Preminuo Tibor Živković

Pumpaj Dinstanović

Pumpaj Dinstanović

Zaslužan član
Poruka
102.571
In memoriam — Prof. dr. Tibor Živković (1966-2013)

26196


S velikom tugom Vam prenosimo žalosnu vijest da nas je 26. marta 2013. godine, u 48. godini života, napustio kolega prof. dr. Tibor Živković.

Rođen je 11. marta 1966. u Mostaru. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu je diplomirao 1990. godine, a 1996. magistrirao temom “Slavizacija na teritoriji Srbije VII-XI veka”. Doktorsku disertaciju “Sloveni pod vlašću Vizantije od VII do XI veka (do 1025. god.)” odbranio je 2000. godine. Od 1997. bio je uposlen u Istorijskom institutu u Beogradu, a od 2002. do 2010. godine je obavljao dužnost direktora Instituta. U svom naučnom istraživanju bavio se historijom ranog srednjeg vijeka u Srbiji, Bugarskoj, Hrvatskoj, Grčkoj i Bosni, te posebno srpsko-bizantskim odnosima. U posljednjim radovima najviše je vremena posvetio proučavanju i analizi osnovnih izvora za historiju ranog srednjeg vijeka na Jugoistoku Evrope — Ljetopisa Popa Dukljanina i O upravljanju Carstvom Konstantina VII Porfirogenita. Objavio je veći broj monografija i desetine naučnih i stručnih radova. U svojim radovima obrađivao je i teme iz bosanske prošlosti, a u maju prošle godine je u organizaciji našeg Društva na Filozofskom fakultetu u Sarajevu održao predavanje pod naslovom “Nova tumačenja izvora Konstantina Porfirogenita” (slike i kratak izvještaj s predavanja možete pogledati na ovom linku: http://bit.ly/Zqb71e)

Tiborovim odlaskom njegova je porodica izgubila oca, sina, brata i supruga, naučna zajednica velikog i sposobnog stručnjaka, a Društvo za proučavanje srednjovjekovne bosanske historije velikog i iskrenog prijatelja.

Izbor iz bibliografije monografskih publikacija:

- Словени и Ромеји, Историјски институт, Београд, 2000.

- Јужни Словени под византијском влашћу — 600-1025, Историјски институт — Службени гласник, Београд, 2002.

- Црквена организација у српским земљама (рани средњи век), Историјски институт — Службени гласник, Београд, 2004.

- Портрети српских владара (IX-XII век), Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2006.

- Јужни Словени под византијском влашћу — 600-1025, Чигоја штампа, Београд, 2007.

- Forging Unity — The South Slavs Between East and West: 550-1150, Čigoja štampa, Beograd, 2008.

- Gesta Regum Sclavorum. Том II, Историјски институт — Манастир Острог, Београд — Никшић, 2009.

- De conversione Croatorum et Serborum — A Lost Source, Istorijski institut, Beograd, 2012.



Izbor iz bibliografije radova sa bosanskom tematikom:

- Рама у титулатури угарских краљева, u: Зборник радова Византолошког института 41 (2004) 153-164;

- Бан Борић, u: Зборник за историју БиХ 5 (2008) 49-60;

- On the Beginnings of Bosnia in the Middle Ages, u: Spomenica akademika Marka Šunjića (1927-1998), Filozofski fakultet, Sarajevo, 2010, 161-180;

- O počecima Bosne u srednjem vijeku, Godišnjak Centra za balkanološka ispitivanja 39 (2010) 149-161.

----

Zbog velikoga značaja (pogotovo zato što je događaj prošao maltene kao nezapažen), neko vrijeme će biti ostavljena kao zasebna tema prije pripajanja vijestima.

:neutral:

Slaven777:
Neka [Blagojević] počiva u miru. Istoriografija mu nebrojeno mnogo duguje, a pogotovo istorijska geografija.
Ovo je drugi veliki udarac za srpsku istorijsku naučnu zajednicu poslije nedavne Ćirkovićeve smrti.

Baš šteta što nije još malo poživio, imao je dosta projekata u radnoj verziji.
Imam osjećaj kao da se polako zatvara jedna era sve jasnije i jasnije... :(
Kliknite za proširenje...

Crna vremena...
 
Ne mogu da verujem , stvarno šteta.
Mada je na neki način nagovestio. U valjda zadnjem radu (čiji je link postavio Casino na temi "Ode DAI u ropotarnicu" - http://www.anubih.ba/godisnjak/god41/Pages from Godisnjak 41-11.pdf ) pisao je o naslednicima tj. potencialnim istraživačima za koje on pretpostavlja da će u budućnosti najviše doprineti u rasvetljavanju DAI. Više u šali pomislio sam; "ovaj piše k'o da će da umre" a ispade da je tako . Može se pretpostaviti da je imao neku bolest i da je za nju znao.
Eto i naš supertruper je pominjao neki daleki put i cvetne livade, ko zna.
 
Poslednja izmena:
Нажалост патио је од канцера, знало се то добро. Ишао је на лечења, терапије, ништа није помогло...

Сахрана је данас на Новом гробљу, опело почиње у 12.30, "Политика" је и данас објавила пар читуља, ниједне новине нису још увек споменуле смрт Тибора Живковића, јесте да за културу и науку нема превише места у нашим новинама и листовима...
 
Hvala Ti Tibore za sve što si za nas učinio!

Imao sam čast da upoznam Tibora Živkovića. Veliki intelektualac ogromne energije kojom je zračio. S obzirom koliko je života trebalo da bude pred tim mladim čovekom, ogroman gubitak za njegovu porodicu, a s obzirom na njegovu stvaralačku veličinu i snagu, neizmeran gubitak za srpsku istoriografiju.

Srbija danas plače.

Vječnaja pamjat!
 
Ja ne mogu da verujem. Za čoveka sam prvi put čuo tek nedavno i oduševio se koliko je temeljan i na koji način je obrađivao Porfirogenitov DAI i konstatovao da je u pitanju čovek za koga će se tek čuti. A izgleda da neće.

Tragično sa više aspekata. Ne mogu da govorim sa naučnog, ali osećam kao da je iznenada umro neko na koga sam lično računao... I taj osećaj nemoći, da rak ne bira i koga odabere, da ne pušta, bio on car ili postolar.

Moje najiskrenije saučešće njegovoj porodici, prijateljima i kolegama.
 
Slaven777:
In memoriam — Prof. dr. Tibor Živković (1966-2013)

26196


S velikom tugom Vam prenosimo žalosnu vijest da nas je 26. marta 2013. godine, u 48. godini života, napustio kolega prof. dr. Tibor Živković.

Rođen je 11. marta 1966. u Mostaru. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu je diplomirao 1990. godine, a 1996. magistrirao temom “Slavizacija na teritoriji Srbije VII-XI veka”. Doktorsku disertaciju “Sloveni pod vlašću Vizantije od VII do XI veka (do 1025. god.)” odbranio je 2000. godine. Od 1997. bio je uposlen u Istorijskom institutu u Beogradu, a od 2002. do 2010. godine je obavljao dužnost direktora Instituta. U svom naučnom istraživanju bavio se historijom ranog srednjeg vijeka u Srbiji, Bugarskoj, Hrvatskoj, Grčkoj i Bosni, te posebno srpsko-bizantskim odnosima. U posljednjim radovima najviše je vremena posvetio proučavanju i analizi osnovnih izvora za historiju ranog srednjeg vijeka na Jugoistoku Evrope — Ljetopisa Popa Dukljanina i O upravljanju Carstvom Konstantina VII Porfirogenita. Objavio je veći broj monografija i desetine naučnih i stručnih radova. U svojim radovima obrađivao je i teme iz bosanske prošlosti, a u maju prošle godine je u organizaciji našeg Društva na Filozofskom fakultetu u Sarajevu održao predavanje pod naslovom “Nova tumačenja izvora Konstantina Porfirogenita” (slike i kratak izvještaj s predavanja možete pogledati na ovom linku: http://bit.ly/Zqb71e)

Tiborovim odlaskom njegova je porodica izgubila oca, sina, brata i supruga, naučna zajednica velikog i sposobnog stručnjaka, a Društvo za proučavanje srednjovjekovne bosanske historije velikog i iskrenog prijatelja.

Izbor iz bibliografije monografskih publikacija:

- Словени и Ромеји, Историјски институт, Београд, 2000.

- Јужни Словени под византијском влашћу — 600-1025, Историјски институт — Службени гласник, Београд, 2002.

- Црквена организација у српским земљама (рани средњи век), Историјски институт — Службени гласник, Београд, 2004.

