- Poruka
- 11.141
Пошто смо се заморили од старих прича са Истока да испричамо једну и са Запада. А прича је бизарна, готово тривијална с обзиром на то да живимо у времену у којем се ненормално прихвата као нормално и у којем је неморално проглашено општим добром.
Прича је ето свакидашња, али за разлику од сличних прича које пуне странице булеварске штампе, ова је прилично узнемирила британску јавност, јер су у њу уплетене неке од најзначајнијих институција британског друштва, прије свих Би-Би-Си. Телевизија која је годинама ведрила и облачила истинама, које то можда и нису биле, нашла се и сама на удару јавности због оптужби да је некадашња звијезда ове телевизије покојни сер Џими Савил током дугогодишње каријере сексуално злостављао на десетине дјевојчица, од којих су неке имале само тринаест година. Неки напади су се наводно десили у просторијама Би-Би-Сија, а други у болницама и школама које је Савил посјећивао у склопу добротворних приредби. Његова породица тврди да је ријеч о лажима, али запослени у Би-Би-Сију тврде да је Савилова склоност ка дјевојчицама била јавна тајна коју је телевизијска кућа свјесно и систематски заташкавала. Би-Би-Си је негирао тврдње о заташкавању Савилових сексуалних злостављања и описао их као злонамјерне и неосноване, уз обећање да ће провести истрагу, којом би се утврдило да ли су правила, која су била на снази током година када је Савил код њих радио, омогућила сексуално злостављање дјеце.
Вратимо се у давне и „веселе“ седамдесете. Битлси су се креативно истрошили и дефинитивно распали. Ролингстонси су промјенили звук прилагођавајући се новим трендовима. Већина музичких икона из шездесетих завршила је на гробљу због прекомјерне употребе дрога. Несрећни „бунтовници без разлога“ почишћени су са сцене отварајући простор за безбрижно-тупаве ликове који су носили дречаве неукусно дизајниране дебеле кравате и који су, немајући паметнија посла, висили по дрвећу и брали шаргарепе. Наступила је ера ђинђува и полиестера, вртоглаво високих сандала и карираних кошуља. Експериментише се са контрастима и јарким бојама. Умјетност се свела на дизајнирање ентеријера. Дошло је до развоја забавне технологије као што је даљински управљач. Индустрија забаве почела је да остварује екстра профите. Шљаштило је на све стране. Бљештавило наспрам сивила иза завјесе.
Дошло је вријеме Џимија Савила. Рођен у Лидсу, који су седамдесетих година потресали расни немири због великог прилива Пакистанаца, Савил је након изласка из рудника, гдје је био мобилисан током 2. свјетског рата, вријеме проводио по плесним дворанама све док се није докопао прво Радио Луксембурга, а потом и Би-Би-Сија. Шездесетих је већ имао емисију на телевизији, а седамдесете су од њега направиле велику телевизијску звијезду. Савил је препознао дух времена. За успјех је потребна комбинација провокације и музике. Обукао је шашаво одијело, на очи навукао ленонке, а за заштитни знак одабрао кубанске цигаре опонашајући тако Черчила, који му се замјерио због оног рудника због чега му се Савил слатко осветио показујући да велики Черчил има исту страст као уврнути тип. Черчила је свеједно требало гурнути у страну. Постао је сметало сада када се имају озбиљни планови са Нијемцима. Још је било рано за „Ало!Ало!“, али није било рано за Савила.
Неко као Савил био је неопходан дизајнерима стварности. Послије Другог свјетског рата дошло је до убрзаног развоја, али је он заустављен седамдесетих година. Дошло је до масивног раста незапослености и инфлације.Повећао се јаз између богатих и сиромашних. Народу је требало понудити забаву како не би мислио о положају у којем се налази. На позорници је било лепршаво и весело, а иза завјесе се припремали нафтни и новчани удари, којим се преко леђа земаља Трећег свијета, настојала побољшати економска ситуација у водећим капиталистичким привредама. У самој Британији ескалирали су сукоби између ИРА-е и британске власти у Ирској потакнути догађајем познатим као „крвава недјеља“ када су британски падобранци убили тринаест ненаоружаних католичких демонстраната. Било је пожељно да неки католик релаксира ситуацију, да недјељни програм увесели својом откаченом појавом, а најбољи човјек за то био је издизајнирани Савил.
