Bila jednom jedna mala devojčica. Imala je nanu, maminu mamu, i bila je najsretnija kada su njih dve zajedno. Nana je bila mnoooogo mala i mnoooogo debela, i obožavala je svoju unuku. Zato je devojčicu učila raznim korisnim stvarima. Ona je divno kuvala, ali pite koje je pravila su bile najbolje. Gospa Mara, tako se zvala nana, bi uzela veliku vanglu koju bi postavila na jednu staru stolicu. Unuka joj je dodavala sastojke ovim redom, prosejano pšenično brašno (belo,belo kao sneg), malkice razgrejane domaće svinjske masti, so. Stara dama meša rukom ono brašno a onda malena dosipuje po malo tople vode koja je do tada stajala u lončetu s kraja smederevca. Ne sme da bude vruća ni hladna, samo topla tj. mlaka. Nana mesi ono testo, i sve se na njoj trese. Unuka traži da i ona mesi i mala pufnasta ruka sa koje vise ostaci testa joj daje komad da dete vežba. Gospa zatim izručuje testo iz vangle na sto i nastavlja sa još agresivnijim mešenjem. Uči curicu kako se pravilno mesi. "
"Leva i desna ruka rade različite stvari, vidiš? Levom pritisneš testo i držiš ga dok desnom guraš prema napred. Zatim levom okreneš testo a desnom opet guraš napred. Probaj ćerko sa tvojom jufkom. Nije teško, ali treba praksa. I stalno dodaješ po malo brašna na sto. Sve to testo pojede."
Unuka pokušava, uporno gledajući nanine ruke koje lete. Ipak je isuviše mala, ali kad poraste.....znaće i njene ruke da budu hitre kao nanine.
Kada testo postane glatko kao ogledalo, kad prestane da se lepi za sto i na njemu počnu da se pojavljuju mehurovi........e onda je gotovo. Podeli ga nana nožem na jednake jufke, pokrije čistom krpom i ostavi da odstoji. Posle pola sata, ako je toplo vreme, ili nešto više ako je hladnije, opet premesi svaku jufku i ostavi ponovo da odstoji.
A onda.......ono što je devojčica najviše volela, nana izvadi iz šifonjera veliki beli stolnjak, koji ni za šta drugo ne koristi osim za razvijanje kora, i prostre ga preko stola. Na njega stavi jednu jufku i počinje da je razvija oklagijom. Testo se ugiba pod težinom naninih ruku i tela, sto škripi, na nani se opet sve trese. Ona jufka postaje sve tanja i sve veća........dok ne prekrije ceo sto. Unuka nestrpljivo čeka jer sada dolazi njen deo posla. Nana kaže "ajde ćerko" i malena sa jednog kraja pokida testo i počinje deblji deo kore da mota na ruku kao vunicu. Tako na stolu ostaje samo ona fina tanka kora koja se leluja. Beo stolnjak, bela kora, providna, nežna, glatka, pomera se nekako po stolu, kao da diše. Nana uzima sa smederevca razgrejanu mast i velikom kašikom posipa je po kori, onako, negde-negde. Onda po njoj prosipa voćkice ili sir, ili kupis........smota koru tako što podigne stolnjak i kora se sama urola. Iseče nožem na veličinu tipsije ili pleha, pritisne krajeve da ne curi fil, stavi u podmazan pleh, jednu do druge, opet prelije sa malo razgrejane masti i u smederevac. Dok se peče, miriše, ma ceo sokak miriše na naninu pitu. Kad je izvadi iz šporeta a ona žuto-zlatna, sija se i puši.
Mora da se ohladi pre nego što se iseče i unuki je najteže padao taj deo hladjenja jer je trebalo čekati a mamila je ta pita kao da zove iz tepsije.
Poraste unuka, i za neverovati, udade se u istom selu gde je provela veliki deo svog detinjstva, samo dve ulice dalje. U kući u koju je došla svekrva je bila prava domaćica. Mesio se hleb, mesile se kore za pitu, pogače u crepulji, ma šta hoćeš pod sačem.........divota. Jednom stigao hleb da se razmesi, a svekrva zauzeta pa se ponudi mlada snaja da to uradi. I poče da premešuje testo onako kako je nana naučila. Svekar začudjeno kaže "Vidi ženo kako ovo dete mesi. Koj te nauči tako pravilno da mesiš?" "Moja nana" odgovara snajka. "E vala, ne bi verovao da ne vidim",
Svekrva je mesila drugačije kore od nane. Zamesi testo kao i nana, malo odstoji. Jufku koja je manja od nanine, razmesi na stolu oklagijom. Napravi krug i kora je malo deblja nego ona na naninom stolu. Za to vreme gori smederevac onako, osrednje. Svekrva uzme onu koru i baci je preko plotne. Brašno se od tog njenog pokreta razleti po vazduhu. Sitne, bele čestice deluju kao topao sneg. Desetak sekundi i pojave se pecke i maleni klobuci na kori. Dobije neku finu žućkastu nijansu, pa druga strana i odloži se. Zatim se po kori posipa razgrejana mast, pa se filuje, smota i u tepsiju. Posle toga u smederevac ili još bolje u crepulju pa pod sač. I kad izadje ispod sača.......prste da poližeš..........voda ti ide na usta........uf........