- Портрети српских владара (IX-XII век), Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2006.

- Јужни Словени под византијском влашћу — 600-1025, Чигоја штампа, Београд, 2007.

- Forging Unity — The South Slavs Between East and West: 550-1150, Čigoja štampa, Beograd, 2008.

- Gesta Regum Sclavorum. Том II, Историјски институт — Манастир Острог, Београд — Никшић, 2009.

- De conversione Croatorum et Serborum — A Lost Source, Istorijski institut, Beograd, 2012.



Izbor iz bibliografije radova sa bosanskom tematikom:

- Рама у титулатури угарских краљева, u: Зборник радова Византолошког института 41 (2004) 153-164;

- Бан Борић, u: Зборник за историју БиХ 5 (2008) 49-60;

- On the Beginnings of Bosnia in the Middle Ages, u: Spomenica akademika Marka Šunjića (1927-1998), Filozofski fakultet, Sarajevo, 2010, 161-180;

- O počecima Bosne u srednjem vijeku, Godišnjak Centra za balkanološka ispitivanja 39 (2010) 149-161.

----

Zbog velikoga značaja (pogotovo zato što je događaj prošao maltene kao nezapažen), neko vrijeme će biti ostavljena kao zasebna tema prije pripajanja vijestima.

:neutral:



Crna vremena...
Kliknite za proširenje...

Rak ne zna za godine.

Počivao u miru.
 
http://www.nspm.rs/kulturna-politika/sami-smo-odsekli-deo-nase-istorije.html

Nek mu je laka zemlja!

Сами смо одсекли део наше историје
PDF Штампа Ел. пошта
Тибор Живковић
уторак, 13. март 2012.

Сеоба Словена се догодила, али у далеко мањем броју, а сам термин „сеоба“ није срећно изабран...

С друге стране, дабоме, малобројност података, у класичној историографији, неминовно доводи до сиромашних тумачења, која, по правилу, трају дуго и веома су инертна. Модернији приступ је неопходан уколико се жели спознати нешто више о раном средњем веку у Срба...Ми смо, стога, сами, својим слабим чињењем, одсекли рани средњи век наше историје, оставивши га, као што рекох, попут сирочета.ловенима, Србима и Хрватима, написано, свака вест, почев од Прокопија, Јордана, Агатије, Псеудо-Маврикија, Менандра, Чуда Св. Димитрија Солунског, Теофилакта Симокате и Константина Порфирогенита – да поменемо оне најкрупније – класична историографија стерилно разврстава на поуздане и мање поуздане писце, а њихове исказе оцењује са „тачно“ или „нетачно“, као да решава таутологију. Решења су, по правилу, тешко достижна и потребно је, да би се начинили пробоји, осим класичних знања, извесна доза маште...

Када говоримо о досељењу Срба, да ли говоримо о досељењу великих маса народа, или о доласку малобројне ратничке елите која је успоставила политичку власт и културни утицај над староседелачким становништвом? Такође, колико поуздано се зна одакле су дошли?

Насељавање Срба, али и Хрвата, представља једну од најлепших мистерија нашег раног средњег века. Два народа, о којима једну, прилично кохерентну причу, доноси византијски цар Константин VII Порфирогенит, појављују се у амбијенту далеке Беле Србије и Беле Хрватске у доба цара Ираклија (610 – 641), одакле се, уз Ираклијев пристанак, насељавају у земље некадашње римске провинције Далмације. Много мастила је за последњих, готово 400 година, потрошено на српско-хрватско насељавање, али без правог решења. Тек недавно, показао сам да је то што Порфирогенит говори о сеоби Срба и Хрвата, заправо знатно осакаћени препис из једног другог списа, насталог несумњиво у Риму, око 878. године, највероватније испод пера Анастасија библиотекара, готово столеће пре но што је учени цар живео. Ово откриће отворило је читав низ питања и могућности тумачења српско-хрватске сеобе. О том извору говорим у посебној монографији која би требало да се појави из штампе током марта. Што се тиче саме сеобе Срба, то бих за сада прећутао, управо до изласка поменуте књиге из штампе. Читалац ће, у тој књизи, сазнати о неким новим погледима на „сеобу“ Срба.

Аутохтонисти се често позивају на изворе из 19. века попут Милоша С. Милојевића, Велесове књиге итд. Шта историјска наука каже о тим изворима и њиховом настанку?

