LJILJA MMM
Zaslužan član
- Poruka
- 104.670
Ja ću opet da smaram.......možda će ipak nekome da koristi da svoju sopstvenu situaciju sagleda i iz nekog drugog ugla.
Ja sam privatnik (knjigovodstvena agencija) već 18 god. Pre toga sam radila u državnoj firmi (šef računov.). Posao je takav da nemate normalno radno vreme već mnogo duže nego uobičajeno....zapravo, 24 sata sam privatnik. Muž oduvek radi po smenama. Ceo život nam prodje od smene do smene i od roka do roka. Sami smo odgajali decu u novobeogradskim blokovima....nije imao ko da ih pričuva no do prodavnice da odemo.
Od početka su deca učena da rade po kući, uvek su dolazili njihovi drugari, od početka se sa njima razgovaralo i dogovaralo. Od prvog razreda osnovne su ostajali sami kući, podgrevali ručak, išli u prodavnicu. Od početka sam učila ćeru da kuva sa mnom, da opere iza sebe. Od početka je sin petljao i pomagao ocu oko svih popravki. Ma koliko umorni i neispavani bili odgovarali smo na njihova pitanja, pričali sa njima, objašnjavali. Nismo se uplitali u dečije razmirice....ostavljali smo da to sami reše. Kada smo kupovali lokal za moju firmu (do tada je sve bilo u dnevnoj sobi našeg stana) ćera je imala 9 a sin 6 godina. Morali smo pozajmiti pozamašnu sumu para što je značilo da moramo štedeti da je vratimo, te smo svo četvoro seli za okrugli sto, objasnili smo deci šta želimo, da se može kupovati samo ono što mama i tata odobre i pitali da li su saglasni. Složili su se i tako krenusmo u tu avanturu. Kada smo hteli psa opet za okrugli sto......svi razgovori oko upisa u srednje škole, prijemnih ispita ili bilo kakvog dogovora i razgovora, opet za sto. Za tim stolom su na tapetu bili i momci i devojke, žurke, kupovina kuće, zidanje, opremanje, letovanja, zimovanja, ocene, dogovor oko obaveza, krupnih reči, suza, neispunjenih želja i očekivanja, kupovina svih kola, motora, kombajna, pomaganje u selu......
Ljudi, nema recepta.......u knjigama pišu teoretičari (svaka čast) ali tu teoriju morate primeniti na svom sopstvenom detetu i ne mora da znači da će upaliti jer svako je dete priča za sebe kao što je svaka porodica priča za sebe.
Ono što je zajedničko svoj deci je da traže pažnju, razumevanje i ljubav.
Ono što je zajedničko svim roditeljima je da imaju obavezu da to daju detetu.
Roditelj, ma koliko umoran bio, mora da posmatra svoje dete, da izvodi zaključke, pa ga kontroliše u školi, medju drugarima, da ga nauči da misli svojom glavom pokazjući mu sopstvenim primerom.....a to se uči za stolom, u šetnji, u kuhinji, radionici u krugu porodice......
PS za okruglim stolom se i dan danas sve dogovara
Ja sam privatnik (knjigovodstvena agencija) već 18 god. Pre toga sam radila u državnoj firmi (šef računov.). Posao je takav da nemate normalno radno vreme već mnogo duže nego uobičajeno....zapravo, 24 sata sam privatnik. Muž oduvek radi po smenama. Ceo život nam prodje od smene do smene i od roka do roka. Sami smo odgajali decu u novobeogradskim blokovima....nije imao ko da ih pričuva no do prodavnice da odemo.
Od početka su deca učena da rade po kući, uvek su dolazili njihovi drugari, od početka se sa njima razgovaralo i dogovaralo. Od prvog razreda osnovne su ostajali sami kući, podgrevali ručak, išli u prodavnicu. Od početka sam učila ćeru da kuva sa mnom, da opere iza sebe. Od početka je sin petljao i pomagao ocu oko svih popravki. Ma koliko umorni i neispavani bili odgovarali smo na njihova pitanja, pričali sa njima, objašnjavali. Nismo se uplitali u dečije razmirice....ostavljali smo da to sami reše. Kada smo kupovali lokal za moju firmu (do tada je sve bilo u dnevnoj sobi našeg stana) ćera je imala 9 a sin 6 godina. Morali smo pozajmiti pozamašnu sumu para što je značilo da moramo štedeti da je vratimo, te smo svo četvoro seli za okrugli sto, objasnili smo deci šta želimo, da se može kupovati samo ono što mama i tata odobre i pitali da li su saglasni. Složili su se i tako krenusmo u tu avanturu. Kada smo hteli psa opet za okrugli sto......svi razgovori oko upisa u srednje škole, prijemnih ispita ili bilo kakvog dogovora i razgovora, opet za sto. Za tim stolom su na tapetu bili i momci i devojke, žurke, kupovina kuće, zidanje, opremanje, letovanja, zimovanja, ocene, dogovor oko obaveza, krupnih reči, suza, neispunjenih želja i očekivanja, kupovina svih kola, motora, kombajna, pomaganje u selu......
Ljudi, nema recepta.......u knjigama pišu teoretičari (svaka čast) ali tu teoriju morate primeniti na svom sopstvenom detetu i ne mora da znači da će upaliti jer svako je dete priča za sebe kao što je svaka porodica priča za sebe.
Ono što je zajedničko svoj deci je da traže pažnju, razumevanje i ljubav.
Ono što je zajedničko svim roditeljima je da imaju obavezu da to daju detetu.
Roditelj, ma koliko umoran bio, mora da posmatra svoje dete, da izvodi zaključke, pa ga kontroliše u školi, medju drugarima, da ga nauči da misli svojom glavom pokazjući mu sopstvenim primerom.....a to se uči za stolom, u šetnji, u kuhinji, radionici u krugu porodice......
PS za okruglim stolom se i dan danas sve dogovara
Poslednja izmena: