Sreli smo se slučajno, upoznali namerno. Jer smo shvatili da nas vežu slične ljubavi, sklonosti, pogled na svet. Imponovao mi je obrazovanjem, duhovitošću, rečitošću, pa i godinama. Razgovarali smo sve više, lepo sarađivali, družili se. Iskreno, delovao je kao oličenje svega onoga što nikad do tada nisam pronašla u jednom muškarcu. Verovatno je teško poverovati u to da o njemu nisam razmišljala na taj način. Pretpostavljam iz straha. Bio je previše privlačan i „nedostupan“.
On je razmišljao drugačije. Ili nije razmišljao? Ili je samo hteo da se zabavi... Nikad mi to (do kraja) nije rekao. Pokušala sam da se oduprem. Ne njamu. Sebi. Nije mi dopustio da uspem u tome.
Mučili su me razni strahovi. On je na sve gledao drugačije. Kada želite da verujete u nešto – lako vam je da u to i poverujete. Imao je dve neodoljive osobine: Doživljavala sam ga kao pametnijeg od sebe taman toliko da mi imponuje i bila sam sigurna u to da me voli. I, znao je da me nasmeje. Bila je to novootkrivena kombinacija. Divna.
Sasvim dovoljno da se pored njega osetim posebno. Divno.
Vremenom smo se jako zbližili. I vezali jedno za drugo.
O, da... Dešavalo se da plane. Prividno, bez razloga. Dešavalo se da sitnica dovede do sukoba. I povređivanja. Sećam se kako mi je, uz uzdah, odgovorio na pitanje: „Zašto?“
„Zato što sam ja matori izdrkanko!“
Sasvim dovoljno da nastavimo dalje. I da se trudim da ga učinim srećnim, da bude što manje „matori izdrkanko“, a što više „mlado spadalo“. Uspevalo nam je to. I bilo je lepo.
Radoznala, voljna da učim, svašta sam pitala, zadovoljno je odgovarao i puno puta izgovorio rečenicu: „Ponosan sam na svoju draganu.“
Ali viđenja za vikend i zajednički život nisu isto.
Kada provedete četiri dana sami, stižete da uradite sve one glupe stvari tipa sređivanja kuće, pranja i peglanja veša. U ta četiri dana se fino smesti i druženje sa prijateljima i šetnje, i redovan i po neki vanredan poslić. I ne morate da menjate navike. I imete vikend samo za vas. A pošto je on tu samo vikendom, nije vam teško da budete i domaćica i ljubavnica i svašta još nešto. I da u tome uživate. Jer kada ga ispratite, i ako vam istog trena nedostaje, opet vam ostaju ona četiri dana samo za sebe.
Kada je on tu svih sedam dana u nedelji, kada ležete i ustajete sa istim poslovima i problemima, a on od vas i dalje očekuje da ga „mazite i pazite“ kao i dok je odlazio nekoj drugoj kući – onda nastaju problemi.
Ne možete više da se povinujete njegovim navikama i normama, niste uvek raspoloženi za isto što i on, ne želite da večerate posle ponoći ili do u nedogled odlažete trač partiju sa prijateljicama. Ne tolerišete duvanski dim u krevetu koji vam je, istini za volju, smetao i ranije, ali je između njegovih dolazaka bilo dovoljno vremena da se soba izvetri.
Bilo je sve manje vremena za odmor, sve više (mojih) nezavršenih poslova, a on je i dalje ostao jednako zahtevan.
Znam da se oseća zapostavljenim, jer sve ono što je „u koncentratu“ dobijao za tri dana, sada raspoređeno na svih 7. I nema čemu da se raduje, iščekuje, želi. Sve je tu, a nije isto...
Već odavno je prestao da bude dobronamerni, velikodušni učitelj, već neko ko često neće ni da pogleda ono što sam uradila i želim da mu pokažem. Ako i pogleda, retko prokomentariše. Uz put jedino daje kritičke opaske, koje čak, često i nisu na mestu... Sukob dve prilično jake ličnosti, gde ni jedna neće da odstupi... nije baš prijatan „prizor“.
A gde je tu ljubav, nameće se pitanje na koje zaista nemam odgovor...
Nekad, kada je sve nekako mirno, kada se „kockice poklope“ tu je, sasvim blizu...
Nekad, „kada nas krene“, izgovaramo najstrašnije reči, osećamo se odbačeno, nesrećno, nevoljeno... užasno.
Pokušavala sam da mu objasnim... Ne znam kako. Po sistemu „Napad je najbolja odbrana“, na svaku pomen nečega što me je povredilo, on nabraja neke druge koje su njega... Pokušavam da nađem način da čuje kako život u dvoje nije utakmica i kako „poentirati“ znači naći rešenje, naći zajednički način, a ne biti u pravu po svaku cenu.
