Пријатељи

[Premijer86]

Имам једног доброг пријатеља, знамо се јако дуго могло би се рећи да ми је био најбољи. У последње време, не знам шта се дешава али променио се. Кад треба да му помогнем око неког проблема ја се "удубим" да буквално ставим себе у ту улогу и покусам да му кажем шта би ја учинио да сам у његовој кожи. Јако сам емоционалан и сваки проблем доживљавам као свој. Е сад, кад је у пар наврата мени нешто кренуло по злу а нису ситнице велике ствари су у питању, осећао сам се као са зидом да причам. Узврати ми по коју реченицу чисто да би нешто рекао... Мислио сам па добро, можда и њему није дан биће боље други пут. Али ево већ пар месеци у назад је тако. Опет када ми се он појави с нечим, ја шта год да му кажем он контрира.
Значи да кажем тренутно је дан, он би рекао није ноћ је...

Никад није био овакав, увек смо имали савршен другарски однос, испомагали се, све знамо једно о другом али шта му се десило... Стално преиспитавам себе где сам погрешио, да га нисам нечим увредио... Не могу ничег да се сетим, све се одвијално као и претходних година. Ако се овако настави у недоглед, мораћу да прекинем тај однос, а то би значило да би покопао део себе, много ми значи и немам ни једног толико блиског пријатеља.

Шта ви мислите до које границе треба трпети овакво понашање?

Тема се односи и уопштено на пријатеље, поред мог проблема желео би да чујем ако је неко имао сличне проблеме да их изложи...
Колико вам значе пријатељи?
Прекида те ли лако пријатељство или покушавате на све начине спасити тај однос?

Намерно сам ставио тему у "Дом и породицу", јер ја свог пријатеља сматрам чланом породице. Из тога се може наслутити колико смо добри били.

 

[Џорџи]

nismo imali bas tako jako prijateljstvo al sam upravo jednog odjebo zbog opisanog ponasanja..cak i na fejsu kad vidim da je online odmah se iskljucim..necu mu se javlajti ako me bude zvao i mnogo mi je bolje od kad nemam kontakt s njim..tako los i zavidan covek ne postoji..mazohista koji uvlaci svakog u svoju melanholiju..i tako vrti istu pricu mesecima smarajuci sve oko sebe svojim ljubavnim jadima..1 pravi prijatelj je dovoljan iako ne zivi blizu dovoljno mi je

 

[smeđooka vodolija]

Имам једног доброг пријатеља, знамо се јако дуго могло би се рећи да ми је био најбољи. У последње време, не знам шта се дешава али променио се. Кад треба да му помогнем око неког проблема ја се "удубим" да буквално ставим себе у ту улогу и покусам да му кажем шта би ја учинио да сам у његовој кожи. Јако сам емоционалан и сваки проблем доживљавам као свој. Е сад, кад је у пар наврата мени нешто кренуло по злу а нису ситнице велике ствари су у питању, осећао сам се као са зидом да причам. Узврати ми по коју реченицу чисто да би нешто рекао... Мислио сам па добро, можда и њему није дан биће боље други пут. Али ево већ пар месеци у назад је тако. Опет када ми се он појави с нечим, ја шта год да му кажем он контрира.
Значи да кажем тренутно је дан, он би рекао није ноћ је...

Никад није био овакав, увек смо имали савршен другарски однос, испомагали се, све знамо једно о другом али шта му се десило... Стално преиспитавам себе где сам погрешио, да га нисам нечим увредио... Не могу ничег да се сетим, све се одвијално као и претходних година. Ако се овако настави у недоглед, мораћу да прекинем тај однос, а то би значило да би покопао део себе, много ми значи и немам ни једног толико блиског пријатеља.

Шта ви мислите до које границе треба трпети овакво понашање?

Тема се односи и уопштено на пријатеље, поред мог проблема желео би да чујем ако је неко имао сличне проблеме да их изложи...
Колико вам значе пријатељи?
Прекида те ли лако пријатељство или покушавате на све начине спасити тај однос?

Намерно сам ставио тему у "Дом и породицу", јер ја свог пријатеља сматрам чланом породице. Из тога се може наслутити колико смо добри били.

Ko bi znao zašto se promijenio ako neće sam da kaže?
Možda je pao pod nečiji uticaj, ako je tako, onda i nije baš najsjajniji prijatelj.

