ne želi da priča ni o čemu, a u takvim je godinama da mu treba pričati...jednostavno ne želi da sasluša savet...ne mora da posluša, želim samo da sasluša...a neće ni to...
kako da mu priđem...?
Iskreno, niko od nas ne voli savete, a narocito ih nismo voleli kao deca, a narocito narocito narocito ako su bili roditeljski.
Isto tako svako zeli da prica. Ti kazes da ne zeli, ali u mnogim slucajevima ono sto mi smatramo razgovorom roditelja i deteta predstavlja roditeljski monolog.
Ako se pokrenu neke sasvim neutralne teme, onda deca hoce da pricaju, vole da se izjasne, a najvise vole kada su pitana sta o necemu misle, a da se ne tice njih licno nego o necem neutralnom. Kada se stvori navika da se razgovara onda se moze postepeno postaviti i poneko pitanje o kome zelimo razgovor ali tako da se postavi na neki neutralan teren ne razgovarajuci o samom deteu nego o drugim ljudima. Dobro je pri tom iskoristiti priliku i pohvaliti dete dok kritikujete nekog drugog u vezi sa tim. Tako ce steci poverenje, osetice se vaznim i otpor ce biti manji. I dalje ce ga povremeno biti, ali sve manje... Potrebno je vreme i strpljenje, ali je roditeljstvo najvazniji i najodgovorniji posao, tako da je svakako vredno truda pozabaviti se ozbiljno komunikacijom sa detetom.
Meni je kao roditelju otvorila oci u vezi sa tim prica jedne moje koleginice koja se zaglavila na fakultetu. Roditelji su je jednom prilikom u nekom razgovoru kada je i ta tema nenametljivo dosla na red pitali
"kako mozemo da ti pomognemo?". To je sustinski razlicito. Traziti misljenje, znaci uvaziti dete, pitati ga kako da mu se pomogne stavlja dete u aktivnu ulogu i navodi ga da pocne da trazi resenje i preuzme odgovornost. Ona kaze da ju je to pogodilo vise nego bilo kakva kritika, delovalo mnogo bolje nego bilo kakav savet i pokrenulo da pocne da razmislja aktivno o svom problemu i da ga resava.
Ne bih da detaljisem mnogo o svojoj koleginici, ali od tog trenutka veoma cesto dete pitam "sta mogu da uradim za tebe? kako da ti pomognem? Sta bi ti uradio da si na mestu osobe xy..." tek tada se pojavljuje interesovanje u pogledu i komunikacija, za razliku od praznog pogleda i cekanja da zavrsim pricu kada krenem da "drzim predavanje"
