- Poruka
- 397.001
Bili u Hilandaru dva monaha, najbolji drugovi. Anatolije Rus i Domentijan Srbin. Voleli se kao braća, zajedno radili i Bogu se molili (u to vreme u Hilandaru još uvek nije bilo opštežiće). Anatolije je bio staložen, miran, pažljiv i prilježan, a Domentijan beše brz, okretan, umeo je sve da popravi, zvona, časovnike, pumpu za vodu, ama baš sve i stalno se nekuda verao i nešto radio. Nikome nije bilo jasno, kako se oni, potpuno suprotnih karaktera tako dobro slažu, ali jednog dana, nečastivi koji ne voli bratsku slogu, pomuti odnose dvojice monaha.
Svađa je izbila zbog neke sitnice, ali, bila je kao grudva snega koja se otisne sa planine, brzo narasta i lomeći sve pred sobom ostavlja pustoš. Bivši najbolji drugovi, ne samo da nisu govorili, nego nisu mogli ni očima da se vide. Mržnja je počela da pruža svoje opake pipke i obuhvatila njihova srca.
Prolazilo tako vreme, otac Anatolij osetio da mu se bliži sudnji čas i došao da moli Domentijana da mu oprosti. Domentijan ni da čuje.
I kada Anatolije pao u postelju, Domentijan nije hteo da dođe i da mu oprosti. Anatolije se upokojio, a Domentijan mu nije oprostio. Sahranili Anatolija po monaškom običaju, i svi se vratili svojim poslušanjima, službama i molitvi.
Sledećeg dana dolazi na službu otac Domentijan, izmučen, bled, raščupan, unezveren. Moli oproštaj od svih i kroz suze moli oproštaj od upokojenog brata Anatolija. Kada se završila služba i Domentijan malo pribrao, ispričao je bratiji da celu noć nije spavao, zato što je čuo glas brata Anatolija. Prozor njegove kelije gleda na monaško groblje, a od tuda, sa groba monaha Anatolija svu noć je nešto svetlelo i jasno je čuo Anatolijev glas: „Brate Domentijane, zašto mi nisi oprostio?“
Domentijan sa mesta nije mogao da se pomakne. Gorko se kajao i plakao. Pokušavao da zapuši uši i utiša glas, ali ništa nije vredelo. Konačno je, kada su zvona najavila početak Bogosluženja, uspeo da se dotetura do crkve. Onda su svi otišli na grob raba Božjeg Anatolija, gde su očitali molitvu, a Domentijan je metanisao i molio:
„Brate Anatolije, neka ti je Bogom prosto, oprosti i ti meni grešnom!“
Potom su se vratili u manastir, o. Domentijan je osetio olakšanje. Od tog dana, pa do kraja života, Domentijan je sve monahe i poklonike savetovao da opraštaju.
Preuzeto iz knjige: Dečanske i druge priče – Arhimandrit Aleksej (Bogićević)
Svađa je izbila zbog neke sitnice, ali, bila je kao grudva snega koja se otisne sa planine, brzo narasta i lomeći sve pred sobom ostavlja pustoš. Bivši najbolji drugovi, ne samo da nisu govorili, nego nisu mogli ni očima da se vide. Mržnja je počela da pruža svoje opake pipke i obuhvatila njihova srca.
Prolazilo tako vreme, otac Anatolij osetio da mu se bliži sudnji čas i došao da moli Domentijana da mu oprosti. Domentijan ni da čuje.
I kada Anatolije pao u postelju, Domentijan nije hteo da dođe i da mu oprosti. Anatolije se upokojio, a Domentijan mu nije oprostio. Sahranili Anatolija po monaškom običaju, i svi se vratili svojim poslušanjima, službama i molitvi.
Sledećeg dana dolazi na službu otac Domentijan, izmučen, bled, raščupan, unezveren. Moli oproštaj od svih i kroz suze moli oproštaj od upokojenog brata Anatolija. Kada se završila služba i Domentijan malo pribrao, ispričao je bratiji da celu noć nije spavao, zato što je čuo glas brata Anatolija. Prozor njegove kelije gleda na monaško groblje, a od tuda, sa groba monaha Anatolija svu noć je nešto svetlelo i jasno je čuo Anatolijev glas: „Brate Domentijane, zašto mi nisi oprostio?“
Domentijan sa mesta nije mogao da se pomakne. Gorko se kajao i plakao. Pokušavao da zapuši uši i utiša glas, ali ništa nije vredelo. Konačno je, kada su zvona najavila početak Bogosluženja, uspeo da se dotetura do crkve. Onda su svi otišli na grob raba Božjeg Anatolija, gde su očitali molitvu, a Domentijan je metanisao i molio:
„Brate Anatolije, neka ti je Bogom prosto, oprosti i ti meni grešnom!“
Potom su se vratili u manastir, o. Domentijan je osetio olakšanje. Od tog dana, pa do kraja života, Domentijan je sve monahe i poklonike savetovao da opraštaju.
Preuzeto iz knjige: Dečanske i druge priče – Arhimandrit Aleksej (Bogićević)