 

[Stroncijum]

Bio si mu prijatelj dok je tebi bilo dobro i dok si mogao da mu pomazes, slusas ga i savetujes
Sad kad si ti u problemima i kad mozda ne mozes da mu pomognes kako bi on hteo, izgleda da nema zivaca ni da te slusa

Mislim, nije nikakva novost da samo prava prijateljstva prezive teska vremena. Mozda je tako i ovde
Prijatelje imam ali ih ne idealizujem. Oni su ljudi sa manama kao i ja.
Neko ume da ti bude prijatelj samo dok je njemu, tebi ili obojici dobro
Ali to bih tesko nazvao prijateljstvom

Samo jedan je kao clan porodice i to je zasluzio i u dobrim i u losim vremenima

 

[Premijer86]

Bio si mu prijatelj dok je tebi bilo dobro i dok si mogao da mu pomazes, slusas ga i savetujes
Sad kad si ti u problemima i kad mozda ne mozes da mu pomognes kako bi on hteo, izgleda da nema zivaca ni da te slusa

Mislim, nije nikakva novost da samo prava prijateljstva prezive teska vremena. Mozda je tako i ovde
Prijatelje imam ali ih ne idealizujem. Oni su ljudi sa manama kao i ja.
Neko ume da ti bude prijatelj samo dok je njemu, tebi ili obojici dobro
Ali to bih tesko nazvao prijateljstvom

Samo jedan je kao clan porodice i to je zasluzio i u dobrim i u losim vremenima

Ја сам управо мислио да ми је он члан породице. Ја нисам од оних који чим једно неко не помогне забораве све остало, помагао ми је, јако пуно, био је уз мене зато и не могу тек тако да га шутнем и окренем леђа... Ценим све што је икад урадио за мене, исто тако знам да сам и ја њему пуно помогао. У сваком случају не схватам пријатељство кроз против-услуге, јер како се каже, ако ћемо тражити нешто за све што учинимо онда не дајемо него продајемо. Више ме брине шта се то с њим десило, руку у ватру бих дао да му се ово никад неће десити, али људи се ваљда мењају. Свакако тешко ће ми бити ако будем морао да раскрстим са тим пријатељством.

Као што неко рече, врло је могуће да је подпао под утицај неких људи, али био је стабилна личност није тек тако падао под утицаје неких људи које зна доста кратко... Једини утицај за који ја верујем да могу да изврше на њега су њеогви родитељи и ближњи, али не видим зашто би, у супер смо односима и дуго се знамо, увек су ме ценили као човека...

 

[Vexy]

Имам једног доброг пријатеља, знамо се јако дуго могло би се рећи да ми је био најбољи. У последње време, не знам шта се дешава али променио се. Кад треба да му помогнем око неког проблема ја се "удубим" да буквално ставим себе у ту улогу и покусам да му кажем шта би ја учинио да сам у његовој кожи. Јако сам емоционалан и сваки проблем доживљавам као свој. Е сад, кад је у пар наврата мени нешто кренуло по злу а нису ситнице велике ствари су у питању, осећао сам се као са зидом да причам. Узврати ми по коју реченицу чисто да би нешто рекао... Мислио сам па добро, можда и њему није дан биће боље други пут. Али ево већ пар месеци у назад је тако. Опет када ми се он појави с нечим, ја шта год да му кажем он контрира.
Значи да кажем тренутно је дан, он би рекао није ноћ је...

Никад није био овакав, увек смо имали савршен другарски однос, испомагали се, све знамо једно о другом али шта му се десило... Стално преиспитавам себе где сам погрешио, да га нисам нечим увредио... Не могу ничег да се сетим, све се одвијално као и претходних година. Ако се овако настави у недоглед, мораћу да прекинем тај однос, а то би значило да би покопао део себе, много ми значи и немам ни једног толико блиског пријатеља.

Шта ви мислите до које границе треба трпети овакво понашање?

Тема се односи и уопштено на пријатеље, поред мог проблема желео би да чујем ако је неко имао сличне проблеме да их изложи...
Колико вам значе пријатељи?
Прекида те ли лако пријатељство или покушавате на све начине спасити тај однос?

Намерно сам ставио тему у "Дом и породицу", јер ја свог пријатеља сматрам чланом породице. Из тога се може наслутити колико смо добри били.

мени се овакве ситуације дешавају, само од људи са којима нисам била толико блиска

 

[Premijer86]

мени се овакве ситуације дешавају, само од људи са којима нисам била толико блиска

Па то је лепо... Али људи се мењају, да ми је неко рекао да ће се он овако понашати руку у ватру би ставио да то није истина и да нема шансе. Нисам могао да очекујем познајем га хиљаду година, помагао ми је кад год је могао, ја њему исто баш смо били као браћа...

