Јутро је било тмурно и кишно. Још једно у низу.
Ништа ново, помислио је док је гледао кроз прозор на врт свог детињства.
Дани су пролазили, а он никако није могао да се одлучи да коначно прегледа очеве ствари и да изабере које ће да чува, а које да баци.
Чинило му се да ће тим чином очева смрт постати неповратно стварна. Овако, још увек је имао тај чудни утисак да је он у другој соби и да ће сваког тренутка да уђе и да му се придружи. Да ће да га насмеје. Или расплаче. С њим човек никад није знао на чему је али је увек знао да је ту да буде стуб у тешким и смутним временима.
Уздахнуо је. Дубоко.
Није било смисла да више одлаже то што се морало учинити.
Ушао је у очеву собу тешким кораком и пришао радном столу. Сео је у столицу и положио руке на сто. Дрво му је вратило сећање за које се надао да је покопано дубоко у њему. Сећање на онај дан кад му је умрла мајка. Отац га је ставио да седи баш у овој столици кад му је рекао да је њено путовање завршено трагедијом. Да је брод потонуо надомак луке. Опет му се вратио тај осећај гушења, као да је он сам био дављеник којег су касније струје избациле на песак неких десетак километара ван града и којем су све новине писале како је чудом спашен.
Заплакао је.
Насмешио се.
Сетио се како живот понекад зна да буде бизаран.
Јер испод текста о дављенику, био је извештај са трке камила.
Трагедија је само на тренутак нарушила колотечину и обичај живљења тог туристичког града.
И, већ трећег дана било је као да се ништа није догодило.
Јер, нико од мештана није погинуо.
А трагедија је трагедија само кад је лична. За остале је статистика.
Вратио се у садашњост. Погледао очев сто. Очеву радну собу.
Ово ће носити за цео живот у себи.
А онда се запитао ко ће њега памтити кад прођу три дана.
И, скоро да је заплакао.
Јер, схватио је, нема ко да га памти дуже од три дана.
Узалуд је живео до сада.
Време је за нови лист.
Опет је уздахнуо.
Затворио је врата и лагано изашао из собе.
Нека је још који који дан.
Не мора данас да је поспреми.
Сутра можда буде сунчано.
Ништа ново, помислио је док је гледао кроз прозор на врт свог детињства.
Дани су пролазили, а он никако није могао да се одлучи да коначно прегледа очеве ствари и да изабере које ће да чува, а које да баци.
Чинило му се да ће тим чином очева смрт постати неповратно стварна. Овако, још увек је имао тај чудни утисак да је он у другој соби и да ће сваког тренутка да уђе и да му се придружи. Да ће да га насмеје. Или расплаче. С њим човек никад није знао на чему је али је увек знао да је ту да буде стуб у тешким и смутним временима.
Уздахнуо је. Дубоко.
Није било смисла да више одлаже то што се морало учинити.
Ушао је у очеву собу тешким кораком и пришао радном столу. Сео је у столицу и положио руке на сто. Дрво му је вратило сећање за које се надао да је покопано дубоко у њему. Сећање на онај дан кад му је умрла мајка. Отац га је ставио да седи баш у овој столици кад му је рекао да је њено путовање завршено трагедијом. Да је брод потонуо надомак луке. Опет му се вратио тај осећај гушења, као да је он сам био дављеник којег су касније струје избациле на песак неких десетак километара ван града и којем су све новине писале како је чудом спашен.
Заплакао је.
Насмешио се.
Сетио се како живот понекад зна да буде бизаран.
Јер испод текста о дављенику, био је извештај са трке камила.
Трагедија је само на тренутак нарушила колотечину и обичај живљења тог туристичког града.
И, већ трећег дана било је као да се ништа није догодило.
Јер, нико од мештана није погинуо.
А трагедија је трагедија само кад је лична. За остале је статистика.
Вратио се у садашњост. Погледао очев сто. Очеву радну собу.
Ово ће носити за цео живот у себи.
А онда се запитао ко ће њега памтити кад прођу три дана.
И, скоро да је заплакао.
Јер, схватио је, нема ко да га памти дуже од три дана.
Узалуд је живео до сада.
Време је за нови лист.
Опет је уздахнуо.
Затворио је врата и лагано изашао из собе.
Нека је још који који дан.
Не мора данас да је поспреми.
Сутра можда буде сунчано.
