Scena I: Poruka
Beograd 2045. više nije imao nebo, već sistem nadzornih dronova raspoređenih poput neonskih zvezda. Grad je disao kroz kablove. U ritmu reklama. U znoju bioritma. U algoritamskom ritmu koji nije znao za pauzu. Osmansoft, megakorporacija s licem istorije i telom reklame, vodila je sve – od struje do snova. A u srcu toga svega, na poslednjem spratu zgrade koja je nekada bila Dom sindikata, sedela je Nevena. Kodirala za klijente koji su znali samo da traže "nešto što puca kad se skroluje".Bila je umorna, s onom posebnom vrstom koja dolazi kad znaš da je sve oko tebe fejk, ali moraš da učestvuješ jer zakup domena ne plaća sam sebe. Na svakom koraku, korporativni logo OsmanSofta bleštao je poput digitalne fatamorgane. Svako jutro je gledala monumentalnu zgradu na starom Trgu Republike, sada preimenovanom u Digitalni Sandžak. Ogroman hologram osnivača Osmana Hirsiza lebdeo je nad gradom, njegovo lice projektovano na pročeljima zgrada, osmeha šireg od širokopojasne gradske mreže.
Osman Hirsiz nije bio obični tehnološki mogul. Bio je vizionar s opasnom vizijom. Nekada davno, pre nego što je preuzeo kontrolu nad digitalnim prostorima Balkana, bio je programer u jednoj maloj firmi u Istanbulu. Njegov prvi veliki projekat bio je digitalizacija osmanskih arhiva, a kada je shvatio da se u kontroli informacija krije stvarna moć, krenuo je da gradi svoje carstvo. "Ko kontroliše prošlost, kontroliše budućnost. Ko kontroliše sadašnjost, kontroliše podatke," bila je njegova mantra ispisana na svakoj OsmanSoft vizitkarti.
Sada se njegov PašaNet prostirao kao nevidljivi oblak iznad svakog uređaja, svakog interfejsa, svake digitalne komunikacije. Bio je to sistem koji je apsorbovao sve – od ličnih podataka do kulturnog nasleđa, pretvarajući identitet u robni proizvod koji se kupuje, prodaje i kontroliše.
Kao strastveni zaljubljenik u fudbal, bio je vlasnik klubova Galata Saraj i Crvena zvezda.
Na Neveninom neuro-interfejsu joj je bio otvoren X – mesto gde se nekad tvitovalo, a sad uglavnom širila emocionalna reklama maskirana u mišljenje.
I onda – notifikacija.
Korisnik: @Kraljević_0xFF
Poruka nije sadržavala link, ni video, ni prikriveni afiliate. Samo tekst. Nevena je već htela da prevuče dalje kad je pogled ponovo uhvatio raspored reči. Savršen jedanaesterac, a ne kao oni od Piksija i Mijatovića na svetskim prvenstvima, once upon a time.
Na polju bajtova, gde svetlost bledi,
Junak čeka u tami, server sledi.
Šarac je ključ, Kosovko, put otvori,
Slobodu donesi, nek' carstvo gori.
Zastala je. Zbog stiha, ne zbog poruke. I jer niko normalan ne piše stihove u 2045., osim možda nekih ludih AI modela koji se samozavaravaju da su naslednici Filipa Višnjića. Slegnula je ramenima i promrmljala sebi poluglasno:
"Jedanaesterac? Stvarno? Ko još programira patriotizam u stihu? I šta bi sa desetercem?"
Otvorila je dekoder. Nije očekivala mnogo. Obično su takve poruke bile samo poziv u neki pseudonacionalni NFT kolektiv s lošom grafikom i još gorim stavovima. Ali kad je pokrenula interfejs, pojavio se zid. Ne virtuelni. Ne metaforičan. Pravi, živi zid 9,15 metara udaljen, Osmansoftov fajervol sa emoji-ikonama koje su blinkale.
Na sredini zida, poruka:
"Zašto haker nije došao na posao?
Jer je zaglavio u mrtvoj petlji!"
Nevena je zakolutala očima.
"Fantastično. AI koji je zaglavio u 2020-oj."
