Shvatam da je normalno imati uspone i padove, shvatam da je normalno da odnos dvoje ljudi koji su odabrali da žive zajedno, mora prolaziti kroz krize... ma koliko da ima ljubavi.
Ali isto tako shvatam i da kad život pređe u "krizu", nešto mora da se promeni.
Sećam se perioda kada je svaki sukob, ako do njega uopšte i dođe, trajao par minuta. I završio se osmesima i nežnostima.
Sad je sukob prestao da traje.
Između toga su se periodi njegovog trajanja produžavali, reč i misli se sve teže probijali do onog drugog, dok nismo prestali i da slušamo.
Ne razumemo se. Uopšte.
Pokušavali smo i da razgovaramo. Nije išlo.
Kako bi trebalo da izgleda razgovor sa nekim ko počinje sa optužbama: ti si ovakva, onakva, tvoj ton je neprimeren... a na opasku izrečenu o njegovom tonu, odgovara: "Moj glas je takav!". Dakle... kakav razgovor voditi sa osobom koja sa punim pravom iznosi ono što mu smeta, ali apsolutno negira sličnu primedbu na svoj račun?
Tada sam shvatila da smo isuviše daleko...
I da nemam ni snage, ni volje da vodim beskrajne razgovore koji nikuda ne vode.
Odustala sam.
Samo sam se sa tugom setila jednog davno vođenog razgovora, kada je moja ruka bila u njegovoj ruci, njegova ruka u mojoj ruci... pogledi prodirali u dušu, ljubav bila opipljiva... Tada me je slagao.
I verovao da je pobedio... jer je imao moje poverenje, ljubav, sve...
Ja na to gledam malo drugačije.
Kolikogod da je izgledalo drugačije - ta laž je bila početak našeg kraja.
Posle nje i pored nje, nije se moglo više od ovoga.
To boli.
Boli laž, način na koji je izrečena, ljubav koja je izneverena...
Otišao je.
Ljubav se utopila u moru rasprava, dokazivanja, prepucavanja, takmičenja...
Sve je to život.
Idemo dalje.
Svako u svom gradu, sa svojim mislima, željama, idejama...
Bilo je lepo... dok je trajalo.
Ali isto tako shvatam i da kad život pređe u "krizu", nešto mora da se promeni.
Sećam se perioda kada je svaki sukob, ako do njega uopšte i dođe, trajao par minuta. I završio se osmesima i nežnostima.
Sad je sukob prestao da traje.
Između toga su se periodi njegovog trajanja produžavali, reč i misli se sve teže probijali do onog drugog, dok nismo prestali i da slušamo.
Ne razumemo se. Uopšte.
Pokušavali smo i da razgovaramo. Nije išlo.
Kako bi trebalo da izgleda razgovor sa nekim ko počinje sa optužbama: ti si ovakva, onakva, tvoj ton je neprimeren... a na opasku izrečenu o njegovom tonu, odgovara: "Moj glas je takav!". Dakle... kakav razgovor voditi sa osobom koja sa punim pravom iznosi ono što mu smeta, ali apsolutno negira sličnu primedbu na svoj račun?
Tada sam shvatila da smo isuviše daleko...
I da nemam ni snage, ni volje da vodim beskrajne razgovore koji nikuda ne vode.
Odustala sam.
Samo sam se sa tugom setila jednog davno vođenog razgovora, kada je moja ruka bila u njegovoj ruci, njegova ruka u mojoj ruci... pogledi prodirali u dušu, ljubav bila opipljiva... Tada me je slagao.
I verovao da je pobedio... jer je imao moje poverenje, ljubav, sve...
Ja na to gledam malo drugačije.
Kolikogod da je izgledalo drugačije - ta laž je bila početak našeg kraja.
Posle nje i pored nje, nije se moglo više od ovoga.
To boli.
Boli laž, način na koji je izrečena, ljubav koja je izneverena...
Otišao je.
Ljubav se utopila u moru rasprava, dokazivanja, prepucavanja, takmičenja...
Sve je to život.
Idemo dalje.
Svako u svom gradu, sa svojim mislima, željama, idejama...
Bilo je lepo... dok je trajalo.
.