Ne uspevam.
Njegova priča je, sigurna sam, sasvim drugačija. A u stvari su iste.
Jer, ljubav sve više gubi, a sa njom i nas dvoje. Svako od nas.
On je razmišljao drugačije. Ili nije razmišljao? Ili je samo hteo da se zabavi... Nikad mi to (do kraja) nije rekao. Pokušala sam da se oduprem. Ne njamu. Sebi. Nije mi dopustio da uspem u tome.
Mučili su me razni strahovi. On je na sve gledao drugačije. Kada želite da verujete u nešto – lako vam je da u to i poverujete. Imao je dve neodoljive osobine: Doživljavala sam ga kao pametnijeg od sebe taman toliko da mi imponuje i bila sam sigurna u to da me voli. I, znao je da me nasmeje. Bila je to novootkrivena kombinacija. Divna.
Sasvim dovoljno da se pored njega osetim posebno. Divno.
Vremenom smo se jako zbližili. I vezali jedno za drugo.
O, da... Dešavalo se da plane. Prividno, bez razloga. Dešavalo se da sitnica dovede do sukoba. I povređivanja. Sećam se kako mi je, uz uzdah, odgovorio na pitanje: „Zašto?“
„Zato što sam ja matori izdrkanko!“
Sasvim dovoljno da nastavimo dalje. I da se trudim da ga učinim srećnim, da bude što manje „matori izdrkanko“, a što više „mlado spadalo“. Uspevalo nam je to. I bilo je lepo.
Radoznala, voljna da učim, svašta sam pitala, zadovoljno je odgovarao i puno puta izgovorio rečenicu: „Ponosan sam na svoju draganu.“
Ali viđenja za vikend i zajednički život nisu isto.
Kada provedete četiri dana sami, stižete da uradite sve one glupe stvari tipa sređivanja kuće, pranja i peglanja veša. U ta četiri dana se fino smesti i druženje sa prijateljima i šetnje, i redovan i po neki vanredan poslić. I ne morate da menjate navike. I imete vikend samo za vas. A pošto je on tu samo vikendom, nije vam teško da budete i domaćica i ljubavnica i svašta još nešto. I da u tome uživate. Jer kada ga ispratite, i ako vam istog trena nedostaje, opet vam ostaju ona četiri dana samo za sebe.
Kada je on tu svih sedam dana u nedelji, kada ležete i ustajete sa istim poslovima i problemima, a on od vas i dalje očekuje da ga „mazite i pazite“ kao i dok je odlazio nekoj drugoj kući – onda nastaju problemi.
Ne možete više da se povinujete njegovim navikama i normama, niste uvek raspoloženi za isto što i on, ne želite da večerate posle ponoći ili do u nedogled odlažete trač partiju sa prijateljicama. Ne tolerišete duvanski dim u krevetu koji vam je, istini za volju, smetao i ranije, ali je između njegovih dolazaka bilo dovoljno vremena da se soba izvetri.
Bilo je sve manje vremena za odmor, sve više (mojih) nezavršenih poslova, a on je i dalje ostao jednako zahtevan.
Znam da se oseća zapostavljenim, jer sve ono što je „u koncentratu“ dobijao za tri dana, sada raspoređeno na svih 7. I nema čemu da se raduje, iščekuje, želi. Sve je tu, a nije isto...
Već odavno je prestao da bude dobronamerni, velikodušni učitelj, već neko ko često neće ni da pogleda ono što sam uradila i želim da mu pokažem. Ako i pogleda, retko prokomentariše. Uz put jedino daje kritičke opaske, koje čak, često i nisu na mestu... Sukob dve prilično jake ličnosti, gde ni jedna neće da odstupi... nije baš prijatan „prizor“.
A gde je tu ljubav, nameće se pitanje na koje zaista nemam odgovor...
Nekad, kada je sve nekako mirno, kada se „kockice poklope“ tu je, sasvim blizu...
Nekad, „kada nas krene“, izgovaramo najstrašnije reči, osećamo se odbačeno, nesrećno, nevoljeno... užasno.
Pokušavala sam da mu objasnim... Ne znam kako. Po sistemu „Napad je najbolja odbrana“, na svaku pomen nečega što me je povredilo, on nabraja neke druge koje su njega... Pokušavam da nađem način da čuje kako život u dvoje nije utakmica i kako „poentirati“ znači naći rešenje, naći zajednički način, a ne biti u pravu po svaku cenu.
Ne uspevam.
Njegova priča je, sigurna sam, sasvim drugačija. A u stvari su iste.
Jer, ljubav sve više gubi, a sa njom i nas dvoje. Svako od nas.
.