 

[Gambrinus]

Имам једног доброг пријатеља, знамо се јако дуго могло би се рећи да ми је био најбољи. У последње време, не знам шта се дешава али променио се. Кад треба да му помогнем око неког проблема ја се "удубим" да буквално ставим себе у ту улогу и покусам да му кажем шта би ја учинио да сам у његовој кожи. Јако сам емоционалан и сваки проблем доживљавам као свој. Е сад, кад је у пар наврата мени нешто кренуло по злу а нису ситнице велике ствари су у питању, осећао сам се као са зидом да причам. Узврати ми по коју реченицу чисто да би нешто рекао... Мислио сам па добро, можда и њему није дан биће боље други пут. Али ево већ пар месеци у назад је тако. Опет када ми се он појави с нечим, ја шта год да му кажем он контрира.
Значи да кажем тренутно је дан, он би рекао није ноћ је...

Никад није био овакав, увек смо имали савршен другарски однос, испомагали се, све знамо једно о другом али шта му се десило... Стално преиспитавам себе где сам погрешио, да га нисам нечим увредио... Не могу ничег да се сетим, све се одвијално као и претходних година. Ако се овако настави у недоглед, мораћу да прекинем тај однос, а то би значило да би покопао део себе, много ми значи и немам ни једног толико блиског пријатеља.

Шта ви мислите до које границе треба трпети овакво понашање?

Тема се односи и уопштено на пријатеље, поред мог проблема желео би да чујем ако је неко имао сличне проблеме да их изложи...
Колико вам значе пријатељи?
Прекида те ли лако пријатељство или покушавате на све начине спасити тај однос?

Намерно сам ставио тему у "Дом и породицу", јер ја свог пријатеља сматрам чланом породице. Из тога се може наслутити колико смо добри били.

Sve sto si ovde napisao - kazi njemu. Otvoreno razgovaraj sa njim i pitaj ga zasto se tako ponasa. Mozda ima problem za koji ne znas, a mozda je samo drkosh.
Prijatelji mi puno znace, tu su u dobru i zlu, ko mi ih dira nece dobro proci

 

[Premijer86]

Sve sto si ovde napisao - kazi njemu. Otvoreno razgovaraj sa njim i pitaj ga zasto se tako ponasa. Mozda ima problem za koji ne znas, a mozda je samo drkosh.
Prijatelji mi puno znace, tu su u dobru i zlu, ko mi ih dira nece dobro proci

Покушао сам, разговор се завршио реченицом да:"Умишљам". Онда је променио тему... Мислим познајем његов животни ток, живимо у истом месту, не знам шта би могло бити. Увек ми је говорио колико год страшно било.

Желео бих више да чујем ваше утиске, приче, савете, поуке на тему пријатељства.

 

[Gambrinus]

Nesto se onda definitivno desava, cim se nije zabrinuo sto ti mislis nesto sto "nije tacno".
Ljudi se vremenom menjaju, ili se tacnije prikazu neke osobine koje nisi do tada video. Desavalo mi se da se super druzim sa nekim, a onda iskoci zavist, egoizam, zlonamernost, i tu kazes "e bas ti hvala sto si pokazao/la pravo lice, zbogom mi ostaj".
Mozda te je neko izogovarao kod njega, napunio mu glavu glupostima...ili ti imas nesto sto on nema, ko zna. Budi uporan, popni mu se na glavu pitanjima.

 

[gost 159591]

Rodjena i odrasla sam u Sarajevu a tamo je nekako posebno da tako kazem negovan kult prijateljstva. Sve za drustvo a drustvo ni za sta. Tako mi proslo detinjstvo i tinejdzersko doba a onda u vreme dok su deca bila mala nekako se pogubili prijatelji iz detinjstva, neki pobegli u inostranstvo, neki ostali na drugoj strani a sa nekima sam se prosto odaljila ali ni jedno prijateljstvo nije prekinuto sasvim. Koga sam volela volim jos uvek ko me je voleo voli me jos uvek samo eto nije vise odnos kao pre.

