Studentsku populaciju ovde svi razumeju i pružaju joj mnogobrojne olakšice i pogodnosti.
Pa čak i letovanje. Za samo 550 eura + PDV možete dobiti krstarenje po Nilu, a uz to ćete dobiti još i obrok i po! Fenomenalna ponuda. Pa, bolje nego u menzi, šta hoćete?!
Sumanuto, ali moguće.
Zamislite situaciju: u užasno zagušljivom amfiteatru čekate da se na višemesečno učenje stavi tačka, da se jedno poglavlje završi uspešno. I tako, puni elana, prelazite preko hrpe knjiga, zaostalih užina, kesa i kesica, torbi, opušaka i ostalog do prve klupe u kojoj će biti ili ne biti. Prof. dr gleda ispod naočara, kao da se nasmešio... Ili mi se učinilo? Postavlja pitanja. Grozničavo pišem. Počnem da pričam; za sve to silno znanje više nema mesta u glavi, ono počinje da kulja i kulja i kulja.... ‚‚ Koleginice, žao mi je. 5."
Ne, nemoguće. Nešto nije u redu. Pa, znala sam sve.
‚‚Niste spomenuli parcijalni gnomski prezent na 1225. strani knjige. Uživajte u letovanju. Vidimo se u septembru. "
Izlazim uz poglede tipa: ‚‚Pa, kako pade?! " i polako silazim niz stepenice, sve pridržavajući se za gelender, usput se spotičući o zaostale studente koji nisu bili te sreće da uđu u amfiteatar i pitam se za čije babe zdravlje ja potroših dva i po meseca svog dragocenog žića mlađanoga.
‚‚ Hej , pa gde si drugarice! Otkud ti? Sa faxa? Što si tako smrknuta?
Opet si pala?! Ne mogu da verujem da si opet izašla na sreću! Mora se zagrejati stolica, mila moja. Evo, ja sam dala čak 4 komada u junu i da ti pravo kažem, ponosna sam na sebe. Suve desetke! Sad idem na letovanje, krstarenje Mediteranom, 17 dana. Uskoro ćemo i na apsolventsku. Šta, ti nisi išla?! Pa, nisi učila, nemoj ti meni tu trte mrte... Mi menadžeri se otkidamo od učenja. Hajde, radi, blago meni. Nema ti druge. Ljubim te!!! " 
Počeh da mlataram od sreće što videh to nekadašnje derište, 3 godine mlađe od mene, koje dotera do menadžera dok si rek'o keks. Što od sreće, što od oblaka mirisa i sveže nalakiranih noktića i namontirane kose.
Sve trčeći na voz sa strahom da opet ne prestojim 100 km na jednoj nozi, počeh da se pitam gde sam to pogrešila. I videh, nigde. U pravu je dete. U Jututuniji je sve obnuto. I sve normalno posta apsurdno. Whatever.
Pa čak i letovanje. Za samo 550 eura + PDV možete dobiti krstarenje po Nilu, a uz to ćete dobiti još i obrok i po! Fenomenalna ponuda. Pa, bolje nego u menzi, šta hoćete?!
Sumanuto, ali moguće.
Zamislite situaciju: u užasno zagušljivom amfiteatru čekate da se na višemesečno učenje stavi tačka, da se jedno poglavlje završi uspešno. I tako, puni elana, prelazite preko hrpe knjiga, zaostalih užina, kesa i kesica, torbi, opušaka i ostalog do prve klupe u kojoj će biti ili ne biti. Prof. dr gleda ispod naočara, kao da se nasmešio... Ili mi se učinilo? Postavlja pitanja. Grozničavo pišem. Počnem da pričam; za sve to silno znanje više nema mesta u glavi, ono počinje da kulja i kulja i kulja.... ‚‚ Koleginice, žao mi je. 5."
Ne, nemoguće. Nešto nije u redu. Pa, znala sam sve.
‚‚Niste spomenuli parcijalni gnomski prezent na 1225. strani knjige. Uživajte u letovanju. Vidimo se u septembru. "
Izlazim uz poglede tipa: ‚‚Pa, kako pade?! " i polako silazim niz stepenice, sve pridržavajući se za gelender, usput se spotičući o zaostale studente koji nisu bili te sreće da uđu u amfiteatar i pitam se za čije babe zdravlje ja potroših dva i po meseca svog dragocenog žića mlađanoga.
‚‚ Hej , pa gde si drugarice! Otkud ti? Sa faxa? Što si tako smrknuta?
Opet si pala?! Ne mogu da verujem da si opet izašla na sreću! Mora se zagrejati stolica, mila moja. Evo, ja sam dala čak 4 komada u junu i da ti pravo kažem, ponosna sam na sebe. Suve desetke! Sad idem na letovanje, krstarenje Mediteranom, 17 dana. Uskoro ćemo i na apsolventsku. Šta, ti nisi išla?! Pa, nisi učila, nemoj ti meni tu trte mrte... Mi menadžeri se otkidamo od učenja. Hajde, radi, blago meni. Nema ti druge. Ljubim te!!! " Počeh da mlataram od sreće što videh to nekadašnje derište, 3 godine mlađe od mene, koje dotera do menadžera dok si rek'o keks. Što od sreće, što od oblaka mirisa i sveže nalakiranih noktića i namontirane kose.
Sve trčeći na voz sa strahom da opet ne prestojim 100 km na jednoj nozi, počeh da se pitam gde sam to pogrešila. I videh, nigde. U pravu je dete. U Jututuniji je sve obnuto. I sve normalno posta apsurdno. Whatever.
mogla si i na neki drugi nacin da polozis..