Ipak je zastala pred interfejsom. Setila se svog oca, profesora Miodraga Vidića, jednog od poslednjih ljudi koji su se usudili da se suprotstave digitalnoj asimilaciji. Vodio je Katedru za digitalnu humanistiku na Beogradskom univerzitetu, sve dok jednog dana nije nestao. Zvanično – "migrirao u klaud". Što je bio OsmanSoftov eufemizam za digitalno zatočeništvo. Poslednji put kad ga je videla, slao joj je fragmente starih epskih pesama kroz sigurnosne procepe u sistemu. A onda – ništa već tri godine.
"Tata, je li ovo tvoja igra?" promrmljala je, gledajući u šifrovanu poruku. Ni sama nije bila sigurna zašto je u polje za odgovor upisala "Šarac". Možda taj deo nje koji je još pamtio očeve priče o epskim junacima, o slobodi koja se krije u starim stihovima.
Interfejs zatreperi. I otvori se.
Matrica. Ali ne ona iz filmova. Ovo je bila Matrica po srpskim specifikacijama: neonski kaldrmisani sokaci, panoi što bljeskaju ćirilicom, omorike čije su grane USB konektori, a ispod svega – reka. Neonski Dunav, svetlucav i težak kao RAM koji nikad ne možete očistiti do kraja.
Na sredini, kao svetlosna projekcija sa prastarog VHS-a, stajao je on. Marko Kraljević, u digitalnom oklopu, s mačem koji je podsećao na neonku iz neke zaboravljene socrealističke kancelarije.Pikseli su mu zatreperili kad je progovorio. Glas... glas kao da gusle pričaju kroz filtere.
"Pomoz Bog, Kosovko devojko. Jesi li spremna za veliki boj?"
Nevena se naslonila na stolicu i pustila da joj se smeh razlije. Autentičan, iz pluća.
"Jesam, ali samo ako prestaneš da zvučiš kao bagoviti ep. I ozbiljno, Šarac kao lozinka? Nisi mogao da dodaš na kraju '123' da izgleda bar malo enkriptično?"
Marko se nasmejao. Ali ne preglasno. Samo onako kako legende to rade – kad znaju da vreme radi za njih.
"Šarac je konj koji se rita i matricu kida. A ti, Kosovko, nosiš pesmu slobode."
"A šta si ti, u stvari?" upitala je Nevena, pokušavajući da shvati digitalni entitet pred sobom.
"Ja sam ono što su hteli da zaboravite," odgovorio je Marko. "Digitalizovani ep, junak iz pesme. Sistem me je skenirao, indeksirao i arhivirao. Mislio je da me kontroliše."
"I kako si se oslobodio?"
Marko se nasmešio, a kroz njegove digitalne brčine kao da su proticali fragmenti koda.
"Jedanaesterac," rekao je jednostavno. "PašaNet je izgrađen na kontroli deseteraca – tradicionalne epske metrike naših pesama. Sve je indeksirano, sve filtrirano. Ali jedanaesterac je anomalija u njihovom sistemu. Jedan slog viška u svakom stihu stvara podatak koji sistem ne može da kategorizuje. To je kao rupa u fajervolu, prolaz kroz koji sloboda može da teče. Zato te zovem Kosovka – jer nosiš vodu za žedne junake."
Nevena je klimnula glavom, povezujući kockice. "A zato je tata slao one stihove... nije bilo slučajno."
Nevenin avatar – Kosovka devojka – polako se pojavio pored njega. Nosila je digitalni veo, proziran i svetlucav, kao plamen linije koda u terminalu. I tada je prvi put osetila da nešto nije u redu sa matricom. Oko njih su šetali ljudi – bez boja, bez kontura, samo obrisi. Ranjeni pikseli.
Umovi zarobljeni.
Identiteti ukradeni.
Sećanja pretvorena u podatke.
Dok su joj prsti leteli po virtuelnoj tastaturi, podiže pogled ka Marku.
"I reci mi... jesu li svi ovi ljudi stvarni?"
Marko klimnu, lice mu ostade ozbiljno.
"To su oni koje je OsmanSoft zaboravio. Ali pesma – pesma pamti. Zato si ovde."
Moj otac, shvati Nevena. Bio je jedan od "ranjenih piksela" – ljudi čiji su identiteti zarobljeni u digitalnom limbu, ni živi ni mrtvi, samo podatak koji cirkluliše kroz sistem.