Vidim sad, moja deca nisu takva. Imaju prijatelje, druze se, vole da izadju, da razgovaraju ali... Nema tu ni pozrtvovanosti ni zelje da se zajedno rade neke stvari, da se pomogne i kad se pomoc ne trazi. Uopste, prijateljstvo ima drugaciju definiciju. Lepo je, treba da postoji ali nije bitno kao npr licni interes, muzika, film, devojka, porodica, skola, knjige...
Mm voli druzenje ali projatelja nema ni jednog, cak sta vise osporava da prijateljstva postoje, zato likuje kad mi se desi da neko od mojih prjatelja ucini nesto lose, razocaravajuce, to bi kao trebalo potvrditi njegovo misljenje a ja opet i prijateljima priznajem da su ljudi pa grese.
O musko zenskim prijateljstvima je bila tema milion puta ali da ponovim kad sam se vec ovako "raskuckala", verujem u mz prijateljstva, imam jedno takvo i ne bih ga menjala ni za sta.

 

[Premijer86]

Rodjena i odrasla sam u Sarajevu a tamo je nekako posebno da tako kazem negovan kult prijateljstva. Sve za drustvo a drustvo ni za sta. Tako mi proslo detinjstvo i tinejdzersko doba a onda u vreme dok su deca bila mala nekako se pogubili prijatelji iz detinjstva, neki pobegli u inostranstvo, neki ostali na drugoj strani a sa nekima sam se prosto odaljila ali ni jedno prijateljstvo nije prekinuto sasvim. Koga sam volela volim jos uvek ko me je voleo voli me jos uvek samo eto nije vise odnos kao pre.

Vidim sad, moja deca nisu takva. Imaju prijatelje, druze se, vole da izadju, da razgovaraju ali... Nema tu ni pozrtvovanosti ni zelje da se zajedno rade neke stvari, da se pomogne i kad se pomoc ne trazi. Uopste, prijateljstvo ima drugaciju definiciju. Lepo je, treba da postoji ali nije bitno kao npr licni interes, muzika, film, devojka, porodica, skola, knjige...
Mm voli druzenje ali projatelja nema ni jednog, cak sta vise osporava da prijateljstva postoje, zato likuje kad mi se desi da neko od mojih prjatelja ucini nesto lose, razocaravajuce, to bi kao trebalo potvrditi njegovo misljenje a ja opet i prijateljima priznajem da su ljudi pa grese.
O musko zenskim prijateljstvima je bila tema milion puta ali da ponovim kad sam se vec ovako "raskuckala", verujem u mz prijateljstva, imam jedno takvo i ne bih ga menjala ni za sta.

Ово сам и ја приметио. Некако све се своди на изласке, размену по којих информација и то је то. На крају крајева, кад год ти неко затреба углавном си сам... Мислим да је ок став твог мужа према пријатељству, ако у почетку одма иступи са дозом сумње мислим да ће се теже разочарати ако му неко нешто нажао учини, јер је то на неки начин и очекивао, тј. није очекивао ништа...

 

[Marijana.86]

Имам једног доброг пријатеља, знамо се јако дуго могло би се рећи да ми је био најбољи. У последње време, не знам шта се дешава али променио се. Кад треба да му помогнем око неког проблема ја се "удубим" да буквално ставим себе у ту улогу и покусам да му кажем шта би ја учинио да сам у његовој кожи. Јако сам емоционалан и сваки проблем доживљавам као свој. Е сад, кад је у пар наврата мени нешто кренуло по злу а нису ситнице велике ствари су у питању, осећао сам се као са зидом да причам. Узврати ми по коју реченицу чисто да би нешто рекао... Мислио сам па добро, можда и њему није дан биће боље други пут. Али ево већ пар месеци у назад је тако. Опет када ми се он појави с нечим, ја шта год да му кажем он контрира.
Значи да кажем тренутно је дан, он би рекао није ноћ је...

Никад није био овакав, увек смо имали савршен другарски однос, испомагали се, све знамо једно о другом али шта му се десило... Стално преиспитавам себе где сам погрешио, да га нисам нечим увредио... Не могу ничег да се сетим, све се одвијално као и претходних година. Ако се овако настави у недоглед, мораћу да прекинем тај однос, а то би значило да би покопао део себе, много ми значи и немам ни једног толико блиског пријатеља.

Шта ви мислите до које границе треба трпети овакво понашање?

Тема се односи и уопштено на пријатеље, поред мог проблема желео би да чујем ако је неко имао сличне проблеме да их изложи...
Колико вам значе пријатељи?
Прекида те ли лако пријатељство или покушавате на све начине спасити тај однос?

Намерно сам ставио тему у "Дом и породицу", јер ја свог пријатеља сматрам чланом породице. Из тога се може наслутити колико смо добри били.