Prijatno društvo
"Leva i desna ruka rade različite stvari, vidiš? Levom pritisneš testo i držiš ga dok desnom guraš prema napred. Zatim levom okreneš testo a desnom opet guraš napred. Probaj ćerko sa tvojom jufkom. Nije teško, ali treba praksa. I stalno dodaješ po malo brašna na sto. Sve to testo pojede."
Unuka pokušava, uporno gledajući nanine ruke koje lete. Ipak je isuviše mala, ali kad poraste.....znaće i njene ruke da budu hitre kao nanine.
Kada testo postane glatko kao ogledalo, kad prestane da se lepi za sto i na njemu počnu da se pojavljuju mehurovi........e onda je gotovo. Podeli ga nana nožem na jednake jufke, pokrije čistom krpom i ostavi da odstoji. Posle pola sata, ako je toplo vreme, ili nešto više ako je hladnije, opet premesi svaku jufku i ostavi ponovo da odstoji.
A onda.......ono što je devojčica najviše volela, nana izvadi iz šifonjera veliki beli stolnjak, koji ni za šta drugo ne koristi osim za razvijanje kora, i prostre ga preko stola. Na njega stavi jednu jufku i počinje da je razvija oklagijom. Testo se ugiba pod težinom naninih ruku i tela, sto škripi, na nani se opet sve trese. Ona jufka postaje sve tanja i sve veća........dok ne prekrije ceo sto. Unuka nestrpljivo čeka jer sada dolazi njen deo posla. Nana kaže "ajde ćerko" i malena sa jednog kraja pokida testo i počinje deblji deo kore da mota na ruku kao vunicu. Tako na stolu ostaje samo ona fina tanka kora koja se leluja. Beo stolnjak, bela kora, providna, nežna, glatka, pomera se nekako po stolu, kao da diše. Nana uzima sa smederevca razgrejanu mast i velikom kašikom posipa je po kori, onako, negde-negde. Onda po njoj prosipa voćkice ili sir, ili kupis........smota koru tako što podigne stolnjak i kora se sama urola. Iseče nožem na veličinu tipsije ili pleha, pritisne krajeve da ne curi fil, stavi u podmazan pleh, jednu do druge, opet prelije sa malo razgrejane masti i u smederevac. Dok se peče, miriše, ma ceo sokak miriše na naninu pitu. Kad je izvadi iz šporeta a ona žuto-zlatna, sija se i puši.
Mora da se ohladi pre nego što se iseče i unuki je najteže padao taj deo hladjenja jer je trebalo čekati a mamila je ta pita kao da zove iz tepsije.
Poraste unuka, i za neverovati, udade se u istom selu gde je provela veliki deo svog detinjstva, samo dve ulice dalje. U kući u koju je došla svekrva je bila prava domaćica. Mesio se hleb, mesile se kore za pitu, pogače u crepulji, ma šta hoćeš pod sačem.........divota. Jednom stigao hleb da se razmesi, a svekrva zauzeta pa se ponudi mlada snaja da to uradi. I poče da premešuje testo onako kako je nana naučila. Svekar začudjeno kaže "Vidi ženo kako ovo dete mesi. Koj te nauči tako pravilno da mesiš?" "Moja nana" odgovara snajka. "E vala, ne bi verovao da ne vidim",
Svekrva je mesila drugačije kore od nane. Zamesi testo kao i nana, malo odstoji. Jufku koja je manja od nanine, razmesi na stolu oklagijom. Napravi krug i kora je malo deblja nego ona na naninom stolu. Za to vreme gori smederevac onako, osrednje. Svekrva uzme onu koru i baci je preko plotne. Brašno se od tog njenog pokreta razleti po vazduhu. Sitne, bele čestice deluju kao topao sneg. Desetak sekundi i pojave se pecke i maleni klobuci na kori. Dobije neku finu žućkastu nijansu, pa druga strana i odloži se. Zatim se po kori posipa razgrejana mast, pa se filuje, smota i u tepsiju. Posle toga u smederevac ili još bolje u crepulju pa pod sač. I kad izadje ispod sača.......prste da poližeš..........voda ti ide na usta........uf........
Prijatno društvo
