Није смешно и није исто.
Објаснићу ти за тамо, преко..
То што ри мислиш да ће ти остати у џепу измамиће ти на овај и онај начин и узећеш следећи кредит за ауто или следећу кућу.
Неће те пустити да не потрошиш све до последње паре. Ако приштедиш, уплашићете довољно да то уложиш негде, па чеш поново вредно радити да прикупуш следеће...И тако док не остариш. Тада сви схвате колико ничему све то не вреди јер су само радили да отплаћују кредите и у старости и ако имају довољно да пристојно живе без рада, немају здравља, снаге ни жеље да више живе.
Гледала сам оне прастаре амере и енглезе што иду на крстарења па их шетају кроз градове, а они са штаповима, шеталицама, једва живи. Хебе им се за историју града о којој им прича водич, само би да легну, поједу нешто али.... То крстарење им је потврда да нису промашили живот, а све мислим да буде обрнуто, да тек тада схвате да су ту требали да дођу док су били млади. Да се опусте, не мислећи о рати кредита за следећу кућу, да попију, да се крешу под месечином крај мора (не замери, љисовка
)... И схватају на шта им је живот прошао.
У Србији има посла још како за оне који хоће да раде. Када би у Србији радили тим темпом којим се ради на западу имали би и више него тамо. Тамо се ради од јутра до сутра, овде би сви да буду менаџери и правници итд..
Већ сам помињала, један познаник је живео у Лондону и папире добио, много је радио и добро зарађивао и само га одједном чежња за морем натерала да размисли.
Спаковао се и вратио. Каже да је израчунао да је толико сати месечно радио код куће, на свом имању, (колико је тамо радио) скоро исто би зарађивао и био код куће. Схватио да му треба мање пара а више себе.
Стижемо до оног што је истина о ропству, да и наша власт покушава да пригрли тај западни систем поробљавања користећи потрошачки менталитет и тога се плашим.
Док смо свесни да радом за један стан и један ауто можемо да зарадимо а да се успут дружимо, славимо са фамилијом и пријатељима, летујемо (макар и камповали или провели лето у селу) да одшколујемо децу а да их не запостављамо као ни родитеље и док нам не крећу бале на бајке о западу, луксузу, крузерима... бићемо ми добро.
).
...Ja sam na vreme shvatio da treba živeti onako kako želiš, da ne treba brinuti o rati kredita. Svakako da ne želim provesti život radeći od danas do sutra niti da budem menadžer ili ne daj bože pravnik. Dovoljno mi je da se bavim poslom koji volim, da zaradim onoliko koliko mi je potrebno i da uživam opušteno u svom životu ne robujući nikome.