Imala sam ja slično iskustvo sa drugaricom iz srednje. Bile smo kao sestre što se kaže, ali je u jednom trenutku počelo nešto da se dešava što ja nisam umela da objasnim, neko njeno loše ponašanje, sitnice a i krupnije stvari, da ne detaljišem. Ja sam onako krajnje naivno pripisivala to nekom njenom trenutnom raspoloženju, problemčićima isl, pa bih joj progledala kroz prste.

I tako je to trajalo sve do jednog dana, kada mi je njena majka u kontekstu neke skroz bezazlene priče rekla - Znaš, moja Jelena jako pati što nije kao ti, ona je ljubomorna na tebe, a u isto vreme je i jako vezana za tebe a i malo je posesivna kada si ti u pitanju, smeta joj kada ti nije na prvom mestu i bla, bla... Kada smo malo produbile priču, i kada sam je pitala -zbog čega, pa ja joj nikada nisam davala povod za ljubomoru isl i uvek sam imala sa njom iskren odnos i doživljavala je zaista kao sestru, ona mi je odgovorila - Da, ali ti imaš finu porodicu za razliku od nje (ona je dete koje je otac napustio), ona je jedinica i ima samo tebe, a ti nisi, imaš nekog svog, bolji si djak od nje, finansijski imaš više od nje, lepše se oblačiš, zatim, jako joj smeta kad nemaš vremena za nju ili kad ti je neko drugi bitniji od nje itd, itd... Mislim, sve je to kao bila istina, ali ja na to nikada nisam tako gledala, niti sam ja lično osećala tu razliku, u smislu da sam zbog nečega kao bolja od nje. Ali ona očigledno jeste, nažalost.

I eto odgovora za takvo njeno ponašanje. Iz ove perspektive kad posmatram, kad je od tad prošlo više godina, zaista ima smisla sve to. I još da dodam, da se na žalost više ne družimo.

 

[BlackLeather]

da nisi škorpija
veliki problemi prave velike promene
uvek takvi rezove testiraju čoveka
i vuku na bolje ili gore
verovatno je takav sa svima
a bez sumnje, najteži je sebi
moja prijateljstva su se prekidala
zbog nezainteresovanosti i nekorektnosti druge strane
ovo je više neki lični problem
možda prođe i nastavi se sve po starom
a možda on nađe neku svoju drugu stranu
u koju se ti ne uklapaš
to se dešava, sve se menja samo tako

 

[Premijer86]

da nisi škorpija
veliki problemi prave velike promene
uvek takvi rezove testiraju čoveka
i vuku na bolje ili gore
verovatno je takav sa svima
a bez sumnje, najteži je sebi
moja prijateljstva su se prekidala
zbog nezainteresovanosti i nekorektnosti druge strane
ovo je više neki lični problem
možda prođe i nastavi se sve po starom
a možda on nađe neku svoju drugu stranu
u koju se ti ne uklapaš
to se dešava, sve se menja samo tako

Приметио сам да људи могу да се прмене само на горе, на боље ако се прмене то је или лажно или краткотрајно или да би се извукла нека корист...

 

[Пшеница селица]

Имала сам велику чистку "пријатеља" скоро и, премда се осећам некако боље и
имам више времена за друге људе и занимљиве ствари, ипак се осећам нелагодно када сретнем некога од њих.
Прво сам желела да им кажем све што ми смета код њих, али сам схватила да не бих умела да се контролишем
и да бих рекла и што треба и што не треба и тако их увредила.
Заправо, они су увек били такви, али сам се ја променила, имам све мање времена и више нисам толико блиска са њима да бих толерисала нечије дурење, бахатост,
хвалисавост, набеђеност. Раније, док смо сви били једна група, те особине су се некако нивелисале, било је другачије. Када се група распала, једино сам још ја одржавала контакте са свима понаособ, али одједном су те особине које сам годинама покушавала да оправдам и пренебрегнем постале несносне и пустила сам да односи захладне. Нису се ни они потрудили, па нисам ни ја.
Сада сам са онима до којих ми је стварно стало, али више ни за кога не стављам руку у ватру.