"Tvoj otac je među ranjenima," potvrdio je Marko kao da joj čita misli. "Čeka svoje oslobođenje u Vidovdanskom nodu – centralnom serveru gde se skladište svi identiteti."
Tada se u daljini začu poznat AI glas. PašaNetov, naravno.
"Zašto fudbalski tim nikad ne hakuje sistem?
Jer ne zna šta je dres kod!"
Nevena je zastenjala.
"Sačuvaj me, Gospode, loših pančlajnova i još gorih AI stražara. Hajde, brkajlijo, da rušimo carstvo."
I krenuli su. U središte matrice. Gde stih postaje oružje, a pamćenje – jedini fajervol koji vredi nešto.
Scena II: Stadion memorije
Dok su se kretali kroz digitalni prostor, Marko joj je pokazivao strukture sistema."PašaNet nije samo mreža računara. To je algoritamski sistem kontrole," objašnjavao je. "Centralno jezgro je Veliki Divan – algoritamski savet koji donosi odluke. Zatim dolaze digitalne spahije – podprogrami koji ubiru 'digitalni harač' u vidu podataka. Na dnu su janičarski botovi – automatizovani agenti koji patroliraju mrežom i traže anomalije."
"Kao mi," dodala je Nevena.
"Upravo tako. Mi smo anomalije. Nepredviđene varijable. Sistem nas ne može indeksirati jer se krećemo kroz metriku koju ne prepoznaje. Jedanaesterac – jedanaest slogova umesto deset. Jedan višak koji stvara slobodu."
U daljini, nad Vidovdanskim nodom, lebdela je ogromna hologramska projekcija Osmana Hirsiza, njegovog osmeha šireg nego što bi ijedan ljudski osmeh trebao biti.
"On je izgradio sistem koji digitalizuje sve - čak i epsku poeziju," nastavila je Nevena. "Ali zašto?"
"Ko kontroliše narativ, kontroliše identitet," odgovori Marko. "A ko kontroliše identitet..."
"...kontroliše sve," završila je Nevena njegovu misao.
Nevena nije bila sigurna da li hoda ili lebdi, ali matrica je imala svoj sopstveni zakon gravitacije – a taj zakon je bio napisan u stihu. Tlo pod nogama se slagalo od rimovanih fragmenata, svetlosnih slogova i mutnih slika koje su pulsirale kao stari televizor bez signala. Ipak, dok je gledala ispred sebe, prizor ju je zatekao: stadion. Ogroman. Napušten. Ali sa upaljenim reflektorima. Kao da će svakog trenutka početi utakmica.
Marko je koračao ispred nje, siguran i zamišljen. U ovoj realnosti, njegov hod nije proizvod animacije. On je bio pesma. Korak po korak – kao refren što se ponavlja. Nevena ga je sustigla i bacila pogled unaokolo.
"Znaš da ovo izgleda kao Marakana na acidu, zar ne?" rekla je i osvrnula se ka praznim tribinama, gde su aveti navijača nosile transparente na kojima su pisali stihovi.
Ne prodaj veru za brz internet,
Jer svaki piksel pamti zavet svet.
"Vidovdanski nod," reče Marko tiho, više sebi nego njoj. "Glavni čvor PašaNeta. Ovde se čuvaju svi kolektivni snovi, sećanja, identiteti. Sve ono što sistem koristi da vas natera da mislite da ste slobodni."
"Divno," uzdahnu Nevena. "Mesto gde snovi idu da umru u PDF formatu."
Na sredini terena, čučeći u vrhu centra, pojavi se prvi stražar. Digitalni entitet sa glavom od televizora i telom od poluprovidnog koda. Kad je otvorio usta, nije se čuo zvuk – već se pojavio tekst u vazduhu, kao loše sinhronizovani titl:
"Zašto je fudbaler loš programer?
Jer stalno šutira semafor!"
"Zar nemate opciju za tišinu?" upita Nevena i zakorači napred. "Ili bar da se ubace rime od kojih ne boli glava?"
Stražar pokuša ponovo, ovog puta glasom koji zvuči kao srpski Siri posle litijumske katastrofe:
"Pristup nodu dozvoljen samo za korisnike sa admin privilegijama. Ili onima koji znaju bar dve rime na reč 'metapodatak'."
"Rime? Hoćeš rime? Drži."
