DjomlaSPLAT
Ističe se
- Poruka
- 2.037
Mislim da bi mogli s' vremena na vreme da ojbavimo ovako neki tekst. Ima stvarno vrhunskih tekstova. Tako da.. evo sad ovo. Da vidimo kako ce ovo ''funkcionisati'' 
Dok je Brazil osvajao prvu titulu prvaka sveta, život junaka naše priče se gasio u sanatorijumu. Sifilis u trećem, najgorem stadijumu. Kosa mu je opala, zubi poispadali. Od potpune paralize delili su ga dani. Novi kralj Pele rađao se na Rosundi u Stokholmu, a drugi, odnosno prvi, trošio je poslednje dane u Barbaseni, okružen ludacima. U raspalom ogledalu video je samo mutan odraz stare slave...
Stadion Rosunda u Stokholmu, 29. jun 1958. godine. Brazil igra protiv domaćina u finalu Mundijala za titulu prvaka sveta. Selekao je osam godina ranije doživeo veliku tragediju, Marakanaso skoro deceniju kasnije peče kao otvorena rana koju bi samo trijumf nad Šveđanima mogao koliko toliko da zaleči. Legenda kaže da će trava Marakane od tog 16. jula 1950. večno ostati rosna od silnih prolivenih suza. Skoro 200.000 duša došlo je na arhitektonsko čudo onog doba da proslavi šampionsku krunu, a dogodilo se ono što se dogodilo.
Morbidna tišina i četiri smrti u danu žalosti. Tri srca prepukla su od tuge dok su se Urugvajci šepurili podižući „zlatnu boginju“. Začuo se i jedan pucanj. Odzvanjalo je do Marakane. Na obodima Rija stariji gospodin rešio je da presudi sebi. Jer niko ne ume da tako voli fudbal i niko ne ume da tako zbog fudbala pati...
Kada je Lidolm tog juna 1958. doveo Šveđane u vođstvo čitava jedna nacija ponovo je bila u ozbiljnoj opasnosti od kolektivne depresije. Na sreću miliona Brazilaca, bio je to dan predodređen za nešto drugo. Za nešto veliko. Vava je preokrenuo još do kraja prvog dela, a onda se zajedno s trećim golom rodio fudbalski O Rei.
Brazil je u transu, na nogama. Pobeda je tako blizu. Slavi se i u jednom sanatorijumu u Barbaseni, država Minas Žerais. I pacijenti i osoblje okupljeni su oko tranzistora. Samo je jedan oronuli čovek zatvoren u svojoj sobi. Sam i očajan. Dok je lopta Niltona Santosa letela ka Peleu, a ovaj je primao na grudi i potom prebacivao čuvara; dok je 17-godišnji budući kralj ove igre hvatao onaj čuveni volej, a Brazil stotinke delile od titule, taj čovek natrpao je u usta desetak cigareta i sve ih zapalio. Pokušavao je da se uguši u dimu jednog od svojih poroka. Njegovo ime je Eleno de Freitas i ne tako davno bio je velika zvezda.
Njegov život se gasio u tom sanatorijumu. Sifilis u trećem, najgorem stadijumu. Kosa mu je opala, zubi poispadali. Od potpune paralize delili su ga dani. Dok se novi kralj rađao na Rosundi, drugi, odnosno prvi, trošio je poslednje dane u Barbaseni, okružen ludacima. U raspalom ogledalu samo mutan odraz stare slave...
Desetak godina unazad... Eleno de Freitas priprema se za izlazak i ogleda u svom luksuznom apartmanu. Hotel Kopakabana Palas u najluksuznijem delu Rio de Žaneira. U tim sobama bilo je mesta za svega nekoliko stotina odabranih. Ratnih četrdesetih Rio je bio prava oaza glamura. Ravna crna kosa je dobro nauljena i pažljivo počešljana sleva na desno. Engleski kašmir „skinut“ sa Franka de Čika – kažu da je takvo odelo imao još samo predsednik države Getulio Vargas – oko zgloba leve ruke „kartije“ i francuski parfem. I poslednje ogledanje pre nego što će sa stočića pokupiti ključeve svog novog „kadilaka“. A onda pravac kazino Urka, pa noćni klub Vog. Bilo je to najbolje što je noćni život Rija mogao da ponudi. Eleno je živeo onako kako će to činiti najveće zvezde u najslavnije doba rokenrola i prvi među fudbalerima u Brazilu počeo da stvara kult ličnosti.
„On je imao lice Rudolfa Valentina i temperament besnog psa. Na terenu je blistao. Jedne noći u kazinu izgubio je sav novac. Druge noći, ko zna gde i ko zna kada, izgubio je želju za životom“, napisao je jednom prilikom urugvajski pesnik i novinar Eduardo Galeano.