 

[gost 36952]

Имам једног доброг пријатеља, знамо се јако дуго могло би се рећи да ми је био најбољи. У последње време, не знам шта се дешава али променио се. Кад треба да му помогнем око неког проблема ја се "удубим" да буквално ставим себе у ту улогу и покусам да му кажем шта би ја учинио да сам у његовој кожи. Јако сам емоционалан и сваки проблем доживљавам као свој. Е сад, кад је у пар наврата мени нешто кренуло по злу а нису ситнице велике ствари су у питању, осећао сам се као са зидом да причам. Узврати ми по коју реченицу чисто да би нешто рекао... Мислио сам па добро, можда и њему није дан биће боље други пут. Али ево већ пар месеци у назад је тако. Опет када ми се он појави с нечим, ја шта год да му кажем он контрира.
Значи да кажем тренутно је дан, он би рекао није ноћ је...

Никад није био овакав, увек смо имали савршен другарски однос, испомагали се, све знамо једно о другом али шта му се десило... Стално преиспитавам себе где сам погрешио, да га нисам нечим увредио... Не могу ничег да се сетим, све се одвијално као и претходних година. Ако се овако настави у недоглед, мораћу да прекинем тај однос, а то би значило да би покопао део себе, много ми значи и немам ни једног толико блиског пријатеља.

Шта ви мислите до које границе треба трпети овакво понашање?

Тема се односи и уопштено на пријатеље, поред мог проблема желео би да чујем ако је неко имао сличне проблеме да их изложи...
Колико вам значе пријатељи?
Прекида те ли лако пријатељство или покушавате на све начине спасити тај однос?

Намерно сам ставио тему у "Дом и породицу", јер ја свог пријатеља сматрам чланом породице. Из тога се може наслутити колико смо добри били.

Ako je uvek bio OK, mozda mu se trenutno desava nesto sto mu tesko pada. Ja bih sacekala sa reakcijom, ali bih pazljivo pratila sta se desava sa nasim odnosom.

 

[Hellen]

Па то је лепо... Али људи се мењају, да ми је неко рекао да ће се он овако понашати руку у ватру би ставио да то није истина и да нема шансе. Нисам могао да очекујем познајем га хиљаду година, помагао ми је кад год је могао, ја њему исто баш смо били као браћа...

Имала сам јако добру другарицу, једну од три најбоље. Дружиле смо се интензивно од седмог разреда, ишле заједно на летовања, уписале исту средњу школу, ишле у исти разред...а онда уписале исти факс (само различите групе) у истом граду...и живеле 5 година као цимерке у мом стану, али тај стан смо, бар ја тако мислим, обе увек доживљавале као наш... Она је плаћала неку симболичну кирију, рецимо 3 пута нижу него што би била реално...и супер смо се слагале све време...
Знаш кад живиш са неким онда је то много више од тога када се само дружиш са неким: 5 година спавале у истој соби, клопале заједно, училе заједно, делиле добро и зло, плакале јенда другој на рамену, подизале једна другу, биле ту кад је тешко...
А онда смо обе дипломирале, имале дуге везе...и ја сам решила да почнем да живим са својим дечком (убрзо смо се и венчали) па сам јој предложила да она и њен дечко нађу други стан и да кренемо у нове животе...
То је био логичан редослед догађаја...а она је нагло заћутала...одселила се без речи...а кад смо се среле на улици окренула је главу од мене...

Никад нисам сазнала шта се десило и чиме сам заслужила такав презир и прекид односа после десет година таквог дружења...

И ја сам мислила да би смо нас две једна за другу и у ватру и у воду...али оног тренутка када сам пореметила њену комоцију - одбацила ме је јер није више имала вајде од мене и мог стана!
Патила сам много и дуго, распитивала се о њој, преиспитивала се, мучила се...али она ме је потпуно избрисала из свог живота...

15 година касније умре јој тата, и ја одем на сахрану. Загрлила ме је чврто, шапнула је:''Знала сам да ћеш доћи!''....али ме ипак никад није назвала нити после тога показала било какву вољу за контактом са мном....

 

[Bratislav_90]

Imao sam cesto takve situacije, i nikada nisam nasao odgovor na tvoje pitanje sta raditi.. Zaista nemam pojma
sa jedne strane mozes da prekines prijateljstvo ali je to onda cist gubitak za tebe.. msm nist ane dobiajs time. Al mozes da nastavis, a to je opet gubitak za tebe jer stavljas sebe u nefer odnos tj inferioran.. Al naginjem se ka ovoj drugoj varijanti, jer bolje ista nego nista. Sa tim receno trebas i ti da promenis odnos da bude na istom nivou makar koliko mozes... Mada meh to nije nikakvo resenje zaista.
Sumnjam da ima odgovora na to, vise je neki osecaj sta treba uraditi.

