Nekada davno kada sam bio mali roze cvet sa sagorelim listicima po ivicama koji nisu umanjivali moju lepotu, i bez sunca sam vrsio neku svoju interpretaciju fotosinteze i odbijao da se pokorim kaktusima, leshinarima itd.
Spoljasnji svet je delovao kao mesto koje se moze izmeniti ako se samo dovoljno potrudis i dovoljno rasiris rucice, da pokazes da volis i da si bezopasan.
Ono sto nisam znao je da je u meni chucao monstrum, nevidljiv, potisnut, pospan, okovan.
Monstrum je nekada bio ja, bio obican kao i svi drugi monstrumi, ali i razlicit od ljudi.
On stvarno i nije bio monstrum, ali sve sto je drugacije i cudno najcesce dobije neko odbojno ime, pa eto monstruma odatle.
Monstrum, videvsi da ce biti porazen, u nekom starom zaboravljenom boju, povukao se u sebe i izmislio mene, verziju sebe koja ce delovati kao zastitni zid i slika za pokazati drugima, film, video igra, prihvatljivost, idila.
Cekao je dugo vremena da se probudi, dok nije shvatio da ne sme i da ne moze potpuno, da ce me to potpuno budjenje iscrpsti, unistiti na duge staze, mene koga je zavoleo kao lutkarsku predstavu samog sebe.
Stari neprijatelji smo ja i on, mi jesmo jedno, i imamo jaz koji nas diferencira.
Monstrum se budi samo onda kada je vazno, kako bi zastitio i unistio ili izlecio.
Monstrum je moj stari neprijatelj koga ne mogu izbeci u ogledalu.
Ali, kada se odvijala radnja ove price monstrum je spavao, uljuljkan i neprobudjen dugo vremena.
Postojao je jedan prijatelj koji to nikada nije bio, to sam znao.
Zeleo moju slavu, moj izgled, moj stav, moju energiju moje telo i lice i dusu.
To mi je cak i rekao kada je bio pijan.
Cesto bih hvatao njegove poglede ispod linije onoga sto mozes videti kada osecas par ociju na ledjima.
Ljudi mrze svoje idole u stvarnom zivotu, ne mogu im oprostiti sto su stvarni.
Ipak, ovaj prijatelj nije bio glup, on je znao da me ne treba izazivati na otvoreno jer od publike crpem deo snage.
Zato je odlucio unistiti me na drugi nacin.
Postao je, bio moj 'prijatelj' dugo vremena, lomio me dan po dan, nedelju po nedelju, sat po sat.
Pazljivo, metodicno, bez zurbe sa strpljenjem masine.
Postepeno je preuzimao sve sto mu se svidjalo sa mene, a sto je mogao, karakteristike licnosti, nacin govora, manire u gomili, suptilne cake koje je izucavao dugo vremena a kojih ja najcesce i nisam bio svestan.
I kada je u sebe usadio sve sto je mislio da mene cini tako popularnim, od cega nije patio nikada, popularnosti i zeleo je jako mnogo, osilio se i pokazao. Poceo da stvara neki hibrid mene i sebe u sebi.
Kada me je skoro isisao kao skoljku i ostavio me praznim.
Postao sam njegovim robom, zarobio me je mnom, u njemu sam video ono sto je on isisao iz mene i postao.
Trpeo sam sve, moja licnost je bila takva da si po njoj mogao gasiti opuske i ona bi se osecala krivom, zelela je kraj nasilju i mir u svetu. I nikada ikada nije mogla povrediti prijatelja svesno.
Za one koji su se ukljucili tek sad, preskakache redova dugackih postova, evo sta je bilo u dosadashnjoj prici.
Oboleo od svoje verzije mene u svom umu, moj prijatelj je mislio da ga chikam samom svojom pojavom i zeleo je da otkida delove mene koji me cine zanimljivim i impelentira u sebe i onda me tako porazi.