Priča Elena de Freitasa nije poput onih tužnih brazilskih klasika – sušta beda, preživljavanje, fudbal u krvi, luda sreća i trnovit put do zvezda. Elenov otac bio je bogataš, vlasnik plantaža kafe i robova. Eleno je bio belac, a belci tada nisu igrali fudbal. Bili su projektovani za nešto drugo. I za Elena su postojali veliki planovi, ali pošto mu je otac umro kada je imao 13 godina, bio je slobodan da sam izabere svoju najveću ljubav. Fudbal i Botafogo. Srce je pobedilo razum, mada, majka je poživela nešto duže i uspela da ga ubedi da završi studije. Postao je licencirani advokat i sve s diplomom uskočio u kopačke. U 19. godini bio je prvotimac, u 20. reprezentativac, a u 25. najbolji fudbaler Južne Amerike i bez premca prva zvezda. U isto vreme bio je obožavan i omražen. Mrzeli su ga protivnički navijači (nazvali ga Đilda posle jednog od njegovih prepoznatljivih divljanja i pobedonosnog gola – po ugledu na skoro jednako temperamentnu Ritu Hejvort) i saigrači, a voleli oni za koje je živeo – Botafogo i njegova publika.
Eleno je bio manijakalno opsednut pobedom. Drugo mesto nikada nije želeo da prizna, jer ga je mnogo bolelo. A upravo mu se konstantno dešavalo ono što je najviše mrzeo. Bio je večiti drugi sa svojim Botafogom, pa svi ti silni golovi koje postigao (205 pogodaka na 235 utakmica) za njega nisu značili ništa. Postao je „Ukleti princ“. Evo kako se to dogodilo...
Počelo je 1945. na Kopa Amerika u Čileu. Brazil je u tadašnjem ligaškom sistemu završio drugi, iza Argentine, a to što je sa šest golova bio prvi strelac malo je vredelo Elenu. Preventive radi, kako mu se više nikada ne bi dogodilo nešto slično, vraćajući se sa kontinentalnog šampionata uleteo je motorom na trening Botafoga. Uredno se parkirao na travi, a onda počeo odreda da proziva saigrače i upozorava ih na ono što ih čeka u nacionalnom prvenstvu. Bilo je to klasično maltretiranje koje je u jednom trenutku trener uz velike napore nekako prekinuo.
Naime, od 1944. do 1946. Botafogo je završavao drugi u šampionatu. Sezona 1946/1947. bila je sudbonosna za nekrunisanog kralja. I titula je tu, nadohvat ruke. Potrebno je samo da Fluminense padne. Rezultat je 2:2, Eleno je srušen u šesnaestercu. Penal! Logično, kao i uvek odgovornost je na njemu. U filmu „Heleno“ brazilskog režisera Enrikea Fonseke, glavnu ulogu tumači Rikardo Santoro. Elenova „replika“ nijednog momenta nema dilemu:
„Zatvorite oči, dolazi Eleno de Freitas da to reši.“
Dok je Brazil osvajao prvu titulu prvaka sveta, život junaka naše priče se gasio u sanatorijumu. Sifilis u trećem, najgorem stadijumu. Kosa mu je opala, zubi poispadali. Od potpune paralize delili su ga dani. Novi kralj Pele rađao se na Rosundi u Stokholmu, a drugi, odnosno prvi, trošio je poslednje dane u Barbaseni, okružen ludacima. U raspalom ogledalu video je samo mutan odraz stare slave...
Stadion Rosunda u Stokholmu, 29. jun 1958. godine. Brazil igra protiv domaćina u finalu Mundijala za titulu prvaka sveta. Selekao je osam godina ranije doživeo veliku tragediju, Marakanaso skoro deceniju kasnije peče kao otvorena rana koju bi samo trijumf nad Šveđanima mogao koliko toliko da zaleči. Legenda kaže da će trava Marakane od tog 16. jula 1950. večno ostati rosna od silnih prolivenih suza. Skoro 200.000 duša došlo je na arhitektonsko čudo onog doba da proslavi šampionsku krunu, a dogodilo se ono što se dogodilo.
Morbidna tišina i četiri smrti u danu žalosti. Tri srca prepukla su od tuge dok su se Urugvajci šepurili podižući „zlatnu boginju“. Začuo se i jedan pucanj. Odzvanjalo je do Marakane. Na obodima Rija stariji gospodin rešio je da presudi sebi. Jer niko ne ume da tako voli fudbal i niko ne ume da tako zbog fudbala pati...
Kada je Lidolm tog juna 1958. doveo Šveđane u vođstvo čitava jedna nacija ponovo je bila u ozbiljnoj opasnosti od kolektivne depresije. Na sreću miliona Brazilaca, bio je to dan predodređen za nešto drugo. Za nešto veliko. Vava je preokrenuo još do kraja prvog dela, a onda se zajedno s trećim golom rodio fudbalski O Rei.
Brazil je u transu, na nogama. Pobeda je tako blizu. Slavi se i u jednom sanatorijumu u Barbaseni, država Minas Žerais. I pacijenti i osoblje okupljeni su oko tranzistora. Samo je jedan oronuli čovek zatvoren u svojoj sobi. Sam i očajan. Dok je lopta Niltona Santosa letela ka Peleu, a ovaj je primao na grudi i potom prebacivao čuvara; dok je 17-godišnji budući kralj ove igre hvatao onaj čuveni volej, a Brazil stotinke delile od titule, taj čovek natrpao je u usta desetak cigareta i sve ih zapalio. Pokušavao je da se uguši u dimu jednog od svojih poroka. Njegovo ime je Eleno de Freitas i ne tako davno bio je velika zvezda.
