Priče o Ktulu i transcendentno

Dobro jutro, društvance.

Priča za uz kafu:

KOLUMBAR - Dino Bucati

Kada je Stefan Rok napunio dvanaest godina, zatražio je kao poklon od svog oca, pomorskog kapetana i vlasnika jednog lepog jedrenjaka, da ga povede sa sobom na brod.
“Kada budem veliki”, rekao je,”želim da plovim morem kao ti. I upravljaću još većim i lepšim brodovima nego što je tvoj.”
“Bog te blagoslovio sine”, odgovorio je otac. I kako je baš tog dana njegov brod trebalo da isplovi, poveo je dečaka sa sobom.

Хвала ти што си наш подсетила, још једном, на ту причу о Кулумбару. Прича је поучна и захвата у много дубље области духа него што можда на први поглед изгледа.
Верујем да ће неки из ње извући поуку да не треба бежати од животних изазова већ се треба суочити са њима... али, не! Извориште Букатијеве инспирације исто је оно које је дало инспирацију Хауарду Лавкрафту када је стварао своје приче о Кулу.

Ктулу је чудовиште које спава у дубинама океана несвесног и које ноши несагледиви ужас.

Тај ужас је исти онај који Стефан осећа пред Кулумбаром. Додуше, Ктулу израња сејући страву и поново зарања у дубине несвесног са потајном претњом да ће се кад тад поново издићи. Немамо просветљујући сусрет са Кулом, као што имамо са Кулумбаром, али они су једно исто и, као што видиш, ради се о нечему много вишем од баналности овога света. Ради се о самој трансценденцији, о самом духу као супстанцији овога света.

А када се можемо суочити са њом?

Е, ту захватамо у питање које изазива ужас јер одговор гласи тек када стигнемо у луку ка којој плови наш брод живота. Цео наш живот је само припрема за сусрет са Ктулом. Целог живота слутимо тај сусрет и покушавамо да не мислимо о њему.

Ktulhu živi i čeka u mraku.
Što je isplivalo može i potonuti,
a što je potonulo može se uzdići.

Čujemo njegov poziv i čekamo
našu neizbežnu sudbinu.

Najmilostivija stvar na svetu je nemogućnost ljudskog uma da poveže i
razume sopstveni sadržaj.
Jednog dana će spoznavanje zaboravljenog znanja
otvoriti takve užasavajuće poglede na stvarnost,
i naše zastrašujuće mesto u njoj,
da ćemo ili poludeti od tog otkrića
ili pobeći od smrtonosnog svetla
u mir i bezbednost novog mračnog doba.

Hauard Lavkraft

Кулу јесте застрашујући али он је и Кулумбар који носи бисер намењен нама. Бисер скривен у океанима трансценденције.

 

[123loncar]

...hvala ..

 

[zxy]

Nisam čitao te priče,prvi put čujem za to
al dobro znam šta je uroboros,ako je pisac na to mislio

 

[oziman]

Nisam čitao te priče,prvi put čujem za to
al dobro znam šta je uroboros,ako je pisac na to mislio

Можемо рећи да је мислио на оно исто чега је симбол и Уроборос. Змија која себи гризе реп јесте управо симбол трансцендентног баш као и Ктулу.
То нису исти објекти али су изникли из исте инспирације, исте слутње трансцендентног при чему представљају симбол истог.

Што се тиче Уробороса, најпознатије његово значење јесте вечно враћање, циклично понављање у вечности. Али Уроборос има дубље значење. Он је симбол саме трансцендентне воље.

Шопенхауер је у једном примеру употребио слику Уробороса, иако је није тако назвао, када је говорио о метафизичкој вољи у основи свега.

Obmanuta saznanjem koje joj služi, volja tu ne prepoznaje samu sebe; u jednoj od svojih pojava tražeći izrazito blagostanje, ona u drugoj stvara veliku patnju ili tako, u svojoj silovitosti, zariva zube u sopstveno telo, a da ne zna da uvek samo sebe povređuje, obelodanjujući na taj način, posredstvom individuacije, sukob sa samom sobom koji ona nosi u svojoj suštini.

Svet kao volja i predstava 63