Pričamo, dakle postojimo- Arhiva II

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.
MANDARIN-MEALS

There is a dish of sharks' fins and of sea-slug, well set
in birds' nests...oh!
Also there is a souffle most exquisite of Chow-Chow.
These did I devise.
But I have never tasted anything to match the

(?)

which she gave me before She went away:(
March 22, 1912. E. V.
 
Hehehe ... Napokon neko da pita. :mrgreen:

Ovako: videla sam
- divne čizme (koje mi, nažalost, nisu potrebne),
- kaput u koji sam se zaljubila i koji će mi možda biti potreban :per:,
- svašta lepo, divno, fantastično ... što NISAM kupila jer je bilo preskupo.

Kupila sam poklone za jedno useljenje i jedan rođendan. :)
I usput sam se častila knjigom i izvesnom, skromnom količnom kozmetike.
Parfem koji sam želela ostaje za neki drugi put. :confused:

Ali sam srela prijatelja (juče sam takođe srela prijatelja) pa smo seli na piće.
 
Čuo sam kako otac pita majku: "Šta ovaj naš Kojatkin stalno nešto traži po bašti?"
Nisam razumeo šta je odgovorila. Ali sam shvatio da me nisu videli na merdevinama. Te reumatične, iskrivljene merdevine zatekao je moj deda, kad je kuću kupio od Jovanovića. Prislonjene uz prastaru krušku, koja nije rađala. Nisu rađale ni kajsije, takođe stare, dve. Na tom prostoru sa zakržljalom travom, zvanom bašta, cvetao je s proleđa samo jorgovan.

Jovanovići kažu da nisu njihove. Neko je, očigledno, nekad davno brao kruške stojeći na njima. Kao što stojim ja i čekam da se pojavi Prava, da izađe na terasu. Malu terasu, sa ogradom od kovanog gvožđa, koju su njeni premazali belom bojom. Terasica je ovalna, bele šipke su malo izbočene pa se povijaju ka sredini. Zato mi se čini da je Prava u beloj, plisiranoj suknji. Ona izlazi na tersu oko deset, u spavaćici boje belog vina. To je boja njene kose, rasute oko ramena.

Nedeljom i praznikom, to, kad mi iz mlađih razreda ne idemo u školu. Možda me zato i gleda onako ponedeljkom, za vreme odmora, u dvorištu. Možda se na to odnosi ono njeno: "Što si lud?!" To ponavlja, sa osmehom, ma šta kazao ili ispričao. Njen osmeh je u njenim očima. Čeznem za tim osmehom. I za njenim glasom.

Prikupio sam dosta papirića sa beleškama, počinjem da ih prekucavam na čistom papiru, a sve mislim: kad bi sad iznenada pozvonila, ušla sa onim osmehom i videla šta zapisujem o njoj, rekla bi: "Što si lud?!" I malo okrenula glavu, šiparički. A nije čas za iznenadne posete. Prošla je ponoć, Beograd se smirio. Unapred se sekiram što će me smesti, zbuniti kad dođe, pa ću zaboraviti da joj ispričam onaj slučaj iz voza, negde blizu Gostuna, kad sam se vraćao iz Nikšića, sa džepovima punim metaka za karabin moga ujaka Tome.

Neko je viknuo u hodniku: "Prava!" I ja sam skočio, municija je zazvečala, ali nikog nije bilo u hodniku. Ni onog koji je vikao. Pa sam krenuo duž voza, u potrazi za Pravom. Obišao sam sve kupee u prvom i trećem vagonu. U mom su bile tri porodice, tri žene, muškarac sa brkovima i dečak sa crnogorskom kapom. Jugoslovenski panduri, pratnja voza, behu negde zadremali. Kondukter beše obavio svoj posao, pregledao karte. Ostao sam u hodniku sve do Beograda, do poslednje stanice na kojoj bih inače i morao da odustanem.

Ni glasa. Niko ni da prođe da me pita: "Da niste videli jednu devojku, Pravu?"
Ne, rekao bih, jer nisam video nikog, iako je stalno vidim na onoj beloj terasi, nalik na plisiranu suknju.

Ali, kad sam se vratio, u hodniku mog vagona neka vreva. Dva jugoslovenska pandura iz pratnje voza, nešto su raspravljali sa trojicom mladića koji su donekle prkosno odgovarali. Čak su se i smejali, popravlajući stalno svoje, savim nove, Nike kačkete. Crvene kačkete sa belim štitnicima za sunce. Omanji pandur, trbušast, pretio je: "Nema više pića, za vas, i prestanite da urlate ZVEZDA, ZVEZDA, da vas sad ne privedemo u prvu milicijsku stanicu!" Mladići, smejući se, prihvatiše: "Nema više Partizan, samo ZVEZDA, ZVEZDA!"

Pandur to prihvati sa sumnjom, nešto promrmlja svome kolegi, pa odoše dalje, u prvi vagon. A meni jedan od one trojice, malo zajapuren, reče, kroz osmeh: "Jesi li čuo, klinac, nema više Partizan, samo ZVEZDA, ZVEZDA! Đe ideš?".

"Vrećam se kući, u Beograd."

"To kaži tamo. Kad oderemo ove Grobare, nema više Partizan, biće samo CRVENA ZVEZDA!"

01_picasso_lg.jpg
 
Poslednja izmena:
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top