Njegov život se gasio u tom sanatorijumu. Sifilis u trećem, najgorem stadijumu. Kosa mu je opala, zubi poispadali. Od potpune paralize delili su ga dani. Dok se novi kralj rađao na Rosundi, drugi, odnosno prvi, trošio je poslednje dane u Barbaseni, okružen ludacima. U raspalom ogledalu samo mutan odraz stare slave...
Desetak godina unazad... Eleno de Freitas priprema se za izlazak i ogleda u svom luksuznom apartmanu. Hotel Kopakabana Palas u najluksuznijem delu Rio de Žaneira. U tim sobama bilo je mesta za svega nekoliko stotina odabranih. Ratnih četrdesetih Rio je bio prava oaza glamura. Ravna crna kosa je dobro nauljena i pažljivo počešljana sleva na desno. Engleski kašmir „skinut“ sa Franka de Čika – kažu da je takvo odelo imao još samo predsednik države Getulio Vargas – oko zgloba leve ruke „kartije“ i francuski parfem. I poslednje ogledanje pre nego što će sa stočića pokupiti ključeve svog novog „kadilaka“. A onda pravac kazino Urka, pa noćni klub Vog. Bilo je to najbolje što je noćni život Rija mogao da ponudi. Eleno je živeo onako kako će to činiti najveće zvezde u najslavnije doba rokenrola i prvi među fudbalerima u Brazilu počeo da stvara kult ličnosti.
„On je imao lice Rudolfa Valentina i temperament besnog psa. Na terenu je blistao. Jedne noći u kazinu izgubio je sav novac. Druge noći, ko zna gde i ko zna kada, izgubio je želju za životom“, napisao je jednom prilikom urugvajski pesnik i novinar Eduardo Galeano.
Priča Elena de Freitasa nije poput onih tužnih brazilskih klasika – sušta beda, preživljavanje, fudbal u krvi, luda sreća i trnovit put do zvezda. Elenov otac bio je bogataš, vlasnik plantaža kafe i robova. Eleno je bio belac, a belci tada nisu igrali fudbal. Bili su projektovani za nešto drugo. I za Elena su postojali veliki planovi, ali pošto mu je otac umro kada je imao 13 godina, bio je slobodan da sam izabere svoju najveću ljubav. Fudbal i Botafogo. Srce je pobedilo razum, mada, majka je poživela nešto duže i uspela da ga ubedi da završi studije. Postao je licencirani advokat i sve s diplomom uskočio u kopačke. U 19. godini bio je prvotimac, u 20. reprezentativac, a u 25. najbolji fudbaler Južne Amerike i bez premca prva zvezda. U isto vreme bio je obožavan i omražen. Mrzeli su ga protivnički navijači (nazvali ga Đilda posle jednog od njegovih prepoznatljivih divljanja i pobedonosnog gola – po ugledu na skoro jednako temperamentnu Ritu Hejvort) i saigrači, a voleli oni za koje je živeo – Botafogo i njegova publika.
Eleno je bio manijakalno opsednut pobedom. Drugo mesto nikada nije želeo da prizna, jer ga je mnogo bolelo. A upravo mu se konstantno dešavalo ono što je najviše mrzeo. Bio je večiti drugi sa svojim Botafogom, pa svi ti silni golovi koje postigao (205 pogodaka na 235 utakmica) za njega nisu značili ništa. Postao je „Ukleti princ“. Evo kako se to dogodilo...
Počelo je 1945. na Kopa Amerika u Čileu. Brazil je u tadašnjem ligaškom sistemu završio drugi, iza Argentine, a to što je sa šest golova bio prvi strelac malo je vredelo Elenu. Preventive radi, kako mu se više nikada ne bi dogodilo nešto slično, vraćajući se sa kontinentalnog šampionata uleteo je motorom na trening Botafoga. Uredno se parkirao na travi, a onda počeo odreda da proziva saigrače i upozorava ih na ono što ih čeka u nacionalnom prvenstvu. Bilo je to klasično maltretiranje koje je u jednom trenutku trener uz velike napore nekako prekinuo.
Naime, od 1944. do 1946. Botafogo je završavao drugi u šampionatu. Sezona 1946/1947. bila je sudbonosna za nekrunisanog kralja. I titula je tu, nadohvat ruke. Potrebno je samo da Fluminense padne. Rezultat je 2:2, Eleno je srušen u šesnaestercu. Penal! Logično, kao i uvek odgovornost je na njemu. U filmu „Heleno“ brazilskog režisera Enrikea Fonseke, glavnu ulogu tumači Rikardo Santoro. Elenova „replika“ nijednog momenta nema dilemu:
„Zatvorite oči, dolazi Eleno de Freitas da to reši.“
Prilozi
Poslednja izmena:
