Pre xy godina, pružila mi se mogućnost da odgajam mladunče crnog leoparda.
Navodno ga je majka odbacila. Bilo je tek progledalo na jedno oko. Ženkica po imenu Lea.
Da ne ulazim previše u detalje, možete pretpostaviti (a neki od vas i znaju) od koga sam je dobila.
Naravno, znala sam da će Lea samo privremeno biti kod mene. I u početku sam se dvoumila da li da prihvatim ponudu - ne zbog obaveze (prilično primamljive
), već zbog toga što sam znala da ću se vezati za nju.
Nisam skoro ništa znala o leopardima, pa sam nabavila gomilu stručne literature. Hranila sam je punomasnim mlekom, uz dodatak AD kapi, žumanceta (nešto slično ishrani beba), ali je zverčica vrlo brzo napredovala i prešla na mesne obroke.
No, to nije poenta priče ...
Poenta je da smo se nas dve zavolele od prvog trenutka.
Leopard je čudo ... Liči na mačku ali nije. Prede, mazi se, drema u krilu, individualac je, međutim - narav mu je manje predvidljiva. Po privrženosti čoveku liči na psa, ali nije. Ume da pokaže ljubav i veran je, no nije pogodan za dresuru. Na tigra, recimo, uopšte karakterno ne liči (imala sam nakon nje slično iskustvo sa tigrovima).
Elem ... Divno smo se slagale nas dve. Spavala je kod mene u krevetu, uskakala mi u kadu dok sam se kupala
, jela mi iz ruke, šetala sa mnom po parku, igrala se do besvesti sa mojom kerušom.
Nakon 6 meseci, kada je postala "reprezentativni primerak"
, morala sam da je vratim tamo odakle je došla.
Ne bih sad da pričam o rastanku. Samo ću reći da sam već posle 2 dana po njenom odlasku shvatila da sam joj učinila medveđu uslugu. Lea, naviknuta na maženje i ljubav, bačena je u "život" na koji nije bila spremljena.
Istraumirana novom sredinom, ubrzo je pokazala svoju "zversku" narav.
Prvi je stradao čovek koji joj je donosio hranu. Pocepala mu je podlakticu u trenutku njegove nepažnje. Inače, on ju je često tukao. (Leopardi imaju fantastično pamćenje. Osim čulom njuha i sluha, pamte i vizuelno.) Posle su stradali još neki, manje drastično.
Ali, dobila je epitet "krvoločna".
Za sve to vreme ja sam je svakodnevno obilazila. Naš odnos je bio potpuno isti kao i ranije.
A onda sam, sticajem okolnosti, napravila pauzu od punih 5 godina.
Kada sam ponovo otišla da je obiđem, Lea je bila prelepa, krupna ženka u punoj snazi. Spavala je na klupi u ograđenom prostoru. Na nekih 20m moje udaljenosti, trgla se iz dremeža, pogledala u mom pravcu i glasno arlauknula. Kada sam joj prišla, počela je da skače, valja po zemlji i prede. Rečeno mi je da je "opasna" i da nikako ne pokušavam da je dotaknem.
Međutim ...
Ko bi joj odoleo takvoj?
Znala sam da mi ne preti nikakva opasnost. Videlo se u njenim očima. Prepoznala me je.
Mazile smo se par sati. Bila je ista ona Lea kakvu sam poznavala. Stavila sam joj povodac i izvela u kratku šetnju.
Kada sam odlazila, rikala je i udarala glavom o rešetke kaveza.
Videla sam je još samo jednom, godinu-dve posle ovog susreta. Situacija je bila identična.
Više ne idem. Mislim da je jasno zbog čega. Kad je se uželim, gledam fotografije i mislim na nju.
End of story.
p.s. Posvetila sam joj blog, "Plave, zelene, žute oči".
Umrla bih od tuge.... 
U slucaju divljih zivotinja, kvalitet zivota je zaista vazniji od kvantiteta. Uzasno tuzna prica.