Oko mu je mrdalo kada bih uradio nesto originalno, odlucio je da me ne nalazi originalnim. Smetao mu je svaki sistem moj koji bi potencijalno mogao sluziti kao odbrana, i ja sam svaki predavao kako bih zadrzao prijatelja, gledajuci da ne povredim, uvek se osecajuci krivim.
I tako je bilo neko vreme...
ja sam bio sluga a on gospodar.
........
A onda se probudio monstrum, sasvim tiho, gotovo necujno, trebali su mu dani da ispliva u podsvest.
Nekoliko mehurica njegovog nemilosrdnog daha su isplivala na povrsinu, kao kada sa dna reke ispustite rec i ona ide ka povrsini putujuci u liftu od mehura...
Ding!
Prvi sprat pederu!
mamu da ti ***** ***** ti sve ti ***** da li da te ubijem!?!?
Cime da te kaznim, kako da te odvojim od koriscenja nogu....
Monstrum je zeleo da na otvorenom pokaze svoje zube.
I tako je trajalo par dana u u saglasavanju monstruma sa skoljkom mene koja je preostala. Monstrum je morao redefinisati licnost i dati joj nove ideje i nove snove, ako je mislio da ona ikada bude funkcionalna kao kuca za njega, i kao vozilo i sredstvo za komunikaciju sa spoljasnjim svetom.
Nekoliko dana muke i bola na ivici nervnog sloma, predavanje istini i plakanje na ramenu monstruma, ja sam morao da odem kao takav, dobio sam tapsanje po ramenu, monstrum nije bio neosetljiv, kao general koji poznaje dobro kroz sta je vojnik prosao.
Odllucio je sta ce uraditi, uradice upravo ono sto moj prijatelj nije ocekivao, otici ce bez osvete.
Pokazace mu da nije ono sto je on mislio, da je nesto drugo, nesto sto ovaj nije video u svoj onoj zurbi oko skidanja delova.
O da, ti delovi su bili funkcionalni i ostri kao onog dana kada ih je odvalio sa mog bica, ali to su ipak bili moji delovi, monstrumovi delovi.
Svaki od njih je bio smejurija za ono sto je monstrum predstavljao.
I monstrum je otisao, nije se osvetio. Dozvolio je umirenje.
I nakon sto je napravio naredjenja za svoje naredno odsustvo, nakon sto je primetio da njegovo prisustvo oslabljuje telo nosioca, otisao je u jos jedan mali san.
Sada, malo spremniji da se razbudi, njegovi porucnici cuvaju bice koje ga nosi.....
na kraju ja nisam ostao ja, vec nesto novo. Sto je evolucija i novina, promena....
Monstrum ne zeli gospodare, on zeli sluge, ja ne zelim sluge i ne zelim gospodariti, nasa partija saha jos uvek traje, ona je neogranicena. Ja sam zahvalan monstrumu.
Moj prijatelj je na kraju svega postao bolji covek,
bolji nego sto je bio.
Moji bolji, odokativno, delovi ugradjeni od strane njega samog u sebe su ga izmenili u dovoljnoj meri, deo po deo, kao virusi odvojeni koji postepeno preuzimaju telo onoga koji ih je progutao.
Vise je licio na mene nego na sebe samoga, dok nije doziveo regresiju i odbacivanje tkiva, ali svojih.
Ja i on nismo nikada bili ista krvna grupa.
Ne verujem da je ikada shvatio sta mi je sve uradio namerno,
niti zelim da on pati. Dovoljno je oboleo i dovoljno ce dugo biti bolestan, mozda zauvek.
Jednom, kasnije, je video monstruma, koji mu se svideo, koga se plasio, zeleo je biti njegov drug.
Budala,
monstrum nema prijatelje.
i tako se zavrsava ova pricha dechitze, nadam se da ste uzivkali i nauchili nesto novo, aj sad svi na spavkanje, i polako,
na prstima...
ne zelite valjda da razbudite monstruma?