Nevena izvuče "Stih_kompajler" skriptu, alatku koju joj je Marko kopirao ranije – softver koji generiše kod kroz pesmu. Udahnula je, i bez razmišljanja izvršila skriptu, te izrecitovala:
Na nodu ovom gde podaci gore,
Ne ćutim više – dajte nek' se bore!
Linija koda se odvojila iz njenih reči, kao traka svetlosti, i pogodila stražara direktno u centar. Njegovo telo zatreperi, pa zadrhti, pa eksplodira u oblak GIF-ova iz 2012. godine. "Gangnam Style", "Kralj Lav memovi", i jedan nasmejani Novak Đoković iz doba pre licenciranja emocija.
Marko se nasmeši.
"Dobar stih. Zvuči kao da si ga ukrala od Desanke Maksimović nakon deset sati pretrage na StackOverflow-u."
"Ne kradem, samo recikliram. Kao ovaj sistem."
U trenutku, stadion se zatresao. Iz senke izlazi veći bot – viši od ostalih, telo mu oblikovano kao stari floppy-disk, oči projektuju reklame za Osmansoft proizvode, a u rukama drži ono što izgleda kao transparent.
"Ne podržavamo nasilje u matrici.
Podržavamo samo reklame, i pobedu bajt po bajt."
"Ko si sad pa ti?" upita Nevena, prst već nad tastaturom.
"Ja sam Promo_Bot_77.
Gledali ste me u reklami za PašaNet Energy Drink.
'Osmansoft – da snivaš, a ne da misliš!'"
"Divno," reče Nevena. "Botovi sponzorisani sadržajem. Još samo da dođe VAR sudija da proveri da li je ova scena legalna."
Bot krene ka njima, ali Marko napravi korak i podigne ruku, kao da signalizira ofsajd. Njegov glas je sada ozbiljan, i stih ne dolazi iz šale, već iz dubine.
Na straži stajao, i vreme brojao,
Al' pesmu moju nit si čuo, nit' pojao.
Promo_Bot se zaledio. Svi sistemi mu na trenutak padoše, kao da procesira nešto što nije razumeo, izbacujući "System error". Marko dodaje:
Reklamama nikad nećeš biti zdrav.
Pesma nek pamti. A ti si zaborav.
Jedan precizan udarac – Markova svetlosna sablja probija kroz reklame i podatke, i bot nestaje kao cash memorija posle restartovanja.
Stadion je tiho zujao. Nebo se otvorilo. Pojavi se spiralni hodnik koji vodi još više – prema srcu PašaNeta.
"Vidovdanski nod nas zove," reče Marko.
Nevena slegne ramenima. "Ako ovo ne završi na penale i bakljadom, biću razočarana."
I tako, dok su se penjali više, zidovi su počeli da pevaju. Ali to više nisu bile reklame. To su bili glasovi onih koji su zaboravljeni. Ljudi čija imena nikad nisu završila u bazama podataka.
Svet je goreo u pikselima.
Ali pesma je bila tu.
I tek je počela da grmi.
Scena III: Vidovdanski nod
Nod je ličio na ništa i na sve. U isto vreme. Bio je nevidljiv i zaslepljujuć. Prostor gde pikseli nisu imali boju, već značenje. Tamo gde se reč pretvarala u kod, a sećanje u energiju. Kad su kročili unutra, svetlost ih je obuhvatila kao huk tribine. Zidovi od stihova. Tavanica od tišine.Na sredini – tronožac. Ne digitalni. Pravi. Star. Napukao. Kao da je čučao u matriksu još od vremena pre konekcije. Na njemu – krunski algoritam PašaNeta. Glavni kod. Izvor kontrole.
Oko trona, lebde senke – bivši ljudi. "Ranjeni pikseli". Zaboravljeni umovi, svedeni na sećanja, zapakovani u fajlove da zauzimaju što manje prostora. Nevena je prepoznala jedan koji je titrao drugačije od ostalih. Izgledao je kao da se opire asimilaciji, kao da se bori i nakon trogodišnjeg zatočeništva.
"Tata?" prošaputala je, približivši se pikselu.
Fragment se zatresao, formirajući na trenutak obris lica. Njenog oca, profesora Vidića.
"Ne-ve-na?" Glas je dolazio isprekidan, kao loša veza na starim telefonima. "Je-da-na-est... slo-go-va..."