Премда је 1969. година у историји записана као година сексуалне револуције, секс је из ормара уистину изашао тек током седамдесетих. Тада су жене масовно почеле да употребљавају пилулу, а секс и порнографија одједном су били посвуда: у часописима, кинима, на ТВ-у, у комедијама. Средином седамдесетих секс се у Великој Британији одлично продавао. Савил се у јавности осјећао као у рођеној кући. Гардеробе Би-Би-Сија биле се препуне разголићених старлета које су наступале у чувеној шоу-емисији Бенија Хила, коју је гледало око 21 милион гледаоца. У једној таквој гардероби, према ријечима жртава и очевидаца, Савил је злостављао дјевојчице заједно са добрим пријатељем пјевачем Гери Глитером, који је касније осуђиван због скидања дјечије порнографије са интернета и који је прије четири године завршио у вијетнамском затвору због напада на двије дјевојчице у доби од 10 и 11 година. За живота Савил је бранио Глитера тврдећи како није скидао „сумњиве фотографије“, него је „због властитог задовољства само гледао сумњиве филмове “. Ово Савила додатно терети.
Нема сумње да се тих година оргијало у гардеробама Би-Би-Сија и да су они који су то пријављивали били ућуткивани. Савил је био заштићен као бијели медвјед и он је тога био свјестан. Схватио је да је шраф који покреће механизам и без којег тај механизам не може да функционише.
Седамдесетих се од дискографије зарађивало на десетине милиона фунти, а Савил је био један од главних ликова у том послу. Нико није могао да успије док га Џими не „овјери“ у својој емисији.Преко чувене емисије „Џими ће то поправити“ допринијет ће успону дјечије индустрије. Доносио је огроман новац и знао да му нико ништа не може. Понашао се као разблудни римски цар. Купио је „ролс-ројс“, који је преуређен за његове потребе, са креветом умјесто задњег сједишта.
Занимљиве су слике на којима је Савил врло срдачан са неким од најзначајнијих особа Британије и свијета. На једној од тих слика спава са четворицом Битлса у студију, на другој се кревељи са Миком Џегером. Елвис га на трећој извлачи за уши. Ту су и велике поп-звијезде седамдесетих. Злобници ће рећи да се упоредо са развојем британске поп-сцене развијају и Савилове мрачне склоности. Са принцом Чарлсом пријатељски се смјешка на неколико фотографија. Подршком за болничке добротворне установе постаје пријатељ и гвозденој Маргарет Тачер, која ће доласком на власт укинути секси комедије, које су обиљежиле седамдесете године у Британији. С друге стране, преко баре, Џејн Фонда аеробиком пропагира затегнуто женско тијело, по могућности без трунке целулита. Тиме је стављена тачка на веселе седамдесете и опуштеност проистеклу из хипи-покрета. На маргини свјетских догађаја видимо Џимија Савила у срдачном разговору са папом Јованом Павлом II, тражећи можда опроштај за гријехе,иако не би погријешили када би рекли да је, обзиром на пад популарности католичке цркве у народу, Џими био потребнији цркви, него црква њему.
Савил се уклапа у нове трендове. Вјежба на справи за трчање, али се ни тада не одваја од своје цигаре. Почиње да трчи маратоне и још активније учествује у хуманитарним и добротворним акцијама. Упућени тврде да је Савил био лажни маратонац и да никад није завршио Лондонски маратон. Ауто би га покупило на 10-тој и возило до 21 миље. Свједочења са разних страна упућују на то да је био лицемјерни добротвор. Радио је предано на прикупљању средстава за добротворне установе и организације обезбједивши за њих преко 40 милиона фунти. Због његовог добротворног рада краљица Елизабета II и Ватикан прогласили су га за витеза.
Међутим, заједно са његовом славом расле су и гласине о томе како је освједочени добротвор користио тај положај да би неометано могао да долази у домове за напуштену и хендикепирану дјецу како би их сексуално злостављао. Долазио је најчешће навече када су дјеца требала да иду на спавање. Тврди се како је злостављао деветогодишње дјевојчице у сиротишту у Џерсију, које су наводно посјећивали бројни педофили, јер је особље допуштало секс са штићеницама за добру цијену. Судећи према овоме, изгледа да је стање у енглеским сиротиштима сада много горе од онога у вријеме Чарлса Дикенса и „Оливера Твиста“. Да нису у питању само неосноване и злонамјерне гласине показује истрага енглеске полиције против осумњиченог Савила. Он је прво негирао посјете, али је након објављене фотографије, на којој се види како сједи у кући окружен дјецом, признао да је долазио у сиротиште у Џерси. Истрага је вођена и због оптужби за нападе у једној школи за дјевојчице, али је као и у првом случају прекинута због недостатка доказа.
