова култура и просвјета, његово национално писмо ћирилица, све што се српско зове – бивају стављени ван закона, на њих се обрушава сатанска мржња која иде до краја са циљем да уништи и сатре српски народ и српско име.
О овом историјском раздобљу остаће много свједочанстава и непобитних доказа о страдању невиног српског народа и свирепости његових непријатеља прије свега усташа – који су регрутовани из редова Хрвата и Муслимана.
Свак зна, невоље и понижења које је подносио српски народ у Босни и Херцеговини, као и у осталим крајевима тзв. НДХ, а које су погодиле и народ овог краја-Србе православне мркоњићке парохије. Немогуће је овде поменути сва зла и страдања и све жртве нашег невиног народа. Нека само буде поменуто да су усташе доводиле свезане Србе у зграду Болнице /у садашњој уливи Павла Џевера/ и ту их убијали клањем ножевима...не зна се колико их је тачно заклано, у сваком случају велики број, на стотине...Такође је проливена невина српска крв непосредно испред цркве, на мјесту садашње пијаце...и на много, много мјеста убијани су Срби, само зато што су Срби...
Овдашњи свети храм усташе су запалиле 12. септембра 1941. године. По казивању тадашњих житеља и очевидаца то су учинили припадници неке усташке јединице која је дошла из Херцеговине. Запаљена црква пружала је стравичан призор. Сви наши људи који су то гледали и послије много година причали су о томе са великим узбуђењем, тугом и сузама у очима. Када су са запаљене цркве попадала звона, проломила се стравична јека. Наш народ је осјетио свом душом да је учинио и посљедњи корак до врха ГОЛГОТЕ.
Из запаљене цркве готово ништа није спасено. Из ватре је извађен један престони крст /некад донесен из Русије/и нешто књига, домовник и понека матица. У разрушеној цркви непријатељски војници, најдуже Италијани, држали су понекад кухињу, везали стоку и из крезавих зидина растао је коров и шибље. На фотографији, која се сада налази у обновљеном и блиставом светом храму, види се како је изгледала црква у рушевном стању...
За вријеме рата Мркоњић је имао необичну судбину: 36 пута је прелазио из руку непријатеља у руке ослободилаца и обратно. Кроз њега су продефиловале све непријатељске и квислиншке војске. Нема сумње да су усташе починиле највише зла. У току ратних година Српски народ се молио Богу у својим домовима, није заборавио црквене празнике и своју крсну славу. Своју вјеру носио је у срцу, а прослављао је празнике како је могао и колико је смио. Ипак људи су се особито по селима, састајали уз славсу свијећу, Богу молили, једни другима наздрвљали са надом у долазак радоснијих дана и златне слободе.
Новорођену дјецу често су доносили у Мркоњић код Јове Шункића, црквеног појца, да их он крсти.
Он је, као дугогодишњи појац, био вјерски просвјећен, па је крстио дјецу правилно изговарајући формулу крштења и полијевајући их водом. Касније послије рата, над многим, тако крштеним, о. Саво Тркуља је извршио свету тајну миропомазања.
Приликом сахрањивања мртвих за вријеме рата, увијек се нашао неко да очита молитву и „вјеровање“ тако да се ни у тој прилици није заборављало на Бога. Из других крајева, односно Србије, мада веома ријетко, дошло би до којег календара да се зна кад почиње пост ускршњи, а непокретне празнике многи су знали напамет. Нашло се и по које зрно тамјана и макар остатак свијеће – вјерски живот и у оваквим тешким приликама није се прекидао.
Посебно поглавље у живот нашег народа у такозваној Независној Држави Хрватској, представља покрштавање, тј. насилно превођење у римокатоличку вјеру. Ова крајње нехришћанска замисао и дубоко нељудски поступак заједничко су дјело усташа и клера Римокатоличке цркве.
Поједини усташки високи функционери јавно су говорили да ће они један дио Срба преточити у римокатолике и Хрвате-
уколико их наравно, прије тога, не поубијају. Римокатолички високи клер, Ватикан и загребачки Капитол, уз сарадњу и подршку осталог свештенства, видио је у обесправљеном положају српског народа, погодну прилику да прошири римокатолицизам, наравно огњем и мачем, на линији своје традиционалне освајачке политике. Они су то називали „повратком вјере отаца“, као да су Срби, тобож, некад били римокатолици. Лаж и насиље су у овом клероусташком подухвату дошли до потпуног нељудског израза. Ваља истину рећи, било је римокатоличких свештеника који нису одобравали поступак покрштавања Срба. Нажалост није их било много. Мркоњић Град је имао срећу да се на челу римокатоличке жупе у то вријеме налазио честит човјек о. Никола Кајић. Сва казивања наших људи о њему своде се на једнодушну оцјену; жупник Кајић је у најтежим тренуцима нашег српског народа показао своје високо људско хришћанско-
свештеничко достојанство. О. Кајић је, издавао потврде нашим људима да су прешли на римокатоличку вјеру, избјегавајући да врши обред покрштавања. У четири ока говорио је православним Србима да остану у срцу у вјери у којој су се родили и да се моле Богу како су се до сада молили. Поштеном човјеку, рођеном Ливњаку, није се свиђала ова ватиканско-
католичка тиранија над његовим суграђанима и комшијама. Помиње се и случај да је жупник Кајић интервенисао код њемачких војних власти, када су они предузели једну опсежну рацију и повели многе Србе у заточеништво у Јајце.овај честити жупник је био у Мркоњићу до 1958. године, а затим је отишао у своје родно Ливно гдје је и умро. Ваља напоменути и супротан примјер из нашег краја. Римокатолички жупник из села Лисковице Кулишић био је прави усташа и велики непријатељ српског народа. Наши људи, особито из Бјелајца и других села близу Лисковице, по злу га се сјећају. Србима није хтио, приликом сусрета, ни да отпоздрави, још у вријеме док није отпочела усташка страховлада.
Када су усташе ступиле на власт, први су на удару били наши свештеници и њихове породице. Уочи Петровдана1941. године парох Саво Тркуља, као и остали свештеници из околине, заједно са породицима, били су ухапшени и затворени у Мркоњић Граду. /Удаљем тексту описује се одлазак оца Саве у логор..., распоред на различите дужности у Србији и његов повратак у Мркоњић Град 1945. године/