 

[_Ata_]

Imala sam, tada sam mislila, prijateljicu. Bile smo bliske, jako, jako bliske, znala je sve o meni i mom životu, znala sam sve o njoj i njenom životu. I sve što uz to ide, razgovori, tešenja, saveti, plakanja na ramenu.... Mislila sam da će trajati i trajati, da je pravo prijateljstvo.
U jednoj prilici, ne bih širila priču i objašnjavala, desilo se nešto jako gadno, umalo pa strašno. Bila sam jako povredjena, krv na sve strane, ne zna se težina povreda, ja polusvesna. Čeka se hitna pomoć, ja ne znam gde sam od bolova. Oko mene neki nepoznati ljudi, u neko dogledno vreme su se pojavili i moji roditelji, pa lekari, pa transport u bolnicu, pa trista čuda. Uglavnom, sve je sanirano, jeste trebalo vreme, ali ( pupupu ) nema posledica ( sem onih čuvenih bolova na promenu vremena, ali to je minimalno )
Svi su bili tu... osim nje. A bila je pored mene kada se sve dogodilo. Bila je tu, pored nje sam pala. I odjednom je - nestala.
Zove me sutra uveče. Od tog dogadjaja, pa do poziva, prošlo je više od 24 sata. Prvo pitanje - heeeeej, pa gde si ti, jesi li živa? Ne javljaš se, ne znam kako si, pa što se nisi javila da si kod kuće, živa sam se pojela....
Hajde, nastavim ja razgovor, mada mi je došlo da zalupim slušalicu... ispostavi se da je sela u kola i otišla. I još mi 'ladno kaže - pa čula sam da je neko zvao hitnu, to je najbezbedniji transport, oni su profesionalci, ja da sam te vozila mogla sam još više da te povredim, a i ko bi posle oprao svu tu krv sa sedišta!!!!!!!!
... I tako čovek izgubi iluzije... i lupi glavom u realnost....

 

[skura58]

Ima i gore.
Imai smo poznanicu koja je bila kleptoman.
Kad god bi došla, nešto je nestajalo.
Nikad nešto vredno, samo bezvredne sitnice,
pa i upaljači koje se ne pune

 

[Conkama]

Имам једног доброг пријатеља, знамо се јако дуго могло би се рећи да ми је био најбољи. У последње време, не знам шта се дешава али променио се. Кад треба да му помогнем око неког проблема ја се "удубим" да буквално ставим себе у ту улогу и покусам да му кажем шта би ја учинио да сам у његовој кожи. Јако сам емоционалан и сваки проблем доживљавам као свој. Е сад, кад је у пар наврата мени нешто кренуло по злу а нису ситнице велике ствари су у питању, осећао сам се као са зидом да причам. Узврати ми по коју реченицу чисто да би нешто рекао... Мислио сам па добро, можда и њему није дан биће боље други пут. Али ево већ пар месеци у назад је тако.
.

'' Na kraju zivota, necemo se secati reci nasih neprijatelja, vec cutanja nasih prijatelja.'' Matrin Luter King
''Svakome cu priznati pravo da me prevari - osim prijatelju'' Mesa Selimovic
''Lakse je oprostiti neprijatelju nego prijatelju'' Vilijam Blejk
Ne mogu da se setim ko je rekao da ce ljudi radije oprostiti grehe neprijatelju nego uspeh prijatelju.

Ja pravim razliku izmedju drugarstva i prijateljstva. Mislim da mnoge osobe izjednacavaju ta dva pojma, pa se posle razocaraju.

 

[gost 107590]

Имам једног доброг пријатеља, знамо се јако дуго могло би се рећи да ми је био најбољи. У последње време, не знам шта се дешава али променио се. Кад треба да му помогнем око неког проблема ја се "удубим" да буквално ставим себе у ту улогу и покусам да му кажем шта би ја учинио да сам у његовој кожи. Јако сам емоционалан и сваки проблем доживљавам као свој. Е сад, кад је у пар наврата мени нешто кренуло по злу а нису ситнице велике ствари су у питању, осећао сам се као са зидом да причам. Узврати ми по коју реченицу чисто да би нешто рекао... Мислио сам па добро, можда и њему није дан биће боље други пут. Али ево већ пар месеци у назад је тако. Опет када ми се он појави с нечим, ја шта год да му кажем он контрира.
Значи да кажем тренутно је дан, он би рекао није ноћ је...

