- Poruka
- 62.527
Jednog prolećnog dana, dečak po imenu Marko izašao je napolje bez kišobrana. Niko mu nije rekao da će padati kiša, ali njemu je bilo svejedno – voleo je kišu, naročito onu koja pada pravo u čelo. Dok je hodao trotoarom, iz vedra neba (što je čudno, jer je bilo oblačno) počele su da padaju ne kapi kiše, nego male bele ribice. Dečak je zastao, pogledao u nebo i rekao:
— Šta, zaboga, pokušavate?
Ribice su padale sve gušće i gušće dok nije više mogao da diše. Borio se za svaki molekul vazduha. Ali baš kad je pomislio da će se udaviti, sve je odjednom stalo.
Pojavio se starac u zelenom kaputu, iz džepa izvadio šolju čaja i rekao:
— Ovo nije kišni dan, već ponedeljak. Znam da piješ čaj ponedeljkom.
Marko ga je pogledao, klimnuo glavom i nestao. Samo su mu čarape ostale na pločniku. Kiša je i dalje padala, ali sad su padale tačkice iz knjiga. Jedna naročito krupna tačkica se zadržala na starčevom nosu.
— Pravopis — rekao je starac tiho i otišao hodajući unazad.
— Šta, zaboga, pokušavate?
Ribice su padale sve gušće i gušće dok nije više mogao da diše. Borio se za svaki molekul vazduha. Ali baš kad je pomislio da će se udaviti, sve je odjednom stalo.
Pojavio se starac u zelenom kaputu, iz džepa izvadio šolju čaja i rekao:
— Ovo nije kišni dan, već ponedeljak. Znam da piješ čaj ponedeljkom.
Marko ga je pogledao, klimnuo glavom i nestao. Samo su mu čarape ostale na pločniku. Kiša je i dalje padala, ali sad su padale tačkice iz knjiga. Jedna naročito krupna tačkica se zadržala na starčevom nosu.
— Pravopis — rekao je starac tiho i otišao hodajući unazad.