Историјска наука је, о овим егзотичним ауторима и делима, одавно рекла шта је имала. Милојевић је био, у најмању руку и најблаже речено, непоправљиви романтичар, док је Велесова књига 19-вековна творевина. Њихова вредност је, по прилици, тачно онаква каква је и Хитлерових дневника штампаних у Шпиглу.

Наравно. Јужнословенски историчари, генерално, деле се на две групе – они који верују у масовну сеобу Словена на Балканско полуострво, и они који сматрају да су у питању далеко мање „масе“ Словена. Наравно, има и оних, попут новоромантичара, који сматрају да никакве сеобе није ни било. То је упоредиво са, рецимо, у физици, да је свемир одувек постојао – иако све говори, пре свега егзактни подаци, да је морао настати у неком тренутку. Ја бих себе прибројао у ону другу скупину – сеоба Словена се догодила, али у далеко мањем броју. Сам термин, сеоба, није срећно изабран. Према најновијим истраживањима, нека племена Словена су у неколико фаза током прве половине седмог века, продирала на Балканско полуострво. Племена јужно од данашње Македоније хеленизована су током наредних столећа. Племена која су се настанила северно од ових првих, славизирала су староседеоце. Право је питање како је до славизације дошло. Ту, нажалост, јужнословенска историографија, заостаје. Ако узмемо да је Бечка школа још 1961. године усмерила истраживања на постанак варварских краљевина позноримског доба, што је временом изнедрило групу изврсних теоретичара – Венскус, Волфрам, Пол – у правом смеру, онда је сада наступио тренутак да се и српска историографија, коначно, укључи у тај модел размишљања. Оно што мени допуштају моја истраживања, јесте да Бечка школа нуди, у односу на француску и немачку историографију, најјаснију слику етногенезе у варварским краљевинама. Ту су им, уз бок, Британци и Американци.

...........

Дукља и Дукљани представљају политичко питање, пре свега. Уколико неко, већ, мисли, да се некаква национална припадност може одредити у раном средњем веку, тај се онда грдно вара. Племенска припадност, пак, нешто је извеснија. Затим је још извеснија родовска, па најзад, најизвеснија је породична припадност. У супротном правцу, од породице према племену, дакле, етникум се само разводњава, али га, парадоксално, замењује нација – новитет 19. века, чији смо заточници, ето, и у 21. веку. Заправо, модерне нације изродила је индустријализација која је уништила породично-племенске везе, креирајући простор за удруживање људи на новим принципима. Али, да не одем предалеко у овој елаборацији. Црна Гора је леп пример како се у модерно доба формирају нације, национални осећај, нове митологије. Мислим да ће Црна Гора бити сјајно поље истраживања генерацијама научника који долазе. Ту ће бити прилике да се покаже како су кнежеви Дукље постали Срби, па како су постали „елитни“ Срби из Његошевог времена, те најзад, поново Дукљани, упраскозорје овог, новог, века.

HAHA! SAMO DOKAZUJE KAKO POLITIKA MOZE DA FORMIRA I DEFORMIRA NACIJE...

Dakle nece biti da je u istorijskoj nauci o doseljenju Slavena recena konacna rijec,Uostalom sam kontekst istorijskih zbivanja jasno dokazuje politicke uplive.Ako od Cg kao velikosrba u istom vijeku,krajem postaju nesrbi,onda je jasno kolika je moc pojedinih ideoloskih centara,koliji je uticaj na nesvjesne i nedovlljno edukovane mase,da im se i identitet zatire,mjenja. Njem je najveci atak na nasu kulturu bombardovanje biblioteke.Vara se! Najveci atak je mnogo siri i dublji,a bomb,biblioteke je samo fzicki odraz tih nastrojenja antislavenskih i antisrbskih,koja nisu ostala bez posljedica i u istorijskoj nauci. Eto.covjek je dokazao da je Porfirogenit kasniji vatikanski prepis. I kako onda moze biti autentican?

Ocekujem prebacivanje ovoga na becko berl skolu,jer eto,ni o stavovima covjeka koji o tome prica ne mogu na toj temi da govorim,jer uvijek okrenem na ovo..pa po cemu je on pozmat ako ne po istorijiskim stavovima a ovo je forum istorije.neki nastavljaju da rade njemacki posao...
 
Poslednja izmena:
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top