Никад није био овакав, увек смо имали савршен другарски однос, испомагали се, све знамо једно о другом али шта му се десило... Стално преиспитавам себе где сам погрешио, да га нисам нечим увредио... Не могу ничег да се сетим, све се одвијално као и претходних година. Ако се овако настави у недоглед, мораћу да прекинем тај однос, а то би значило да би покопао део себе, много ми значи и немам ни једног толико блиског пријатеља.

Шта ви мислите до које границе треба трпети овакво понашање?

Тема се односи и уопштено на пријатеље, поред мог проблема желео би да чујем ако је неко имао сличне проблеме да их изложи...
Колико вам значе пријатељи?
Прекида те ли лако пријатељство или покушавате на све начине спасити тај однос?

Намерно сам ставио тему у "Дом и породицу", јер ја свог пријатеља сматрам чланом породице. Из тога се може наслутити колико смо добри били.

Prijateljima sve tolerisem.

 

[Premijer86]

'' Na kraju zivota, necemo se secati reci nasih neprijatelja, vec cutanja nasih prijatelja.'' Matrin Luter King
''Svakome cu priznati pravo da me prevari - osim prijatelju'' Mesa Selimovic
''Lakse je oprostiti neprijatelju nego prijatelju'' Vilijam Blejk
Ne mogu da se setim ko je rekao da ce ljudi radije oprostiti grehe neprijatelju nego uspeh prijatelju.

Ja pravim razliku izmedju drugarstva i prijateljstva. Mislim da mnoge osobe izjednacavaju ta dva pojma, pa se posle razocaraju.

Можеш ли да нам изложош своје виђење ствари, како ти то разграничаваш?

 

[Hellen]

Imala sam, tada sam mislila, prijateljicu. Bile smo bliske, jako, jako bliske, znala je sve o meni i mom životu, znala sam sve o njoj i njenom životu. I sve što uz to ide, razgovori, tešenja, saveti, plakanja na ramenu.... Mislila sam da će trajati i trajati, da je pravo prijateljstvo.
U jednoj prilici, ne bih širila priču i objašnjavala, desilo se nešto jako gadno, umalo pa strašno. Bila sam jako povredjena, krv na sve strane, ne zna se težina povreda, ja polusvesna. Čeka se hitna pomoć, ja ne znam gde sam od bolova. Oko mene neki nepoznati ljudi, u neko dogledno vreme su se pojavili i moji roditelji, pa lekari, pa transport u bolnicu, pa trista čuda. Uglavnom, sve je sanirano, jeste trebalo vreme, ali ( pupupu ) nema posledica ( sem onih čuvenih bolova na promenu vremena, ali to je minimalno )
Svi su bili tu... osim nje. A bila je pored mene kada se sve dogodilo. Bila je tu, pored nje sam pala. I odjednom je - nestala.
Zove me sutra uveče. Od tog dogadjaja, pa do poziva, prošlo je više od 24 sata. Prvo pitanje - heeeeej, pa gde si ti, jesi li živa? Ne javljaš se, ne znam kako si, pa što se nisi javila da si kod kuće, živa sam se pojela....
Hajde, nastavim ja razgovor, mada mi je došlo da zalupim slušalicu... ispostavi se da je sela u kola i otišla. I još mi 'ladno kaže - pa čula sam da je neko zvao hitnu, to je najbezbedniji transport, oni su profesionalci, ja da sam te vozila mogla sam još više da te povredim, a i ko bi posle oprao svu tu krv sa sedišta!!!!!!!!
... I tako čovek izgubi iluzije... i lupi glavom u realnost....

Ух, сигурно те боли њен поступак...али...
Постоје особе које, једноставно, не умеју да се снађу у тешким ситуацијама...или се склоне или се заблокирају...не знају шта би рекли, нити знају шта би урадили...не знају како да помогну, а можда чак и помисле да је њихово присуство вишак... У ствари, нису довољно јаки да се суоче са неком тако тешком и стресном ситуацијом, па побегну...
Није да те она не воли, да јој није стало до тебе....само је слабић...

Једној мојој колегиници је умрла мама, а ја сам била у неком тешком животном тренутку, вадља нисма била довољно јака, шта знам... У сваком случају, приметила сам да сам тог дана, када је дошла на посао и када су јој сви изјавивали саучешће - ја несвесно гледала да је избегнем, да се не сретнем са њом, само зато што ми је било јако тешко да саосећам са њом...нисам имала снаге у том тренутку да некоме пружим утеху и подршку...па макар и тако формалним чином као што је изјављивање саучешћа...

Знам да се ситуације не могу поредити, али мислим да је поента иста.