Osim moje bake, koja na ove putesestvije gleda kao na hir, svi su od pocetka imali vrlo pozitivne stavove prema nasoj odluci da se iselimo iz zemlje, tako da su kada smo im saospstili da smo je konacno dobili, svi odreda poceli da prave planove kada nam dolaziti u posetu
Sto se mojih emocija tice, one se menjaju iz dana u dan. Prvo sam bila histericno srecna. Nakon toga sam se osecala kao da mi nesto nedostaje - vec sam bila navikla na iscekivanje, pa mi je pomalo nedostajao taj osecaj. Posle je to osecanje preslo u neku zebnju, u smislu kako cemo se organizovati, hocemo li uspeti sve kako treba da uradimo, da li cemo uspeti da pronadjemo poslove, da li cemo imati dovoljno para da sve izfinansiramo (odlucili smo da nista ne prodajemo, nego da ponesemo samo ustedjevinu).
Sada, trenutno, pored te zebnje imam jos dva isprepletana osecaja. Prvi je totalna devastiranost prema sopstvenoj zemlji (sve mi se vise gadi i sve su odvratniji njeni postupci prema sopstvenim gradjanima), osecaj skucenosti i nedostatka sadrzaja u sopstvenom gradu (doduse to sam oduvek osecala). Drugi je tuga sto napustam porodicu i briga za njih.
Sve u svemu, jedva cekam da vise odem tamo i da vidim u sta sam se to uvalila!!!!
Nemamo organizovan smestaj u Au, osim sto su nam poznanici ponudili da ostanemo prvih par dana kod njih. Nadamo se da cemo brzo uspeti da nadjemo stan. Za posao ne brinem toliko, posto ce suprug zadrzati svoj sadasnji posao, koji ce nam omuguciti da pokrijemo osnovne troskove zivota tamo, a i koliko mi ljudi kazu, moja struka je izrazito deficitarna, tako da ja ne bih trebala da imam problema da se zaposlim.
A dokle ste vi stigli sa vizom?
...