Прича је ето свакидашња, али за разлику од сличних прича које пуне странице булеварске штампе, ова је прилично узнемирила британску јавност, јер су у њу уплетене неке од најзначајнијих институција британског друштва, прије свих Би-Би-Си. Телевизија која је годинама ведрила и облачила истинама, које то можда и нису биле, нашла се и сама на удару јавности због оптужби да је некадашња звијезда ове телевизије покојни сер Џими Савил током дугогодишње каријере сексуално злостављао на десетине дјевојчица, од којих су неке имале само тринаест година. Неки напади су се наводно десили у просторијама Би-Би-Сија, а други у болницама и школама које је Савил посјећивао у склопу добротворних приредби. Његова породица тврди да је ријеч о лажима, али запослени у Би-Би-Сију тврде да је Савилова склоност ка дјевојчицама била јавна тајна коју је телевизијска кућа свјесно и систематски заташкавала. Би-Би-Си је негирао тврдње о заташкавању Савилових сексуалних злостављања и описао их као злонамјерне и неосноване, уз обећање да ће провести истрагу, којом би се утврдило да ли су правила, која су била на снази током година када је Савил код њих радио, омогућила сексуално злостављање дјеце.
Вратимо се у давне и „веселе“ седамдесете. Битлси су се креативно истрошили и дефинитивно распали. Ролингстонси су промјенили звук прилагођавајући се новим трендовима. Већина музичких икона из шездесетих завршила је на гробљу због прекомјерне употребе дрога. Несрећни „бунтовници без разлога“ почишћени су са сцене отварајући простор за безбрижно-тупаве ликове који су носили дречаве неукусно дизајниране дебеле кравате и који су, немајући паметнија посла, висили по дрвећу и брали шаргарепе. Наступила је ера ђинђува и полиестера, вртоглаво високих сандала и карираних кошуља. Експериментише се са контрастима и јарким бојама. Умјетност се свела на дизајнирање ентеријера. Дошло је до развоја забавне технологије као што је даљински управљач. Индустрија забаве почела је да остварује екстра профите. Шљаштило је на све стране. Бљештавило наспрам сивила иза завјесе.
Дошло је вријеме Џимија Савила. Рођен у Лидсу, који су седамдесетих година потресали расни немири због великог прилива Пакистанаца, Савил је након изласка из рудника, гдје је био мобилисан током 2. свјетског рата, вријеме проводио по плесним дворанама све док се није докопао прво Радио Луксембурга, а потом и Би-Би-Сија. Шездесетих је већ имао емисију на телевизији, а седамдесете су од њега направиле велику телевизијску звијезду. Савил је препознао дух времена. За успјех је потребна комбинација провокације и музике. Обукао је шашаво одијело, на очи навукао ленонке, а за заштитни знак одабрао кубанске цигаре опонашајући тако Черчила, који му се замјерио због оног рудника због чега му се Савил слатко осветио показујући да велики Черчил има исту страст као уврнути тип. Черчила је свеједно требало гурнути у страну. Постао је сметало сада када се имају озбиљни планови са Нијемцима. Још је било рано за „Ало!Ало!“, али није било рано за Савила.
Неко као Савил био је неопходан дизајнерима стварности. Послије Другог свјетског рата дошло је до убрзаног развоја, али је он заустављен седамдесетих година. Дошло је до масивног раста незапослености и инфлације.Повећао се јаз између богатих и сиромашних. Народу је требало понудити забаву како не би мислио о положају у којем се налази. На позорници је било лепршаво и весело, а иза завјесе се припремали нафтни и новчани удари, којим се преко леђа земаља Трећег свијета, настојала побољшати економска ситуација у водећим капиталистичким привредама. У самој Британији ескалирали су сукоби између ИРА-е и британске власти у Ирској потакнути догађајем познатим као „крвава недјеља“ када су британски падобранци убили тринаест ненаоружаних католичких демонстраната. Било је пожељно да неки католик релаксира ситуацију, да недјељни програм увесели својом откаченом појавом, а најбољи човјек за то био је издизајнирани Савил.