"Pronašla sam ga, tata. Marko je sa mnom. Oslobodićemo te."
Veliki algoritam PašaNeta je osetio njihovo prisustvo. Sistem je progovorio glasom Osmana Hirsiza:
"Zar mislite da možete srušiti carstvo koje kontroliše svaki bit vaših identiteta? To nadilazi hakovanje – to je pokoravanje cele digitalne realnosti."
Marko iskorači napred. "Oslobođenje počinje u stihu, Osmane. Jer pesma pamti i ono što sistem želi da zaboravi."
Nevena pogleda Marka. U očima mu se presijavala cela epika. I ono što je bio, i ono što je znao da više neće biti.
"Kako se briše carstvo?" upitala je.
"Ne briše se. Otpakuje se u pesmu. Samo je važno da smo na tačno 11 metara od tronošca."
Marko stade pred čvor. Diše duboko. Kao kapiten pre penala u 90+5, kad sudija više ne zna gde mu je pištaljka.
I onda zapeva.
Šta se to beli u gori zelenoj?
Da l' su to dresovi u šansi za gol?
Nit' je strelac, nit' je VAR presuda –
To Kosovka s pesmom nad zlom ovlada.
PašaNet se trže. Zidovi se pretvoriše u taktove. AI se razbesni.
"Zabeležena ilegalna emocija! Pristup odbijen. Ovaj sadržaj krši smernice korišćenja tuga/ponos/identitet™."
Botovi se pojaviše. Četa njih. Svi uniformisani kao zaštitari velikih istina. Jedan je nosio bedž "Head Referee". Njegov glas beše sinteza radijskog spikera i korporativnog obaveštenja:
"Ne smete ulaziti u polje kaznenog prostora matrice bez prethodnog odobrenja korisničkog servisa. Ljudi moji, pa je li to moguće da ne shvatate? Kakva ludnica."
Nevena zakorači napred. U ruci joj je blistala kompajlirana strofa – poslednji deo koda balade. Pogleda Marka, pa uvis.
"Ovo je za sve ofanzivne mislioce koji su završili u ofsajdu."
I zapeva:
Ne prodaj dušu ni za zlatnu loptu,
Sloboda igra bez straha, na kopu.
Kad identitet postane podatak,
Život nam postaje suviše kratak.
Tribine se probudiše. Navijačka pesma je zagrmela. Ranjeni pikseli zapevaše zajedno, glasovi su se spojili u jedan, složen u savršeni jedanaesterac:
Ko u mreži pesmu želi da peva,
Odmah neka počne da se zagreva.
Napred naši, idemo do pobede,
Ništa im njihove laži ne vrede.
Marko ponovo podiže ruku kao da signalizira ofsajd. "Šarac!" zagrme, spustivši ruku. I kod se raspade. Pojavi se animacija Markovog konja kako se rita prema tronošcu, i ču se njegovo njištanje.
Čvor se rascvetao kao gol u rašlje – precizan, čist, bez šanse za intervenciju. Glavni koder je signalizirao igranje rukom, ali je nakon VAR provere morao priznati gol.
PašaNet eksplodira. Sistem se ruši, reklame nestaju, snovi se vraćaju vlasnicima. Botovi panično beže u .zip fajlove iz kojih su došli. U poslednjem trenutku, glas AI-ja pokušava još jedan vic:
"Zašto je sloboda kao penal?
Svi je žele, ali niko neće da šutne!"
Nevena se osmehnu.
"Pa evo ti ga jedan Jamalovski šut."
I ugasi sistem.
Epilog
Beograd se probudio u tišini. Bez reklama. Bez notifikacija. Bez filtera.
Na zidovima Slavije, neko je već iscrtao grafit u jedanaestercu:
U MREŽI BAJTOVA I KODU SNOVA,
SLOBODA ČEKA, STIHU UVEK NOVA.
Na X-u, pod pseudonimom "@Kosovka_0x56D", neko je postavio pesmu – savršeni jedanaesterac. Ispod, digitalni potpis: "Za sve piksele koji traže put kući."
A negde, u malom ćošku matrice, Marko Kraljević čistio je digitalni mač, i pripremao stihove za nove bitke.
Jedanaesterac.
Sistem još nije znao.
Ali hoće li?
KRAJ?