Премда је 1969. година у историји записана као година сексуалне револуције, секс је из ормара уистину изашао тек током седамдесетих. Тада су жене масовно почеле да употребљавају пилулу, а секс и порнографија одједном су били посвуда: у часописима, кинима, на ТВ-у, у комедијама. Средином седамдесетих секс се у Великој Британији одлично продавао. Савил се у јавности осјећао као у рођеној кући. Гардеробе Би-Би-Сија биле се препуне разголићених старлета које су наступале у чувеној шоу-емисији Бенија Хила, коју је гледало око 21 милион гледаоца. У једној таквој гардероби, према ријечима жртава и очевидаца, Савил је злостављао дјевојчице заједно са добрим пријатељем пјевачем Гери Глитером, који је касније осуђиван због скидања дјечије порнографије са интернета и који је прије четири године завршио у вијетнамском затвору због напада на двије дјевојчице у доби од 10 и 11 година. За живота Савил је бранио Глитера тврдећи како није скидао „сумњиве фотографије“, него је „због властитог задовољства само гледао сумњиве филмове “. Ово Савила додатно терети.
Нема сумње да се тих година оргијало у гардеробама Би-Би-Сија и да су они који су то пријављивали били ућуткивани. Савил је био заштићен као бијели медвјед и он је тога био свјестан. Схватио је да је шраф који покреће механизам и без којег тај механизам не може да функционише.
Седамдесетих се од дискографије зарађивало на десетине милиона фунти, а Савил је био један од главних ликова у том послу. Нико није могао да успије док га Џими не „овјери“ у својој емисији.Преко чувене емисије „Џими ће то поправити“ допринијет ће успону дјечије индустрије. Доносио је огроман новац и знао да му нико ништа не може. Понашао се као разблудни римски цар. Купио је „ролс-ројс“, који је преуређен за његове потребе, са креветом умјесто задњег сједишта.
Занимљиве су слике на којима је Савил врло срдачан са неким од најзначајнијих особа Британије и свијета. На једној од тих слика спава са четворицом Битлса у студију, на другој се кревељи са Миком Џегером. Елвис га на трећој извлачи за уши. Ту су и велике поп-звијезде седамдесетих. Злобници ће рећи да се упоредо са развојем британске поп-сцене развијају и Савилове мрачне склоности. Са принцом Чарлсом пријатељски се смјешка на неколико фотографија. Подршком за болничке добротворне установе постаје пријатељ и гвозденој Маргарет Тачер, која ће доласком на власт укинути секси комедије, које су обиљежиле седамдесете године у Британији. С друге стране, преко баре, Џејн Фонда аеробиком пропагира затегнуто женско тијело, по могућности без трунке целулита. Тиме је стављена тачка на веселе седамдесете и опуштеност проистеклу из хипи-покрета. На маргини свјетских догађаја видимо Џимија Савила у срдачном разговору са папом Јованом Павлом II, тражећи можда опроштај за гријехе,иако не би погријешили када би рекли да је, обзиром на пад популарности католичке цркве у народу, Џими био потребнији цркви, него црква њему.
Савил се уклапа у нове трендове. Вјежба на справи за трчање, али се ни тада не одваја од своје цигаре. Почиње да трчи маратоне и још активније учествује у хуманитарним и добротворним акцијама. Упућени тврде да је Савил био лажни маратонац и да никад није завршио Лондонски маратон. Ауто би га покупило на 10-тој и возило до 21 миље. Свједочења са разних страна упућују на то да је био лицемјерни добротвор. Радио је предано на прикупљању средстава за добротворне установе и организације обезбједивши за њих преко 40 милиона фунти. Због његовог добротворног рада краљица Елизабета II и Ватикан прогласили су га за витеза.
Међутим, заједно са његовом славом расле су и гласине о томе како је освједочени добротвор користио тај положај да би неометано могао да долази у домове за напуштену и хендикепирану дјецу како би их сексуално злостављао. Долазио је најчешће навече када су дјеца требала да иду на спавање. Тврди се како је злостављао деветогодишње дјевојчице у сиротишту у Џерсију, које су наводно посјећивали бројни педофили, јер је особље допуштало секс са штићеницама за добру цијену. Судећи према овоме, изгледа да је стање у енглеским сиротиштима сада много горе од онога у вријеме Чарлса Дикенса и „Оливера Твиста“. Да нису у питању само неосноване и злонамјерне гласине показује истрага енглеске полиције против осумњиченог Савила. Он је прво негирао посјете, али је након објављене фотографије, на којој се види како сједи у кући окружен дјецом, признао да је долазио у сиротиште у Џерси. Истрага је вођена и због оптужби за нападе у једној школи за дјевојчице, али је као и у првом случају прекинута због недостатка доказа.
Poslednja izmena:
